Инфо

Берза

  • aero 1.395 ▲ 0,22%
  • alfa 35.255 ⚫ 0,00%
  • atsvs 100 ⚫ 0,00%
  • avlp 480 ⚫ 0,00%
  • bdbp 1.700 ⚫ 0,00%
  • crsg 300 ⚫ 0,00%
  • enhl 1.220 ⚫ 0,00%
  • glbg 30 ⚫ 0,00%
  • glos 120 ▼ -7,69%
  • hmbg 550 ▲ 8,91%
  • ikrb 80 ⚫ 0,00%
  • jdar 1.000 ⚫ 0,00%
  • kmbnpb 830 ▲ 1,22%
  • kopb 7.500 ⚫ 0,00%
  • mnhl 1.120 ⚫ 0,00%
  • mtlc 1.911 ▼ -3,97%
  • nfta 4.000 ⚫ 0,00%
  • niis 694 ▼ -0,14%
  • pdcl 5.100 ▲ 2,00%
  • prgs 12 ⚫ 0,00%
  • rudo 149 ⚫ 0,00%
  • sjpt 306 ▼ -5,26%
  • snce 3.499 ⚫ 0,00%
  • tgas 12.001 ▲ 1,82%
  • vbse 700 ▲ 13,82%
  • vzas 141 ▼ -6,62%
(17. новембар 2016.)
МАКСИМ МИЛОШЕВИЋ, СТУДЕНТ ЗАВРШНЕ ГОДИНЕ ФАКУЛТЕТА ДРАМСКИХ УМЕТНОСТИ ““ СМЕР ПОЗОРИШНА И РАДИО РЕЖИЈА

СТВАРАЈМО БОЉИ СВЕТ ЗА СЕБЕ И ДРУГЕ

Максим Милошевић, према провереним подацима, први је Шапчанин који је уписао Факултет драмских уметности на смеру Позоришне и радио режије. Студент је завршне године факултета и, према његовим речима, не планира да уписује мастер и даље студије, јер не жели да се бави науком, него праксом због које се одлучио за редитељски позив. У класи је професорке Алисе Стојановић, за коју каже да је без премца када је преношење знања на студенте у питању. Први Шапчанин будући режисер је и даље онај скроман дечко каквим га знају његови другови и пријатељи, шаљивџија и шмекер, али сада довољно одрастао да спозна чаробни свет театарског живота.
Максиме, откуд, уопште интересовање за режију?
- Моје интересовање за позориште и режију је дошло преко глуме. Похађао сам Школицу глуме „Весело мајмунче“ коју је водио глумац Љубиша Баровић. Припремали смо разне представе, па и школске. На иницијативу професорке српског језика Снежане Корнарос, која ме је заинтересовала за режију, одлучио сам да покушам да упишем Факултет драмских уметности. Нас четворо је примљено на смер Позоришне и радио режије, а сада нас је остало троје који смо на завршној години академије. Имам утисак да су моје колеге много пре мене знале чиме ће се бавити у животу, стога сам од почетка морао да грабим и искоришћавам сваку шансу која ми се пружи.
Веома брзо си ушао у ту „машину“. У Шабачком позоришту те памте да си као средњошколац седео на пробама и гледао како настају представе под „палицом“ великих режисера који су овде радили. Твоја прва представа угледала је светлост дана у априлу ове године.

