Интервју са Владом Маричићем

САМО ПОЛАКО И БЕЗ ЖУРБЕ

  • Број 3599 (20. окт 2016.)
Вашу музику карактерише мешавина џеза, балканске, ромске и кубанске традиције ““ колико има сличности, а колико разлика у овим правцима? Колико Вам је као композитору и пијанисти било тешко да изградите аутентичан стил по којем сте препознатљиви на нашој џез сцени?
- Стварању еклектичног музичког стила по коме сам, надам се, препознатљив на сцени, претходило је дугогодишње истраживање балканске (српске на првом месту) традиционалне музике. Са друге стране, ја сам џез музичар по вокацији и то је основни музички правац којим сам и започео свој музички живот.
Истражујући ове различите музичке стилове, долазио сам постепено до одређених сазнања која су ми помогла да на првом месту схватим које су то заједничке тачке на којима се може градити нови музички стил који је базиран на јазз импровизацији и форми, али садржи и неке битно различите елементе. Нпр. установио сам да српско коло, као један од ретких аутономно српских традиционалних музичких творевина, има основну ритмичку форму 2/4 какву има и бразилска самба. На једном од својих ранијих албума, као увод за обраду песме „Ајде Јано“ снимио сам фрулаша који свира српско коло и перкусионисту који као пратњу свира бразилску самбу. Резултат је врло занимљив и успешан. Такође сам установио да наша балканска музика много боље егзистира уз латино ритмове мада су веома успешни и спојеви са џез гроове-ом. Не треба заборавити да је први етно-јазз албум код нас ЛП Душка Гојковића „Сњингин“™ Мацедониа“ који је изашао 1966. Са друге стране, послужио сам се истраживањима проф. Васиљевића у коме је он углавном теоретски доказао да наша балканска музика има и другачију теоретску основу у односу на западну музику (класичну, џез). О овоме сам чак написао и једну музичку књигу („Балкан Јазз“) коју ускоро намеравам да издам.
Већ са 15 година почели направили сте прве кораке у музичкој професији, а недавно сте обележили и три деценије професионалне каријере. Шта би Влада Маричић из 2016. године, да може, рекао петнаестогодишњем Влади који почиње да се бави музиком?
- У односу на осамдесете године, наша планета се потпуно променила и ми више не живимо чак ни у сличном окружењу. Колико год да неко мисли да се неке ствари баш и нису промениле, нове технологије су потпуно измениле свет у коме живимо. Ово се посебно односи на свет музике, који је мени најважнији. Нажалост, не могу да закључим да су све промене побољшале окружење у коме живимо и радимо. Интернет је живот људима веома променио, учинио многе ствари доступнијим, али је музику нажалост обезвредио. Наизглед примамљива доступност музике је у крајњој линији веома нашкодила самим музичким ауторима, али и публици. Данас имамо необичну ситуацију да аутори улажу своја средства у израду музичких снимака за које касније тешко или никако не добију накнаду. Замислите столара који месец дана прави кауч и на крају неко дође и однесе га без накнаде, а да већина сматра да је то мање, више у реду. Но и поред ове обесхрабрујуће околности, ја сам наставио да стварам и постепено сам стварао углед како у својој бранши тако и код публике. Данас за собом имам девет издатих албума од којих је већина у правцу еклектичних спојева џеза и традиционалне балканске - српске музике. Пошто сам задовољан својим учинком, млађем себи не бих давао никакве посебне савете осим једног „само полако и без журбе“.
Од почетка каријере сарађивали сте са многим домаћим и страним талентованим музичарима са џез сцене. Сарадња са којим колегама је била од највећег значаја за Ваш ауторски рад, у смислу инспирације, размене креативне енергије и идеја?
