ČOVEK OKOM UMETNIKA

Zahvaljujući Sceni „Maska“ i Šabačkom pozorištu u galeriji „Vladislav Lalicki“ prošlog četvrtka Šapčani su mogli pogledati trideset radova autora iz Praga čije je „traženje puta ka unutrašnjem miru i harmoniji“ počelo pre dvadeset i nešto godina na putovanjima
Od sunčanih plaža Kalifornije, romantike Praga, širokih bulevara Moskve, pa sve do kontrasta Orijenta i šarenila Afrike, proveo je Hadis Medenčević sve ljubitelje putopisnih umetničkih fotografija. Izložba „Odavde pa do kraja sveta“ gosta iz Praga, prošlog četvrtka u galeriji „Vladislav Lalicki“, privukla je tematikom u čijem je centru čovek. Upravo čovek u kontekstu sredine u kojoj živi večita je Hadisova inspiracija koja više nego očigledno upozorava na naše otuđenje u savremenom društvenom sistemu.
- Najviše me interesuje čovjek i emocija. To je ono za čim tragam. Bez obzira na sredinu, na okolinu, uvjek se može naći nešto ljepo. U svakoj sredini ako želite da prepoznate nešto ljepo i interesantno to ćete i naći. Ali, kažem, pored toga, interesuje me i život tih ljudi u toj sredini. Taj život se reflektuje kroz neku emociju koju ti ljudi izražavaju u pogledu, grimasi, izrazu. To je ono što ja vrebam svojim objektivom ““ rekao je Hadis.
Svaka fotografija za njega je poseban doživljaj. U svakoj utisnuta je i autorova duboka emocija.
- Svaki fotograf napravi jako puno toga, a onda dođe neka selekcija i odabere one za koje misli da se najbolje izrazio. Tako je za mene najemotivnija fotografija koju sam fotografisao na graničnom prelazu između Hrvatske i Mađarske. To je bilo vreme kad je kulminirala migrantska kriza, kada su se dešavale, na tim graničnim prelazima, vrlo radikalne, teške i emotivne stvari. Čekajući da pređem granicu video sam jednu strelicu na asfaltu i razasute jabuke koje je tamo neko doneo imigrantima. Ta strelica pokazuje u stvari suprotan smer kretanja. Ne znam, meni je u tom trenutku to bio simbol toga da možda sreća i zadovoljstvo, nekakav normalan život, ne idu uvek u onom smjeru u kom je strelica okrenuta.
Za razumevanje univerzalnog jezika fotografije dovoljan je samo jedan pogled u svet koji je, zahvaljujući autorovom oku i brzoj reakciji, ostao zabeležen na papiru prenoseći nam mnogobrojne poruke.
- Mislim da su ljudska sudbina i ljudska emocija univerzalne bez obzira da li se nalazite u Kaliforniji ili bilo gde u Evropi, Pragu, na području Balkana. Obično, ljudsko, iskonsko svugde je zajedničko. Na kraju krajeva, taj umetnički jezik jeste univerzalan. Mocart je danas jednako popularan kako u Evropi tako i u Americi, isto tako i u Japanu i Kini. Mislim da je to slično i sa fotografijom.
Iako je tehnološki razvoj omogućio da danas svako ko ima mobilni telefon napravi i fotografiju, pa samim tim mnogi smatraju da je ona deplasirana, Hadis je drugačijeg mišljenja. Naprotiv, on u tome vidi šansu, ali i inspiraciju, da se podstaknu mnogi.
- Misija svake umetnosti jeste da oplemenjuje prostor i svest ljudi koji je okružuju. Kroz izložbe, druženja, razgovore prenosi se dodatna energija i tom umetničkom izražaju daje nova dimenzija, težina i značaj. Sigurno i to može biti apel, inspiracija, da se i mladi ljudi počnu baviti više fotografijom. Fotografija ima jednu lepu osobinu, a to je da može biti životni hobi. Kad čovek zađe u pozno doba može još uvek da se vrlo ljepo i aktivno bavi fotografijom ““ istakao je na osnovu iskustva Hadis.
Humanistička street foto Hadisa Medenčevića ovoga puta povezala je dva grada, Prag i Šabac, gde mesta za umetnost, iz viđenog i doživljenog, itekako ima.