- Моја прва представа је премијерно изведена 7. априла у Установи културе „Вук Караџић“ у Београду. То је копродукцијска представа установе и Факултета драмских уметности. Зове се „Укалупљивање ““ Трагедија лоптања у Срба“ и рађена је по тексту Страхиње Маџаревића. Премијера је добро прошла, и представа се налази на сталном репертоару позоришта Вук. Поносан сам што нам је дата шанса да представа, за коју сам урадио режију, отвори први јесењи позоришни фестивал, „Дрво које живот значи“ у Дрвенграду на Мокрој Гори који је основао Емир Кустурица.
Режисер је „човек из сенке“. Аплаузе, углавном, поберу глумци на сцени?
- Сви смо ми на почетку свесни да смо људи из сенке. Професорка Алиса Стојановић нам је, већ на првим предавањима указала на то да будемо свесни да када урадимо добру представу, аплаудираће се целој екипи, а са друге стране, ако је лоше, кривац ће бити искључиво режисер. То је велики терет, али са друге стране то је нешто прелепо иако носи велику одговорност са собом. Ту је и неописив осећај да стварате једно уметничко дело у коме учествује велика број људи, окупљених око једне идеје. На крају, мислим да је дело веће од било које позиције, и да само у једном процесу, лишеном било какве хијерархије, може да се направи добра представа.
Режисери често мењају адресе, нису везани за једно позориште. Кућа без адресе.
- Посао зове и то носи неку посебну драж овог посла. Рад са различитим глумцима на различитим местима. Али морам да кажем да, када се заврши рад на једној представи, он не престаје. Представа кроз извођења и друштвене околности добија додатни квалитет јер промишљамо како да је унапредимо. Представу гледам као на мало дете које расте и развија се временом.
Српско позориште и филм добило је једну младу генерацију глумаца која се доказала и на платну и на даскама које живот значе. Каква је ситуација на другим смеровима Факултета драмских уметности, могу ли они изнедрити нове и квалитетне драматурге, сценаристе, режисере и друге „људе из сенке“?
- По мом мишљењу велики проблем имамо са новим писцима. Сваке године их имамо шест-седам који заврше факултет. Они апсолутно остају у сенци нечега што ја још не могу да одгонетнем. Њихови комади остају у фиокама факултетског архива. Најжалије ми је због те чињенице. На иницијативу проф. Алисе, прошле године смо на класи, за завршни рад на трећој години, имали договор да радимо праизведбе младих драматурга. Одатле и идеја да радим текст „Укалупљивање - Трагедија лоптања у Срба“. Млади глумци увек нађу свој пут, што у представама, филмовима, серијама, рекламама, у водитељском послу на телевизијама. Филмски редитељи као и позоришни раде, па уколико се некоме свиди њихов поглед на свет, можда и добију шансу за неку режију. Не знам колико сам компетентан да говорим о овим стварима, али и не желим, пошто ФДУ има доста смерова, а ја не знам шта се у свакој од ових области тренутно дешава.
Да ли је то довољно да дође до квалитетне смене генерација када је у питању комплетан миље који покривају драмске уметности?
- Лично, не знам када ће доћи до смене генерација, која је незаобилазан процес. Тренутно имамо један нови талас позоришних редитеља предвођених Снежаном Тришић, Миланом Нешковићем и Игором Вуком Торбицом, који највише раде у Београду. Надам се да ће домаћи театри бити отворени и храбри за нова читања тих редитеља и дати им шансу, и многим другим, као што је некада Шабачко позориште то урадило са Никитом Миливојевићем, Коканом Младеновићем и другим, тада, младим режисерима.
Да ли је српско позориште на прекретници између класичног и модерног европског виђења театра?
- Сада ћу бити јако субјективан. Мислим да је Немачка тренутно водећа земља када је позориште у питању. Никога не чекају да схвати шта то они раде нити да пође за њима. Колико смо ми тренутно спремни да схватимо шта раде и да на тај начин читамо позориште, нисам сигуран. Публика у Србији, сигуран сам, има слуха за то што се у Европи дешава, и то представља, за мене лично, велико охрабрење, не знам само колико јој наше позориште тренутно нуди.
Криза публике је евидентна у целој Србији. Како је вратити у театар, поготово младе људе?
- Често себи постављам питање како да привучем публику у позориште. Како направити нешто занимљиво, људима којима су све информације на клик од њих. Све се јако брзо дешава. И ви сад треба да направите неку представу која ће, на пример, на сат и по одвојити људе од свега тога. Мислим да када маса буде осетила да у позоришту може да се прочисти и да остави иза себе тај свет, и своје време посвете уметничком делу, самим тим себи, публика ће се вратити у позориште. Тешко је, али ће до тога свакако доћи, јер темпо којим тренутно савремена цивилизација живи далеко је од нашег унутрашњег, природног.
Комерцијализација позоришта, за или против?
- За, под условом да комерцијализација има виши смисао.
Твоја представа у Шабачком позоришту?
- Волео бих да гостујемо у Шапцу. Ипак је овде моја најстрожа публика.
Да више слушамо једни друге, да имамо више разумевања и стрпљења. Да будемо благи. Да не грабимо све само за себе. Само тако ћемо успети да схватимо да све што се око нас дешава и није баш тако. Тада ћемо успети да створимо бољи свет за нас и за све оне који ће тек доћи на овај свет. Немамо право да будемо себични, порука којом је Максим Милошевић, наш суграђанин завршио овај интервју. Оваква виђења света треба тражити и у његовим будућим делима, које ће као млад режисер на позоришним сценама, покушати да усади онима који ће их гледати. И успех је загарантован. А Шабац ће, сигурни смо, веома брзо, моћи да се поноси првим режисером чије ће представе пунити сале театара широм Србије, па и шире. Максиме, срећно на том путу!
Б. Иветић

Најновији број

19. октобар 2017.

Најновији број