Intervju sa Vladom Maričićem
SAMO POLAKO I BEZ ŽURBE
Vašu muziku karakteriše mešavina džeza, balkanske, romske i kubanske tradicije ““ koliko ima sličnosti, a koliko razlika u ovim pravcima? Koliko Vam je kao kompozitoru i pijanisti bilo teško da izgradite autentičan stil po kojem ste prepoznatljivi na našoj džez sceni?
- Stvaranju eklektičnog muzičkog stila po kome sam, nadam se, prepoznatljiv na sceni, prethodilo je dugogodišnje istraživanje balkanske (srpske na prvom mestu) tradicionalne muzike. Sa druge strane, ja sam džez muzičar po vokaciji i to je osnovni muzički pravac kojim sam i započeo svoj muzički život.
Istražujući ove različite muzičke stilove, dolazio sam postepeno do određenih saznanja koja su mi pomogla da na prvom mestu shvatim koje su to zajedničke tačke na kojima se može graditi novi muzički stil koji je baziran na jazz improvizaciji i formi, ali sadrži i neke bitno različite elemente. Npr. ustanovio sam da srpsko kolo, kao jedan od retkih autonomno srpskih tradicionalnih muzičkih tvorevina, ima osnovnu ritmičku formu 2/4 kakvu ima i brazilska samba. Na jednom od svojih ranijih albuma, kao uvod za obradu pesme „Ajde Jano“ snimio sam frulaša koji svira srpsko kolo i perkusionistu koji kao pratnju svira brazilsku sambu. Rezultat je vrlo zanimljiv i uspešan. Takođe sam ustanovio da naša balkanska muzika mnogo bolje egzistira uz latino ritmove mada su veoma uspešni i spojevi sa džez groove-om. Ne treba zaboraviti da je prvi etno-jazz album kod nas LP Duška Gojkovića „Snjingin“™ Macedonia“ koji je izašao 1966. Sa druge strane, poslužio sam se istraživanjima prof. Vasiljevića u kome je on uglavnom teoretski dokazao da naša balkanska muzika ima i drugačiju teoretsku osnovu u odnosu na zapadnu muziku (klasičnu, džez). O ovome sam čak napisao i jednu muzičku knjigu („Balkan Jazz“) koju uskoro nameravam da izdam.
Već sa 15 godina počeli napravili ste prve korake u muzičkoj profesiji, a nedavno ste obeležili i tri decenije profesionalne karijere. Šta bi Vlada Maričić iz 2016. godine, da može, rekao petnaestogodišnjem Vladi koji počinje da se bavi muzikom?
- U odnosu na osamdesete godine, naša planeta se potpuno promenila i mi više ne živimo čak ni u sličnom okruženju. Koliko god da neko misli da se neke stvari baš i nisu promenile, nove tehnologije su potpuno izmenile svet u kome živimo. Ovo se posebno odnosi na svet muzike, koji je meni najvažniji. Nažalost, ne mogu da zaključim da su sve promene poboljšale okruženje u kome živimo i radimo. Internet je život ljudima veoma promenio, učinio mnoge stvari dostupnijim, ali je muziku nažalost obezvredio. Naizgled primamljiva dostupnost muzike je u krajnjoj liniji veoma naškodila samim muzičkim autorima, ali i publici. Danas imamo neobičnu situaciju da autori ulažu svoja sredstva u izradu muzičkih snimaka za koje kasnije teško ili nikako ne dobiju naknadu. Zamislite stolara koji mesec dana pravi kauč i na kraju neko dođe i odnese ga bez naknade, a da većina smatra da je to manje, više u redu. No i pored ove obeshrabrujuće okolnosti, ja sam nastavio da stvaram i postepeno sam stvarao ugled kako u svojoj branši tako i kod publike. Danas za sobom imam devet izdatih albuma od kojih je većina u pravcu eklektičnih spojeva džeza i tradicionalne balkanske - srpske muzike. Pošto sam zadovoljan svojim učinkom, mlađem sebi ne bih davao nikakve posebne savete osim jednog „samo polako i bez žurbe“.