- Иако сам сарађивао са многим музичарима, желео бих да истакнем неке од којих сам много научио, не само о музици већ и о етици посла коим се бавимо, као и о начину на који се опходимо према свету и појавама. Прво сам захвалан Лазару Тошићу, нашем уваженом џез бубњару и дугогодишњем члану биг бенда РТС као и нашег некада најпознатијег џез оркестра „Секстет Гут-Марковић“. Он је 1987. уочио мене као младог џез пијанисту и позвао ме да свирам са њим у његовом новооформираном оркестру који се звао „Квинтет Лазара Тошића“. Ту сам добио прилику да поред њега, сарађујем и са једним од наших најбољих трубача, Гоцетом Димитровским. Тако сам полако постајао све уочљивији на џез сцени. Осим њега, поменуо бих и Јована Маљоковића, који ми је много помогао да се поново укључим у рад након мог вишегодишњег одсуства. Ту је наравно и Миша Блам који је увек имао поверења у мене иако сам у то време био млад и неискусан. Бубњар Мирослав Карловић - Карло је такође један од људи који су ми много помогли у схватању џез музике, а посебно у схватању ритмичких нијанси којима џез толико обилује. Поред домаћих, поменуо бих и басисту и композитора Рикарда Сантоса са којим сам саређивао у Лондону, као и Синтију Атербах, америчку џез певачицу са којом сам кратко сарађивао али чак и то ми је веома помогло у схватању џез музике. На крају бих поменуо другове са којима и даље радим, а који су ми много помогли да музика коју компонујем и изводим на крају буде онаква каква бих желео да буде. На првом месту ту је Бата Божанић, наш најпознатији басиста и композитор, затинм Петар Радмиловић, бубњар биг бенда РТС, Душан Иванишевић, бубњар и дугогодишњи уметнички директор Панчевачког џез фестивала као и Лазаро Дел Торо Вега, перкусиониста са Кубе који живи и ради у Београду. Наравно, ту су и друге колеге и пријатељи које не бих посебно помињао да се неки од њих не би наљутили.
Овогодишњи Београдски џез фестивал се одржава под слоганом „Планета џез“ ““ како коментаришете место џеза у 21. веку на глобалној музичкој сцени? Како видите сопствено место унутар глобалне музичке сцене, будући да Ваша музика спаја утицаје традиција са различитих меридијана?
- Џез музика данас представља, са једне стране, најрентабилнији музички правац поред класичне музике, а са друге стране, светски глобализам нема готово никаквог утицаја на џез сцену јер, супротно ономе што неупућени мисле, домаћи џез музичари углавном нису у могућности да путују и свирају на интернационалним фестивалима, осим оних најуспешнијих који имају „јаке“ уговоре са великим светским издавачима. Зато смо сведоци да на најпрестижнијим светским џез фестивалима чешће наступа Горан Бреговић са својим оркестром него било који џез музичар са Балкана. Међутим, били смо сведоци како је Хербие Ханцоцк био водитељ музичког програма поводом прославе светског дана џеза ове године у Белој кући где је неколико пута имао прилику да се рукује и загрли са председником САД Обамом. Поред њега ту је био и Цхицк Цореа и многи други. То је јасан сигнал да су најпознатији јазз музичари веома блиски са светским естаблишментом и самим тим и веома признати. Мислим да је то био јасан сигнал да је џез музика данас јасан пут ка неком врху цивилизацијског развоја јер је то једина врста музике, поред класичне музике, за коју је потребно високо музичко образовање. Стога је свако улагање у развој џез музике и џез фестивала дубоко оправдано и даје јасне резултате. Неке од тих резултата можемо видети и на примеру Нисвилле Јазз-а где је много младих људи и градске интелигенције али и мале привреде, укључено у организацију овог фестивала. На крају, морам да похвалим своју браншу - у Србији данас постоји 21 интернационални џез фестивал. То је респективан број фестивала узимајући у обзир величину Србије као и њен бруто доходак. Међутим, као што та чињеница и говори, није пресудан економски фактор већ ниво свести, образовање и традиција. У Србији је џез почео да се свира 15-ак година након свог настанка у САД-у. На крају крајева, ја имам породичну фотографију на којој је мој деда Драгутин Бата Црнчевић као члан „Џез оркестра шабачке трговачке омладине“ кој је основан 1938. год. и на којој се јасно виде чланови оркестра са својим инструментима (саксофон, концертни клавир, бубњеви, хармонике, виолина).
Наступом са својим квартетом 26. октобра у Дому омладине Београда уводите љубитеље џеза у 32. издање Београдског џез фестивала. Какав сте наступ припремили за домаћу публику?
- Идеја је била да позовемо неког еминентног јазз музичара из првог ешалона сцене и понудимо му да са нама изведе моје композиције које су еклектичне и представљају спој латин јазз-а и елемената балканске традиционалне музике. Пошто сам са пријатељем Томом Конрадом, чувеним јазз публицистом који већ годинама ексклузивно пише за реномирани амерички часопис „Јазз Тимес“ разговарао о томе, он ми је предложио Брајана Линча. Брајан Линч је радио са Арт Блекијем, Фил Вудсом и другима, а недавно је добио и награду Граммy за албум који је снимио са Едијем Палмиеријем. Пошто је радио латин јазз пројекте, ја сам мислио да је то добар избор и да ће он прихватити моју идеју споја балкаснске традиције и латин јазз-а. Тако ћемо са њим као солистом извести моје композиције са албума „Романо - Цубано“ као што су „Дилов“, „Соћердан“ као и неке са албума „Прело“. С обзиром да их ми обично изводимо у формацији квартета, биће занимљиво видети како ће те композиције звучати са солистом као што је Брајан Линч.
