ВЕКОВИ ЗБОРЕ И РОМОРЕ

И БОГ ДАДЕ НАСЛЕДНИКА

  • Број 3605 (1. дец 2016.)
Прича коју бисмо поделили са Вама сеже у времена после Косовског боја када су бројна огњишта остала без мушких глава ,а силне болести и сиромаштво узимали данак.
У брдовитим крајевима нашег поднебља који су били зарасли у шуме крчило се и отимало парче по парче земље. Али, авај, многи поседе нису имали оставити никоме. Млади парови добијали су по коју кћер али од сина тек понеки прасак преламаче. Старине су са колена на колено преносиле приче о кораку који је остао за времена. Како вели предање, мудра старина пар без деце преко деценије посла у времешни манастир и посаветова да остану уз свете мошти васцелу ноћ у молитви.
И би како рече. Ујутру их изнели из манастира јер клечећи проведена ноћ је узела данак. И после девет месеци роди се здраво мушко чељаде које је расло као јаблан. За њим стизали и нови момци и крај оживе.
Зла коб рата која је говорила о прелима старине навраћала је у авлије и одводила најбоље синове. И јунак наше приче оде у један од њих али иза њега оста пет синова, пет златних јабука. Три лета није га било, а када се врати имању затече и по које унуче, очи му оросише сузе. Убрзо се роди и кћер која је била понос оца који је славио Ђурђевдан, па од кума доби име Ђурђа.
Расла и порасла лепота за неколико околних срезова, тек глас о њој далеко се чуо. У многим селима било је момака, али она се загледа у кршног сина сеоског слуге и хтели - не хтели удаде се за њега, уз очев благослов. Већ нарушеног здравља од ровова и промрзлина присетио се својих почетака и само прозборио: „Божја воља...“
Тадашњи крај попримио је богатији изглед, а Ђурђа убрзо дође са лепим дечаком у наручју. Дала му очево име, целива му руку и уз плач рече да јој је муж позван у војну. Остарели отац је утеши и поучи да образ чува и сачека. Свако зло је за време, говорио је.
И би тако, врати се делија са ранама јуначким. Стигоше и нова деца и брзо син слуге поста кулак. Богат је човек који има пуно деце и довољно бразди, говорили су уз крст стари. Давао сиротињи и шаком и капом. Трајало је то до новог рата, али крај се опоравио, па је плач на испраћају војске изостао.
Пред крај живота јунак наше приче обнови манастир и остави аманет да га посећују редовно и да јунацима и прецима пале свеће. А од Господа узму ма шта да. Његовима је дао наследника. Поука времена које нажалост нисмо достојни. И сада у крајевима уз Саву и Дрину теку сличне приче али изгубило се јунаштво и шака која даје. Узети је гесло, па векови више роморе него што зборе.
Ко уме читати, рећи ће му се само...