Od početka karijere sarađivali ste sa mnogim domaćim i stranim talentovanim muzičarima sa džez scene. Saradnja sa kojim kolegama je bila od najvećeg značaja za Vaš autorski rad, u smislu inspiracije, razmene kreativne energije i ideja?
- Iako sam sarađivao sa mnogim muzičarima, želeo bih da istaknem neke od kojih sam mnogo naučio, ne samo o muzici već i o etici posla koim se bavimo, kao i o načinu na koji se ophodimo prema svetu i pojavama. Prvo sam zahvalan Lazaru Tošiću, našem uvaženom džez bubnjaru i dugogodišnjem članu big benda RTS kao i našeg nekada najpoznatijeg džez orkestra „Sekstet Gut-Marković“. On je 1987. uočio mene kao mladog džez pijanistu i pozvao me da sviram sa njim u njegovom novooformiranom orkestru koji se zvao „Kvintet Lazara Tošića“. Tu sam dobio priliku da pored njega, sarađujem i sa jednim od naših najboljih trubača, Gocetom Dimitrovskim. Tako sam polako postajao sve uočljiviji na džez sceni. Osim njega, pomenuo bih i Jovana Maljokovića, koji mi je mnogo pomogao da se ponovo uključim u rad nakon mog višegodišnjeg odsustva. Tu je naravno i Miša Blam koji je uvek imao poverenja u mene iako sam u to vreme bio mlad i neiskusan. Bubnjar Miroslav Karlović - Karlo je takođe jedan od ljudi koji su mi mnogo pomogli u shvatanju džez muzike, a posebno u shvatanju ritmičkih nijansi kojima džez toliko obiluje. Pored domaćih, pomenuo bih i basistu i kompozitora Rikarda Santosa sa kojim sam saređivao u Londonu, kao i Sintiju Aterbah, američku džez pevačicu sa kojom sam kratko sarađivao ali čak i to mi je veoma pomoglo u shvatanju džez muzike. Na kraju bih pomenuo drugove sa kojima i dalje radim, a koji su mi mnogo pomogli da muzika koju komponujem i izvodim na kraju bude onakva kakva bih želeo da bude. Na prvom mestu tu je Bata Božanić, naš najpoznatiji basista i kompozitor, zatinm Petar Radmilović, bubnjar big benda RTS, Dušan Ivanišević, bubnjar i dugogodišnji umetnički direktor Pančevačkog džez festivala kao i Lazaro Del Toro Vega, perkusionista sa Kube koji živi i radi u Beogradu. Naravno, tu su i druge kolege i prijatelji koje ne bih posebno pominjao da se neki od njih ne bi naljutili.
Ovogodišnji Beogradski džez festival se održava pod sloganom „Planeta džez“ ““ kako komentarišete mesto džeza u 21. veku na globalnoj muzičkoj sceni? Kako vidite sopstveno mesto unutar globalne muzičke scene, budući da Vaša muzika spaja uticaje tradicija sa različitih meridijana?