Специјални гост на концерту биће вам славни амерички трубач Брајан Линч, добитник Гремија за најбољи латиноџез албум 2007. године. Како је дошло до ове сарадње и које концерте са овогодишњег БЏФ ћете посетити као публика?
- На први део питања сам већ одговорио а покушаћу да видим неке од концерата мада ће ми време бити јако лимитирано, с обзиром да 27.10. наступамо у Ужицу, 28.10. у Шапцу на јазз фестивалу. Свакако бих волео да видим Јацк Де Јохнетте & Даве Холланд и Ависхаи Цоен-а.
Какви су Вам професионални планови за наредни период?
-У наредном периоду планирам да урадим нови албум и материјал за то већ имам али на том албуму планирам да направим сарадњу са једним познатим певачем народне музике што је на линији неких мојих ранијих концепција са покојним Љубишом Стојановићем Луисом. Наравно то ће опет бити спој латин јазз-а и елемената балканског мелоса и мислим да ће та музика бити веома комуникативна. Након тога планирам да тај материјал, уз већ постојећи, представимо публици на фестивалима у Србији.
У родном Шапцу још 1993. започели сте џез фестивал, а од 2000. године са групом пријатеља основали сте „Интернатионал Блуес & Јазз Фестивал“. Каква су Ваша искуства везана за позицију уметничког директора овог Фестивала?
- Тешко је у неколико реченица сажети нагомилана искуства у организацији оваквог Фестивала. Имали смо неколико различитих формата почевши од 1993. када сам основао фестивал са групом другара из Шапца који су у то време имали могућности да ми помогну у организацији. Фестивал је у почетку био организован у позоришној сали и био је скромног буџета. У ондашњим тешким, ратним годинама смо успели да организујемо два пута, 1993. и 1994. а онда, услед лоших политичких и друштвених околности био сам приморан да се повучем из организације Фестивала што је неминовно водило гашењу манифестације. Срећом, једна друга група мојих старих другара је основала „Лонесоме Блуес Фестивал“ у Шапцу који је организован скромно уз мноштво микро-донација шабачких љубитеља блуес-а. Тај фестивал је трајао све до 1999. Након НАТО агресије 2000. год. сам се састао са њима и рекао им да имам намеру да обновим јазз фестивал. Дошли смо до закључка да би било најбоље да спојимо енергију ова два фестивала и да формирамо „Шабачки Интернационални Јазз & Блуес Фестивал“. Тако смо кренули са организацијом практично испочетка. Након неколико успешних година, 2003. смо чак успели да скренемо пажњу Министарству културе јер смо први у Србији, дакле пре „Еџит-а“ и пре „Нисвилл“-а, организовали фестивал на отвореном простору, и то прве године на тргу „Слобода“ када смо имали четири бине, а касније на обали Саве, на Старом граду, у оквиру Тврђаве. Сећам се да су будући организатори Еџит-а и Нисвилле-а долазили да виде како изгледа наша организација и да прикупе податке и искуства. Нажалост, након неколико успешних година, услед недостатка подршке тадашње номенклатуре у шабачкој општини, изгубили смо подршку и били смо приморани да се поново вратимо на организацију мањег обима и то у Шабачком позоришту. На моју иницијативу, фестивал смо из летњег периода „преселили“ у јесен, и то баш у време када се одржава Београдски Јазз Фестивал да бих искористио своје контакте са организацијом тог фестивала и покушао да повремено добијемо неке од програма који се одржавају на београдском Фестивалу, али уз много повољније услове него да смо „сами“. Та идеја је углавном уродила плодом и ова сарадња траје и до данас. Прошле године смо, захваљујући Београдском јазз фестивалу, имали на програму једног од десет свакако најбољих алт саксофониста на свету, Мигел Зенона. Ове године, опет захваљујући Београдском јазз фестивалу, имам прилику да угостим Брајана Линча, врхунском јазз трубача из САД који је недавно био и добитник престижне награде Граммy, а који ће са мојим бендом извести моје оригиналне композиције које су на трагу спајања балканске традиционалне музике и латин јазз-а. Искуства из организације шабачког фестивала сам пренео касније и на друге градове у Србији, па могу да се похвалим да сам битно утицао и на оснивање јазз фестивала у Инђији и Краљеву, а тренутно радим интензивно са групом љубитеља јазз-а у Ужицу на томе да се оснује јазз фестивал на Златибору и у граду Ужицу по угледу на неке успешне „планинске“ јазз фестивале у САД-у.