ХАЈДУК СТАНКО, 120 ГОДИНА ПОСЛЕ, НА САЈМУ КЊИГА У БЕОГРАДУ

ЈОШ НЕ СВИЋЕ ЈАНКОВА ЗОРА

Постоји деценијама у усменом предању али је средином прошлог века избачен из обавезне школске лектире. Теслин венац славе. Литерарна креација уметника речи наџивела време

  • Број 3600 (27. окт 2016.)
  • Љ.Ђукић
Роман “Хајдук Станко“ Јанка Веселиновића, можда није најбољи али сигурно да је један од најомиљенијих и највише штампаних у српској књижевности до данашњих дана. То потврђује и његова нова презентација на овогодишњем 61. Међународном сајму књига у Београду.
Тешко је пронаћи Мачванина који није бар два пута читао ову књигу. Истина је и то да се знаменити писац доста намучио да би ово дело угледало светло дана и дошло пред читаоце.
Први део “Хајдук Станка“ изашао је у часопису “Јавор“, а потом је овај прилог штампан у часописима “Дело“ и “Звезда“, који су тада важили за најутицајније у Србији. Током 1895. године делови романа излазе у дневним листовима. Тада је штампана и књига, први део на 107 страна, под називом “Одметник“. Идуће, 1896. године делови будућег романа излазе у часопису „Зора“. Напокон, исте године у издању београдског књижара Ђоке Анастасијевића излази комплетан роман, који је имао 456 страна. Ту стару, већ пожутелу књигу, поцепаних листова, нашли смо у Хајдук Станковом вајату у Црној Бари, где је он често ашиковао са лепом Јелицом у њу се заљубио и због ње завадио са Лазаром. Међу првим, оштећеним листовима књиге налазимо посвету: “Унуку неумрлог Хајдук Станка, свом другу из детињства, спомен од Јаше!“ То је Јанко Веселиновић написао, поклањајући ову књигу свом школском другу Јовану Алексићу, првом школованом ветеринару у тадашњој Србији, рођеном у Црној Бари. Јова је умро 1949. године, а Јанко 1905. Дуго је у Црној Бари живела баба Јела, Јовина супруга, чак 98 година.
Дакле од 1896. године, све до данас Јанков роман доживео је више од 200 издања. Штампан је у Београду, Новом Саду, Љубљани, Загребу, Букурешту, Њујорку...
Своје најзначајније дело неуморни приповедач мачванске равнице посветио је Николи Тесли. Обраћајући се великом научнику Јанко пише: „19. век плете ти венац славе. Допусти мени на у њ уплетем цветак са наших поља, цветак прост али пошкропљен крвљу и орошен сузама наших предака. Његов мирис нека те сећа твоје отаџбине. Нека те сећа оних заносних прича о јунаштву и пожртвовању, којим те твоја српска мајка у детињству запајала.
Прими га Србине онолико срдачно, што ти га срдачно пружам. Твој велики поштовалац Јанко Веселиновић.“
Прича се да је Тесла био одушевљен, помало изненађен и затечен пажњом, поштовањем и славом којим га је Јанко овенчао и на неки начин задужио. Тако је “Хајдук Станко“ доживео и једно њујоршко издање. Али знаменити књижевник је био и остао најомиљенији у Мачви јер је и сам много волео свој родни крај и своје земљаке.
У сали “Јанко Веселиновић“ на овогодишњем великом Међународном сајму књига у Београду 61. по реду, сваког дана од 10 до 20 часова, одржаване су промоције књига за децу и младе. Све поводом 120. годишњице од штампања првог издања романа “Хајдук Станко“. Првог дана о роману су говорили: Љубивоје Ршумовић, Раша Попов, Владимир Андрић, а у програму су учествовали и ученици основне школе “Никола Тесла“ из Београда. Целе прошле седмице, током трајања сајма у овој сали гостовали су писци, илустратори за децу.
- Мислим да смо га неоправдано заборавили и није само реч о Јанку.
Бојим се, ако се тако настави да ће омладина остати једног дана без упознавања и таквих генија писане речи, као што су Ћопић или Андрић, каже већ афирмисани писац, млађе генерације Урош Петровић.
Од прошле године у Глоговцу и Богатићу се одржава манифестација “Дани Јанка Веселиновића“. Уведена је и књижевна награда за историјски роман с именом “Јанко Веселиновић“. Први добитник је књижевник Јанко Вујанић (роман “Стари храст“), а овогодишњи професор Никола Моравчевић (роман “Гроф Сава Владиславић“).
Подсетимо, роман се састоји из три дела. Главни јунак најпре постаје одметник, јер су га неправедно оптужили за крађу дуката. Потом осветник, јер убија Лазара Миражића, који му је био најбољи пријатељ, али и ривал код најлепше сеоске девојке Јелице Севићеве. На крају постаје бесмртан и одлази у легенду, заједно са својим друговима, хајдуцима који су сви одреда изгинули 1813. године у Боју на Равњу, бранећи Мачву и Србију од Турака.