- Džez muzika danas predstavlja, sa jedne strane, najrentabilniji muzički pravac pored klasične muzike, a sa druge strane, svetski globalizam nema gotovo nikakvog uticaja na džez scenu jer, suprotno onome što neupućeni misle, domaći džez muzičari uglavnom nisu u mogućnosti da putuju i sviraju na internacionalnim festivalima, osim onih najuspešnijih koji imaju „jake“ ugovore sa velikim svetskim izdavačima. Zato smo svedoci da na najprestižnijim svetskim džez festivalima češće nastupa Goran Bregović sa svojim orkestrom nego bilo koji džez muzičar sa Balkana. Međutim, bili smo svedoci kako je Herbie Hancock bio voditelj muzičkog programa povodom proslave svetskog dana džeza ove godine u Beloj kući gde je nekoliko puta imao priliku da se rukuje i zagrli sa predsednikom SAD Obamom. Pored njega tu je bio i Chick Corea i mnogi drugi. To je jasan signal da su najpoznatiji jazz muzičari veoma bliski sa svetskim establišmentom i samim tim i veoma priznati. Mislim da je to bio jasan signal da je džez muzika danas jasan put ka nekom vrhu civilizacijskog razvoja jer je to jedina vrsta muzike, pored klasične muzike, za koju je potrebno visoko muzičko obrazovanje. Stoga je svako ulaganje u razvoj džez muzike i džez festivala duboko opravdano i daje jasne rezultate. Neke od tih rezultata možemo videti i na primeru Nisville Jazz-a gde je mnogo mladih ljudi i gradske inteligencije ali i male privrede, uključeno u organizaciju ovog festivala. Na kraju, moram da pohvalim svoju branšu - u Srbiji danas postoji 21 internacionalni džez festival. To je respektivan broj festivala uzimajući u obzir veličinu Srbije kao i njen bruto dohodak. Međutim, kao što ta činjenica i govori, nije presudan ekonomski faktor već nivo svesti, obrazovanje i tradicija. U Srbiji je džez počeo da se svira 15-ak godina nakon svog nastanka u SAD-u. Na kraju krajeva, ja imam porodičnu fotografiju na kojoj je moj deda Dragutin Bata Crnčević kao član „Džez orkestra šabačke trgovačke omladine“ koj je osnovan 1938. god. i na kojoj se jasno vide članovi orkestra sa svojim instrumentima (saksofon, koncertni klavir, bubnjevi, harmonike, violina).
Nastupom sa svojim kvartetom 26. oktobra u Domu omladine Beograda uvodite ljubitelje džeza u 32. izdanje Beogradskog džez festivala. Kakav ste nastup pripremili za domaću publiku?
- Ideja je bila da pozovemo nekog eminentnog jazz muzičara iz prvog ešalona scene i ponudimo mu da sa nama izvede moje kompozicije koje su eklektične i predstavljaju spoj latin jazz-a i elemenata balkanske tradicionalne muzike. Pošto sam sa prijateljem Tomom Konradom, čuvenim jazz publicistom koji već godinama ekskluzivno piše za renomirani američki časopis „Jazz Times“ razgovarao o tome, on mi je predložio Brajana Linča. Brajan Linč je radio sa Art Blekijem, Fil Vudsom i drugima, a nedavno je dobio i nagradu Grammy za album koji je snimio sa Edijem Palmierijem. Pošto je radio latin jazz projekte, ja sam mislio da je to dobar izbor i da će on prihvatiti moju ideju spoja balkasnske tradicije i latin jazz-a. Tako ćemo sa njim kao solistom izvesti moje kompozicije sa albuma „Romano - Cubano“ kao što su „Dilov“, „Soćerdan“ kao i neke sa albuma „Prelo“. S obzirom da ih mi obično izvodimo u formaciji kvarteta, biće zanimljivo videti kako će te kompozicije zvučati sa solistom kao što je Brajan Linč.
Specijalni gost na koncertu biće vam slavni američki trubač Brajan Linč, dobitnik Gremija za najbolji latinodžez album 2007. godine. Kako je došlo do ove saradnje i koje koncerte sa ovogodišnjeg BDžF ćete posetiti kao publika?
- Na prvi deo pitanja sam već odgovorio a pokušaću da vidim neke od koncerata mada će mi vreme biti jako limitirano, s obzirom da 27.10. nastupamo u Užicu, 28.10. u Šapcu na jazz festivalu. Svakako bih voleo da vidim Jack De Johnette & Dave Holland i Avishai Coen-a.
Kakvi su Vam profesionalni planovi za naredni period?
