MAČVU I BUDAN SANjA

Nikola Moravčević je prvi put ugledao svetlo dana u Zagrebu, gde je njegov otac bio kraljevski oficir. Potom je došlo kraće školovanje u zemlji, dečačka radoznalost i preživljavanje u Mačvi, u vreme Drugog svetskog rata, Životni tokovi odvode ga preko „velike bare“. Prestižnu titulu doktora u oblasti Svetske književnosti, stekao je u američkoj državi Ilinois, na tamošnjem Univerzitetu u Čikagu. Uspešnu akademsku karijeru, začinio je interesovanjem za istorijski roman, kojim nastoji da uvede više svetla u slavnu prošlost Srbije od Nemanjića do danas, koju su kako voli da kaže komunisti zanemarili u ime “sedam ofanziva“.
Tako je, između ostalog i nastao njegov roman-sećanje na jednog od najuspešnijih Srba u “rasejanju“, grofa Savu Vladislavića, za koji je i dobio novoustanovljenu nagradu “Janko Veselinović“. Njeno nedavno uručenje u Udruženju književnika Srbije, interesovanje koje je izazvala u književnoj javnosti, bilo je i povod ovog razgovora, za “Glas Podrinja“.
Koliko vam znači ova nagrada, imajući u vidu da je Jankovo najčitanije delo, roman Hajduk Stanko, najviše štampano izdanje u istoriji srpske književnosti svih vremena?
- Kao dečačić za vreme Drugog svetskog rata, koji sam silom okolnosti proveo kod rođaka moga oca u Mačvi, „Hajduk Stanko“ mi je bila omiljena knjiga i zbog toga i dan danas imam izvesno osećanje sentimentalnog pijeteta prema njoj i njenom piscu. A ova nagrada mi mnogo znači i zbog toga što posle dvadesetak godina uspešnog književnog rada na polju istorijskog romana, ona indirektno znači i da me Udruženje književnika Srbije konačno prihvata kao srpskog pisca iako već skoro šest decenija živim u inostranstvu.
Šta vas privlači da se bavite istorijom znamenitih srpskih likova čije delo je manje zastupljeno u ovdašnjoj javnosti?
- Ja sam u Sjedinjenim Američkim Državama doktorirao u oblasti Svetske književnosti i ostvario uspešnu akademsku karijeru u višem obrazovanju uglavnom na Univerzitetu države Ilinois u Čikagu, gde sam napredovao do redovnog profesora i osmogodišnjeg prorektora te ugledne naučne institucije. U toku svoje naučne karijere sam se bavio književnom kritikom i napisao preko dve stotine književnih eseja na teme iz ruske, francuske i srpske književnosti, štampanih u većem broju najpoznatijih američkih, kanadskih i britanskih časopisa. A pred kraj moje naučne karijere sam se okrenuo istorijskom romanu i prvi od serije romana koje sam do sada napisao je roman Albion, na temu naših odnosa sa saveznicima u Drugom svetskom ratu. Iako je taj roman prvo napisan na engleskom jeziku, ja sam ga potom preveo na srpski i njegovo prvo srpsko izdanje u Beogradu je izašlo 1994. godine kod privatnog izdavača Slobodana Mašića. Od tada je izašlo u još tri izdanja i danas je jedna od načitanijih knjiga o tom periodu naše teške moderne istorije. Posle Albiona je usledilo još petnaestak istorijskih romana o našoj slavnoj istorijskoj prošlosti od Nemanjića pa do danas. Otkrio sam da je naš narod od sedamdesetak godina socijalističke prošlosti ostao gladan naše ranije istorije, pošto je u tom periodu sve to bilo uglavnom zanemareno u ime sedam ofanziva, pa sedam ofanziva.
Kako biste u najkraćem predstavili vaš roman grof Sava Vladislavić?
