ИЗЛОЖБА ПУТОПИСНИХ УМЕТНИЧКИХ ФОТОГРАФИЈА ХАДИСА МЕДЕНЧЕВИЋА

ЧОВЕК ОКОМ УМЕТНИКА

  • Број 3600 (27. окт 2016.)
  • О. Гавриловић
Захваљујући Сцени „Маска“ и Шабачком позоришту у галерији „Владислав Лалицки“ прошлог четвртка Шапчани су могли погледати тридесет радова аутора из Прага чије је „тражење пута ка унутрашњем миру и хармонији“ почело пре двадесет и нешто година на путовањима
Од сунчаних плажа Калифорније, романтике Прага, широких булевара Москве, па све до контраста Оријента и шаренила Африке, провео је Хадис Меденчевић све љубитеље путописних уметничких фотографија. Изложба „Одавде па до краја света“ госта из Прага, прошлог четвртка у галерији „Владислав Лалицки“, привукла је тематиком у чијем је центру човек. Управо човек у контексту средине у којој живи вечита је Хадисова инспирација која више него очигледно упозорава на наше отуђење у савременом друштвеном систему.
- Највише ме интересује човјек и емоција. То је оно за чим трагам. Без обзира на средину, на околину, увјек се може наћи нешто љепо. У свакој средини ако желите да препознате нешто љепо и интересантно то ћете и наћи. Али, кажем, поред тога, интересује ме и живот тих људи у тој средини. Тај живот се рефлектује кроз неку емоцију коју ти људи изражавају у погледу, гримаси, изразу. То је оно што ја вребам својим објективом ““ рекао је Хадис.
Свака фотографија за њега је посебан доживљај. У свакој утиснута је и ауторова дубока емоција.
- Сваки фотограф направи јако пуно тога, а онда дође нека селекција и одабере оне за које мисли да се најбоље изразио. Тако је за мене најемотивнија фотографија коју сам фотографисао на граничном прелазу између Хрватске и Мађарске. То је било време кад је кулминирала мигрантска криза, када су се дешавале, на тим граничним прелазима, врло радикалне, тешке и емотивне ствари. Чекајући да пређем границу видео сам једну стрелицу на асфалту и разасуте јабуке које је тамо неко донео имигрантима. Та стрелица показује у ствари супротан смер кретања. Не знам, мени је у том тренутку то био симбол тога да можда срећа и задовољство, некакав нормалан живот, не иду увек у оном смјеру у ком је стрелица окренута.
За разумевање универзалног језика фотографије довољан је само један поглед у свет који је, захваљујући ауторовом оку и брзој реакцији, остао забележен на папиру преносећи нам многобројне поруке.
- Мислим да су људска судбина и људска емоција универзалне без обзира да ли се налазите у Калифорнији или било где у Европи, Прагу, на подручју Балкана. Обично, људско, исконско свугде је заједничко. На крају крајева, тај уметнички језик јесте универзалан. Моцарт је данас једнако популаран како у Европи тако и у Америци, исто тако и у Јапану и Кини. Мислим да је то слично и са фотографијом.
Иако је технолошки развој омогућио да данас свако ко има мобилни телефон направи и фотографију, па самим тим многи сматрају да је она депласирана, Хадис је другачијег мишљења. Напротив, он у томе види шансу, али и инспирацију, да се подстакну многи.
- Мисија сваке уметности јесте да оплемењује простор и свест људи који је окружују. Кроз изложбе, дружења, разговоре преноси се додатна енергија и том уметничком изражају даје нова димензија, тежина и значај. Сигурно и то може бити апел, инспирација, да се и млади људи почну бавити више фотографијом. Фотографија има једну лепу особину, а то је да може бити животни хоби. Кад човек зађе у позно доба може још увек да се врло љепо и активно бави фотографијом ““ истакао је на основу искуства Хадис.
Хуманистичка стреет фото Хадиса Меденчевића овога пута повезала је два града, Праг и Шабац, где места за уметност, из виђеног и доживљеног, итекако има.