-U narednom periodu planiram da uradim novi album i materijal za to već imam ali na tom albumu planiram da napravim saradnju sa jednim poznatim pevačem narodne muzike što je na liniji nekih mojih ranijih koncepcija sa pokojnim Ljubišom Stojanovićem Luisom. Naravno to će opet biti spoj latin jazz-a i elemenata balkanskog melosa i mislim da će ta muzika biti veoma komunikativna. Nakon toga planiram da taj materijal, uz već postojeći, predstavimo publici na festivalima u Srbiji.
U rodnom Šapcu još 1993. započeli ste džez festival, a od 2000. godine sa grupom prijatelja osnovali ste „International Blues & Jazz Festival“. Kakva su Vaša iskustva vezana za poziciju umetničkog direktora ovog Festivala?
- Teško je u nekoliko rečenica sažeti nagomilana iskustva u organizaciji ovakvog Festivala. Imali smo nekoliko različitih formata počevši od 1993. kada sam osnovao festival sa grupom drugara iz Šapca koji su u to vreme imali mogućnosti da mi pomognu u organizaciji. Festival je u početku bio organizovan u pozorišnoj sali i bio je skromnog budžeta. U ondašnjim teškim, ratnim godinama smo uspeli da organizujemo dva puta, 1993. i 1994. a onda, usled loših političkih i društvenih okolnosti bio sam primoran da se povučem iz organizacije Festivala što je neminovno vodilo gašenju manifestacije. Srećom, jedna druga grupa mojih starih drugara je osnovala „Lonesome Blues Festival“ u Šapcu koji je organizovan skromno uz mnoštvo mikro-donacija šabačkih ljubitelja blues-a. Taj festival je trajao sve do 1999. Nakon NATO agresije 2000. god. sam se sastao sa njima i rekao im da imam nameru da obnovim jazz festival. Došli smo do zaključka da bi bilo najbolje da spojimo energiju ova dva festivala i da formiramo „Šabački Internacionalni Jazz & Blues Festival“. Tako smo krenuli sa organizacijom praktično ispočetka. Nakon nekoliko uspešnih godina, 2003. smo čak uspeli da skrenemo pažnju Ministarstvu kulture jer smo prvi u Srbiji, dakle pre „Edžit-a“ i pre „Nisvill“-a, organizovali festival na otvorenom prostoru, i to prve godine na trgu „Sloboda“ kada smo imali četiri bine, a kasnije na obali Save, na Starom gradu, u okviru Tvrđave. Sećam se da su budući organizatori Edžit-a i Nisville-a dolazili da vide kako izgleda naša organizacija i da prikupe podatke i iskustva. Nažalost, nakon nekoliko uspešnih godina, usled nedostatka podrške tadašnje nomenklature u šabačkoj opštini, izgubili smo podršku i bili smo primorani da se ponovo vratimo na organizaciju manjeg obima i to u Šabačkom pozorištu. Na moju inicijativu, festival smo iz letnjeg perioda „preselili“ u jesen, i to baš u vreme kada se održava Beogradski Jazz Festival da bih iskoristio svoje kontakte sa organizacijom tog festivala i pokušao da povremeno dobijemo neke od programa koji se održavaju na beogradskom Festivalu, ali uz mnogo povoljnije uslove nego da smo „sami“. Ta ideja je uglavnom urodila plodom i ova saradnja traje i do danas. Prošle godine smo, zahvaljujući Beogradskom jazz festivalu, imali na programu jednog od deset svakako najboljih alt saksofonista na svetu, Migel Zenona. Ove godine, opet zahvaljujući Beogradskom jazz festivalu, imam priliku da ugostim Brajana Linča, vrhunskom jazz trubača iz SAD koji je nedavno bio i dobitnik prestižne nagrade Grammy, a koji će sa mojim bendom izvesti moje originalne kompozicije koje su na tragu spajanja balkanske tradicionalne muzike i latin jazz-a. Iskustva iz organizacije šabačkog festivala sam preneo kasnije i na druge gradove u Srbiji, pa mogu da se pohvalim da sam bitno uticao i na osnivanje jazz festivala u Inđiji i Kraljevu, a trenutno radim intenzivno sa grupom ljubitelja jazz-a u Užicu na tome da se osnuje jazz festival na Zlatiboru i u gradu Užicu po ugledu na neke uspešne „planinske“ jazz festivale u SAD-u.