- On je najuspešniji Srbin svih vremena koji se u „rasejanju“ (kako danas kažu) u vreme Petra Velikog i njegovih naslednika popeo do najviših državnih i diplomatskih položaja u rigidnoj aristokratskoj hijerarhiji ruskog carstva. Spasao je Petra Velikog od zarobljeništva i sramote u njegovom neuspešnom ratu protiv Turske početkom druge decenije 18. veka i kasnije uspeo da povuče najdužu kopnenu granicu na svetu, između Rusije i Kine, koja i dan danas stoji.
Kako i koliko se vaš odlazak iz Mačve odrazio na eventualno uzvraćanje ljubavi prema ovoj velikoj srpskoj ravnici?
- Ovo je sentimentalno pitanje na koje nije lako odgovoriti. Ja sam silom okolnosti deo svog detinjstva za vreme Drugog svetskog rata proveo u Prnjavoru Mačvanskom, jer je moj otac poreklom odatle, ali ja, striktno gledajući, nisam Mačvanin. Moja mati je Makedonka, a ja sam rođen u Zagrebu, gde mi je otac, kao kraljevski oficir bio sa službom. Ali to detinjstvo je ostavilo nekog emotivnog traga, jer taj deo Srbije veoma dobro znam, pošto sam prošao sva sela od Šapca do Loznice i jurio kao dečkić da se kupam na Drini.
Šta vam je najupečatljivije ostalo u uspomeni na rodno ognjište?
- Iako Prnjavor nije, striktno gledano, moje „rodno ognjište“, ostali su mi u uspomeni plavi obrisi Cera, plodna žitna i kukuruzna polja i zelenkaste bujice Drine kao nešto što podseća na zavičaj u belom svetu gde su sve vrednosti drugačije.
Koliki je obim korišćenja postojeće istorijske građe u radu na ovom romanu?
- Ovde, kao i u svim mojim drugim romanima, ja se strogo držim autentične istorijske građe, jer smatram da je to najvažnija obaveza uspešnog pisca istorijskih romana. A što se tiče naše srednjovekovne istorije, pravi zlatni rudnik vernih podataka je Dubrovački arhiv, jer da on ne postoji, mi o našim slavnim precima ne bi smo danas skoro ništa znali.
U čemu najpre pronađete inspiraciju za širu razradu te teme ili lika?
- Kao pisac istorijskih romana, ja uglavnom biram ličnosti koje su na tom polju značajne po svom učinku i čije su akcije uslovile velike promene u okolnostima u kojima su živele. A naša istorija je puna takvih ličnosti, te to nije teško.
Da li planirate i za kada upoznavanje vaših čitalaca u Šapcu i okolini sa ovim romanom ali i vašim širim književnim opusom?
- Ja obično dolazim u Beograd preko leta, kada ostajem malo duže, ali i u jesen, u vreme Sajma knjiga, jer obično svake godine imam po jedan novi roman. Pošto u Beogradu nemam auto, ne putujem mnogo po Srbiji, ali sve je na kraju krajeva moguće ako se unapred dobro organizuje. A mislim da su moja dela dovoljna da se moji čitaoci upoznaju sa mnom, jer ne mislim da pisci svojom ličnošću treba da propagiraju svoja dela.
Nastojite li da održavate vezu sa zavičajem i na koji način?
- Moja dela to čine. Trenutno po beogradskim knjižarama ima u štampi bar desetak mojih romana, a i moj izdavač Gojko Božović iz kuće „Arhipelag“ aktivno radi na tome da se oni prodaju. Oženjen sam Srpkinjom, dr Jelenom Banković, pa je i to jedna bitna veza sa zavičajem. Sem toga, član sam Krunskog saveta Prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, pa i to doprinosi tome da sam dobro obavešten o svemu što se u našoj zemlji dešava.
Šta ubuduće možemo očekivati od vas na književnom polju?
- Ja pišem novi roman koji se ponovo tiče naše srednjovekovne istorije.