Zoran Vasić

Sredinom septembra šabački slikar Zoran Vasić je otišao u neki drugi, imaginarni svet. Postoji određena skrivena simbolika između Zoranovog života i stvaralaštva sa jedne, i njegovog iznenadnog odlaska sa druge strane: u stalnoj potrazi za nečim nevidljivim i njemu interesantnim, strašno mu je pozlilo na biciklu pošto se vraćao sa šabačkog buvljaka gde je tragao za rustičnim i prohujalim vremenima. Nakon brze intervencije hitne pomoći u Šapcu, lekari šabačke bolnice su odlučili da bude prevezen u Kliničko bolnički centar u Zemunu zbog delikatne situacije u kojoj se našao. Sledećeg dana je preminuo u bolničkoj postelji kao pacijent sa teškim srčanim smetnjama, koji čak, nije imao ni svoju zdravstvenu knjižicu.
Zoranovo stvaralaštvo prožeto je tihovanjem i dubokom konteplacijom, gde je izražena iskrena nada da se ovaj svet može promeniti unutarnjom snagom koja je imanetna svakom pojedincu. Njegov napor i trud da se sve može postići svojim talentom i radom pokazuje njegova biografija: posle završene srednje Pedagoške akademije u Šapcu, upisao je Višu likovnu školu u Beogradu, a ubrzo zatim, početkom osamdesetih godina prošlog veka, uspeo je da se upiše na poznatu Likovnu akademiju u Firenci, koju je završio za četiri godine. Na njegovim radovima iz studentskog perioda vidljivi su toskanski uticaji kao i aroma italijanske likovne akademije kao visokoobrazovne institucije koju su pohađali samo talentovani mladići i devojke, a takav je bio i Zoran. Vreme osamdesetih, predstavlja zlatni period kada je mnogo toga bilo moguće i ostvarivo, a posebno za ljude koji su bili u mogućnosti da se školuju kao stipendisti tadašnjih uspešnih jugoslovenskih firmi. Nakon završenog školovanja Zoran se vratio u svoj rodni grad i sigurno da je to predstavljalo ozbiljno preispitivanje o mogućim načinima životnog i stvaralačkog puta. Početkom devedesetih, kada je u Šapcu otvorena srednja Umetnička škola, Zoran je kratko radio, par godina, da bi se kasnije u potpunosti posvetio svetu samostalnih umetničkih ideala. Bio je to put slobodnog likovnog umetnika, znatno teži u odnosu na umetnika koji deluje u javnom prostoru gde su zagarantovane privilegije koje su slobodnom stvaraocu teško dostižne. U njegovoj umetničkoj biografiji piše da je izlagao na par samostalnih izložbi u Šapcu i Novom Sadu, retko je izlagao na zajedničkim manifestacijama a pošto je bio introvertna ličnost imao je stalnu potrebu da traga za manje vidljivim i nematerijalnim vrednostima što je neuobičajeno za ovo brzo vreme. Zoran je živeo u ovom gradu ali je bio nevidljiv i usamljen, stvarao je u svom slikarskom ateljeu, a sa druge strane bio je van svih likovnih dešavanja, povremeno dolazio na otvaranja izložbi ali uvek tiho i nenametljivo, često neshvaćen od naše sredine koja priznaje samo uspehe i krupne rezultate. Tragajući za novim likovnim rešenjima, često u koliziji sa vremenom i sredinom, Zoran je iza sebe ostavio ne toliko obiman broj slika i crteža koji na iskren i likovni način govore o njegovom životu. Njegovi radovi se nalaze na zidovima ili su upakovni u kutijama, pojedine uljane slike i crteži nalaze se u privatnim kolekcijama po gradovima u Srbiji i verovatno su to posebno vredna umetnička dela koja će biti velika nepoznanica za moguće organizatore njegove, nadamo se, retrospektivne izložbe slika koja bi mogla da bude organizovana u nekoj od šabačkih likovnih institucija, u znak sećanja na Zorana Vasića koji je decenijama stvarao svoja dela u našem gradu.