- Stvaranju eklektičnog muzičkog stila po kome sam, nadam se, prepoznatljiv na sceni, prethodilo je dugogodišnje istraživanje balkanske (srpske na prvom mestu) tradicionalne muzike. Sa druge strane, ja sam džez muzičar po vokaciji i to je osnovni muzički pravac kojim sam i započeo svoj muzički život.
Istražujući ove različite muzičke stilove, dolazio sam postepeno do određenih saznanja koja su mi pomogla da na prvom mestu shvatim koje su to zajedničke tačke na kojima se može graditi novi muzički stil koji je baziran na jazz improvizaciji i formi, ali sadrži i neke bitno različite elemente. Npr. ustanovio sam da srpsko kolo, kao jedan od retkih autonomno srpskih tradicionalnih muzičkih tvorevina, ima osnovnu ritmičku formu 2/4 kakvu ima i brazilska samba. Na jednom od svojih ranijih albuma, kao uvod za obradu pesme „Ajde Jano“ snimio sam frulaša koji svira srpsko kolo i perkusionistu koji kao pratnju svira brazilsku sambu. Rezultat je vrlo zanimljiv i uspešan. Takođe sam ustanovio da naša balkanska muzika mnogo bolje egzistira uz latino ritmove mada su veoma uspešni i spojevi sa džez groove-om. Ne treba zaboraviti da je prvi etno-jazz album kod nas LP Duška Gojkovića „Snjingin“™ Macedonia“ koji je izašao 1966. Sa druge strane, poslužio sam se istraživanjima prof. Vasiljevića u kome je on uglavnom teoretski dokazao da naša balkanska muzika ima i drugačiju teoretsku osnovu u odnosu na zapadnu muziku (klasičnu, džez). O ovome sam čak napisao i jednu muzičku knjigu („Balkan Jazz“) koju uskoro nameravam da izdam.
Već sa 15 godina počeli napravili ste prve korake u muzičkoj profesiji, a nedavno ste obeležili i tri decenije profesionalne karijere. Šta bi Vlada Maričić iz 2016. godine, da može, rekao petnaestogodišnjem Vladi koji počinje da se bavi muzikom?
- U odnosu na osamdesete godine, naša planeta se potpuno promenila i mi više ne živimo čak ni u sličnom okruženju. Koliko god da neko misli da se neke stvari baš i nisu promenile, nove tehnologije su potpuno izmenile svet u kome živimo. Ovo se posebno odnosi na svet muzike, koji je meni najvažniji. Nažalost, ne mogu da zaključim da su sve promene poboljšale okruženje u kome živimo i radimo. Internet je život ljudima veoma promenio, učinio mnoge stvari dostupnijim, ali je muziku nažalost obezvredio. Naizgled primamljiva dostupnost muzike je u krajnjoj liniji veoma naškodila samim muzičkim autorima, ali i publici. Danas imamo neobičnu situaciju da autori ulažu svoja sredstva u izradu muzičkih snimaka za koje kasnije teško ili nikako ne dobiju naknadu. Zamislite stolara koji mesec dana pravi kauč i na kraju neko dođe i odnese ga bez naknade, a da većina smatra da je to manje, više u redu. No i pored ove obeshrabrujuće okolnosti, ja sam nastavio da stvaram i postepeno sam stvarao ugled kako u svojoj branši tako i kod publike. Danas za sobom imam devet izdatih albuma od kojih je većina u pravcu eklektičnih spojeva džeza i tradicionalne balkanske - srpske muzike. Pošto sam zadovoljan svojim učinkom, mlađem sebi ne bih davao nikakve posebne savete osim jednog „samo polako i bez žurbe“.
Od početka karijere sarađivali ste sa mnogim domaćim i stranim talentovanim muzičarima sa džez scene. Saradnja sa kojim kolegama je bila od najvećeg značaja za Vaš autorski rad, u smislu inspiracije, razmene kreativne energije i ideja?
- Iako sam sarađivao sa mnogim muzičarima, želeo bih da istaknem neke od kojih sam mnogo naučio, ne samo o muzici već i o etici posla koim se bavimo, kao i o načinu na koji se ophodimo prema svetu i pojavama. Prvo sam zahvalan Lazaru Tošiću, našem uvaženom džez bubnjaru i dugogodišnjem članu big benda RTS kao i našeg nekada najpoznatijeg džez orkestra „Sekstet Gut-Marković“. On je 1987. uočio mene kao mladog džez pijanistu i pozvao me da sviram sa njim u njegovom novooformiranom orkestru koji se zvao „Kvintet Lazara Tošića“. Tu sam dobio priliku da pored njega, sarađujem i sa jednim od naših najboljih trubača, Gocetom Dimitrovskim. Tako sam polako postajao sve uočljiviji na džez sceni. Osim njega, pomenuo bih i Jovana Maljokovića, koji mi je mnogo pomogao da se ponovo uključim u rad nakon mog višegodišnjeg odsustva. Tu je naravno i Miša Blam koji je uvek imao poverenja u mene iako sam u to vreme bio mlad i neiskusan. Bubnjar Miroslav Karlović - Karlo je takođe jedan od ljudi koji su mi mnogo pomogli u shvatanju džez muzike, a posebno u shvatanju ritmičkih nijansi kojima džez toliko obiluje. Pored domaćih, pomenuo bih i basistu i kompozitora Rikarda Santosa sa kojim sam saređivao u Londonu, kao i Sintiju Aterbah, američku džez pevačicu sa kojom sam kratko sarađivao ali čak i to mi je veoma pomoglo u shvatanju džez muzike. Na kraju bih pomenuo drugove sa kojima i dalje radim, a koji su mi mnogo pomogli da muzika koju komponujem i izvodim na kraju bude onakva kakva bih želeo da bude. Na prvom mestu tu je Bata Božanić, naš najpoznatiji basista i kompozitor, zatinm Petar Radmilović, bubnjar big benda RTS, Dušan Ivanišević, bubnjar i dugogodišnji umetnički direktor Pančevačkog džez festivala kao i Lazaro Del Toro Vega, perkusionista sa Kube koji živi i radi u Beogradu. Naravno, tu su i druge kolege i prijatelji koje ne bih posebno pominjao da se neki od njih ne bi naljutili.
Ovogodišnji Beogradski džez festival se održava pod sloganom „Planeta džez“ ““ kako komentarišete mesto džeza u 21. veku na globalnoj muzičkoj sceni? Kako vidite sopstveno mesto unutar globalne muzičke scene, budući da Vaša muzika spaja uticaje tradicija sa različitih meridijana?
- Džez muzika danas predstavlja, sa jedne strane, najrentabilniji muzički pravac pored klasične muzike, a sa druge strane, svetski globalizam nema gotovo nikakvog uticaja na džez scenu jer, suprotno onome što neupućeni misle, domaći džez muzičari uglavnom nisu u mogućnosti da putuju i sviraju na internacionalnim festivalima, osim onih najuspešnijih koji imaju „jake“ ugovore sa velikim svetskim izdavačima. Zato smo svedoci da na najprestižnijim svetskim džez festivalima češće nastupa Goran Bregović sa svojim orkestrom nego bilo koji džez muzičar sa Balkana. Međutim, bili smo svedoci kako je Herbie Hancock bio voditelj muzičkog programa povodom proslave svetskog dana džeza ove godine u Beloj kući gde je nekoliko puta imao priliku da se rukuje i zagrli sa predsednikom SAD Obamom. Pored njega tu je bio i Chick Corea i mnogi drugi. To je jasan signal da su najpoznatiji jazz muzičari veoma bliski sa svetskim establišmentom i samim tim i veoma priznati. Mislim da je to bio jasan signal da je džez muzika danas jasan put ka nekom vrhu civilizacijskog razvoja jer je to jedina vrsta muzike, pored klasične muzike, za koju je potrebno visoko muzičko obrazovanje. Stoga je svako ulaganje u razvoj džez muzike i džez festivala duboko opravdano i daje jasne rezultate. Neke od tih rezultata možemo videti i na primeru Nisville Jazz-a gde je mnogo mladih ljudi i gradske inteligencije ali i male privrede, uključeno u organizaciju ovog festivala. Na kraju, moram da pohvalim svoju branšu - u Srbiji danas postoji 21 internacionalni džez festival. To je respektivan broj festivala uzimajući u obzir veličinu Srbije kao i njen bruto dohodak. Međutim, kao što ta činjenica i govori, nije presudan ekonomski faktor već nivo svesti, obrazovanje i tradicija. U Srbiji je džez počeo da se svira 15-ak godina nakon svog nastanka u SAD-u. Na kraju krajeva, ja imam porodičnu fotografiju na kojoj je moj deda Dragutin Bata Crnčević kao član „Džez orkestra šabačke trgovačke omladine“ koj je osnovan 1938. god. i na kojoj se jasno vide članovi orkestra sa svojim instrumentima (saksofon, koncertni klavir, bubnjevi, harmonike, violina).
Nastupom sa svojim kvartetom 26. oktobra u Domu omladine Beograda uvodite ljubitelje džeza u 32. izdanje Beogradskog džez festivala. Kakav ste nastup pripremili za domaću publiku?
- Ideja je bila da pozovemo nekog eminentnog jazz muzičara iz prvog ešalona scene i ponudimo mu da sa nama izvede moje kompozicije koje su eklektične i predstavljaju spoj latin jazz-a i elemenata balkanske tradicionalne muzike. Pošto sam sa prijateljem Tomom Konradom, čuvenim jazz publicistom koji već godinama ekskluzivno piše za renomirani američki časopis „Jazz Times“ razgovarao o tome, on mi je predložio Brajana Linča. Brajan Linč je radio sa Art Blekijem, Fil Vudsom i drugima, a nedavno je dobio i nagradu Grammy za album koji je snimio sa Edijem Palmierijem. Pošto je radio latin jazz projekte, ja sam mislio da je to dobar izbor i da će on prihvatiti moju ideju spoja balkasnske tradicije i latin jazz-a. Tako ćemo sa njim kao solistom izvesti moje kompozicije sa albuma „Romano - Cubano“ kao što su „Dilov“, „Soćerdan“ kao i neke sa albuma „Prelo“. S obzirom da ih mi obično izvodimo u formaciji kvarteta, biće zanimljivo videti kako će te kompozicije zvučati sa solistom kao što je Brajan Linč.
Specijalni gost na koncertu biće vam slavni američki trubač Brajan Linč, dobitnik Gremija za najbolji latinodžez album 2007. godine. Kako je došlo do ove saradnje i koje koncerte sa ovogodišnjeg BDžF ćete posetiti kao publika?
- Na prvi deo pitanja sam već odgovorio a pokušaću da vidim neke od koncerata mada će mi vreme biti jako limitirano, s obzirom da 27.10. nastupamo u Užicu, 28.10. u Šapcu na jazz festivalu. Svakako bih voleo da vidim Jack De Johnette & Dave Holland i Avishai Coen-a.
Kakvi su Vam profesionalni planovi za naredni period?
-U narednom periodu planiram da uradim novi album i materijal za to već imam ali na tom albumu planiram da napravim saradnju sa jednim poznatim pevačem narodne muzike što je na liniji nekih mojih ranijih koncepcija sa pokojnim Ljubišom Stojanovićem Luisom. Naravno to će opet biti spoj latin jazz-a i elemenata balkanskog melosa i mislim da će ta muzika biti veoma komunikativna. Nakon toga planiram da taj materijal, uz već postojeći, predstavimo publici na festivalima u Srbiji.
U rodnom Šapcu još 1993. započeli ste džez festival, a od 2000. godine sa grupom prijatelja osnovali ste „International Blues & Jazz Festival“. Kakva su Vaša iskustva vezana za poziciju umetničkog direktora ovog Festivala?
- Teško je u nekoliko rečenica sažeti nagomilana iskustva u organizaciji ovakvog Festivala. Imali smo nekoliko različitih formata počevši od 1993. kada sam osnovao festival sa grupom drugara iz Šapca koji su u to vreme imali mogućnosti da mi pomognu u organizaciji. Festival je u početku bio organizovan u pozorišnoj sali i bio je skromnog budžeta. U ondašnjim teškim, ratnim godinama smo uspeli da organizujemo dva puta, 1993. i 1994. a onda, usled loših političkih i društvenih okolnosti bio sam primoran da se povučem iz organizacije Festivala što je neminovno vodilo gašenju manifestacije. Srećom, jedna druga grupa mojih starih drugara je osnovala „Lonesome Blues Festival“ u Šapcu koji je organizovan skromno uz mnoštvo mikro-donacija šabačkih ljubitelja blues-a. Taj festival je trajao sve do 1999. Nakon NATO agresije 2000. god. sam se sastao sa njima i rekao im da imam nameru da obnovim jazz festival. Došli smo do zaključka da bi bilo najbolje da spojimo energiju ova dva festivala i da formiramo „Šabački Internacionalni Jazz & Blues Festival“. Tako smo krenuli sa organizacijom praktično ispočetka. Nakon nekoliko uspešnih godina, 2003. smo čak uspeli da skrenemo pažnju Ministarstvu kulture jer smo prvi u Srbiji, dakle pre „Edžit-a“ i pre „Nisvill“-a, organizovali festival na otvorenom prostoru, i to prve godine na trgu „Sloboda“ kada smo imali četiri bine, a kasnije na obali Save, na Starom gradu, u okviru Tvrđave. Sećam se da su budući organizatori Edžit-a i Nisville-a dolazili da vide kako izgleda naša organizacija i da prikupe podatke i iskustva. Nažalost, nakon nekoliko uspešnih godina, usled nedostatka podrške tadašnje nomenklature u šabačkoj opštini, izgubili smo podršku i bili smo primorani da se ponovo vratimo na organizaciju manjeg obima i to u Šabačkom pozorištu. Na moju inicijativu, festival smo iz letnjeg perioda „preselili“ u jesen, i to baš u vreme kada se održava Beogradski Jazz Festival da bih iskoristio svoje kontakte sa organizacijom tog festivala i pokušao da povremeno dobijemo neke od programa koji se održavaju na beogradskom Festivalu, ali uz mnogo povoljnije uslove nego da smo „sami“. Ta ideja je uglavnom urodila plodom i ova saradnja traje i do danas. Prošle godine smo, zahvaljujući Beogradskom jazz festivalu, imali na programu jednog od deset svakako najboljih alt saksofonista na svetu, Migel Zenona. Ove godine, opet zahvaljujući Beogradskom jazz festivalu, imam priliku da ugostim Brajana Linča, vrhunskom jazz trubača iz SAD koji je nedavno bio i dobitnik prestižne nagrade Grammy, a koji će sa mojim bendom izvesti moje originalne kompozicije koje su na tragu spajanja balkanske tradicionalne muzike i latin jazz-a. Iskustva iz organizacije šabačkog festivala sam preneo kasnije i na druge gradove u Srbiji, pa mogu da se pohvalim da sam bitno uticao i na osnivanje jazz festivala u Inđiji i Kraljevu, a trenutno radim intenzivno sa grupom ljubitelja jazz-a u Užicu na tome da se osnuje jazz festival na Zlatiboru i u gradu Užicu po ugledu na neke uspešne „planinske“ jazz festivale u SAD-u.
Najnoviji broj
11. april 2024.
