Инфо

Берза

  • aero 1.363 ▲ 0,15%
  • crsg 300 ⚫ 0,00%
  • dnos 1.300 ⚫ 0,00%
  • enhl 1.220 ▼ -0,08%
  • enop 3.150 ▼ -18,18%
  • fito 2.700 ⚫ 0,00%
  • impl 3.701 ▲ 0,65%
  • kopb 7.500 ⚫ 0,00%
  • niis 690 ▼ -0,29%
  • pkso 170 ⚫ 0,00%
  • pltk 15 ⚫ 0,00%
  • rso16134 107,00 ⚫ 0,00%
  • sjpt 306 ▼ -6,42%
  • snce 3.499 ⚫ 0,00%
  • tgas 11.787 ▼ -5,70%
  • tigr 60 ▼ -14,29%
  • trgom 750 ⚫ 0,00%
  • utsi 900 ▲ 28,57%
(15. децембар 2016.)
ПРИЧА ИЗ ПРОШЛОСТИ

КАД СУ КОЊАНИЦИ БИЛИ ЕЛИТА

КАД СУ КОЊАНИЦИ БИЛИ ЕЛИТА
Велики део српске војске у Првом светском рату, чинили су сељаци и њихови коњи. Реорганизација коњице, коју је спровео армијски ђенерал Пантелија Јуришић, Мачванин из Црне Баре, по заповести Врховне команде, много је помогла српским војницима на Солунском фронту
Коњица је вековима била најелитнији део војске свих царевина, краљевина, република, кнежевина... Незаустављиви “ход цивилизације” учинио је да у војсци уступи место авијацији, ракетном и нуклеарном наоружању. Али коњ, као једна од најлепших животиња на планети, није сасвим избачен из армијске службе. Користи се за оно што је лепо за око и душу. Параде и смотре свих војски света, још увек највише могу да украсе коњи. У њима се често огледа моћ, богатство, раскош земље, једног краја.
У Краљевини Србији коњарство је најраспрострањеније било у Мачви. Дуго је владао обичај да војници из овог краја буду регрутовани заједно са коњима. Није држава била толико моћна да одгаји на десетине хиљада коња и обезбеди их сваком младићу, кад стаса за војску.
С друге стране за Мачванина је био понос, кад пође у војску да са собом поведе и свог коња.
И данас је коњ у овој равници нешто узвишено. Додуше, мало их је ових радних. Потиснуо их трактор. Неки су “жилавији”. Могуће их је видети и на неким њивама. Све чешће упрегнуте у фијакере, “накинђурене”, како возе младенце у свадбеној поворци. Војвођани, више од осталих организују фијакере. Ту су неизбежни угојени, истимарени вранци или дорати. Највише је галопера. Бледе сећања из ратних времена, кад су за слободу гинули и људи и коњи. Остале су помало пожутеле фотографије, урамљене и окачене о зидове старинских кућа. Домаћини љубоморно чувају успомене на своје “лепотане штала” који су им често и животе спасавали.
Емотивна веза газде и коња
У време стварања Солунског фронта, армијски ђенерал Пантелија Јуришић, добио је заповест од војводе Живојина Мишића да спроведе реорганизацију српске коњице.
Пантелија је рођен у Црној Бари у Мачви. И да није завршио Војну академију, као најбољи питомац 1899. године о коњима би све знао. Одрастао је у богатој породици Јуришића, где су одувек гајили елитне коње. У рату су му била још три брата. Сви на Солунском фронту. Наравно у коњици.
До реорганизације сваки српски војник је јахао свог коња, најчешће поведеног од куће. Дугогодишње војевање и више него тежак живот у изгнанству деморалисао је војску. Непријатељ је то знао. Уследила је и пропаганда. Нарочито Бугарска. Нуђене су повластице, најчешће коњаницима ако се предају. Међу наградама била је и она најважнија, повратак кући са осталим привилегијама, а не третман заробљеника. Нажалост неки су на то и насели.
Да се не би пропаст војске ширила, ђенерал Пантелија Јуришић је реаговао у стилу великог команданта. Сакупио је све коње на једно место, под изговором опоравка, а затим их поделио војницима. Више нико није имао свог коња. Тиме је изостала и емотивна веза војника са коњем.
- Осетио сам како наш Лиско дише. Хранио сам га коцкама шећера из руке. Пратио ме у стопу из боја у бој, а тако је било и у цивилству. Трудио сам се да под њим у штали буде увек свежа слама. Разумете онда, какво је било наше раздвајање. Видите њега и мене у војничкој униформи, на овој фотографији, коју сам урамио и ставио на зид више главе, каже један старији бркајлија из Мачве.
Доста емотивно је било раздвајање газде и коња. Ипак је то било спасоносно решење и понашање војника према оном српском инату: “Чува ко себе, а што није његово, као туђе”. Између осталог се и због тога у јуришима, на коњима ишло до крајњих граница људске и коњске моћи. Психолошки фактор који је произвео гест ђенерала Јуришића, био је најбоља “ињекција”, елитној српској коњици.
Братски ратни сусрет
У акцији окупљања здравих коња и транспорта истих до локација, бележимо ратно сећање, преношено с колена на колено. Догађа се на једној железничкој станици која је припадала подручју фронта.
Српски војници су утоварали коње у вагоне. Киша је непрестано лила., као из кабла. Под једним дрветом група високих српских официра, предвођених ђенералом Јуришићем и неколицина француских и енглеских, надгледали су утовар.
Сви су коњи стали али један никако да уђе у вагон. Војници су их притискали, просто пресовали. Чини се да је фалила једна људска снага. У тој групи војника је био и Милић Јуришић, редов из Црне Баре у Мачви. Кад се никако није могло сместити, још једно кљусе у вагон, а помоћи ни од куда, редов Милић се љутито окрену групи официра испод дрвета и рече: „Пантелија, сунце ти жарко! Шта стојиш ту као кип? Долази овамо и помози нам.”
Без размишљања из групе официра, највиши по чину, скочи са прелепог белца и поможе војницима да угурају коња у вагон. Командир те групе, остао је нем. По свим војничким правилима редов Милић је учинио велики прекршај. Командир се додатно забринуо, шта ће о свему о Српској војсци помислити странци. Пресудио је приликом рапорта ђенерал Васић. Он је Милића између осталог питао шта му је Пантелија. Овај је као из топа одговорио: “Брат, господине ђенерале”! После команде вољно, пустио га је без икакве казне.
У Србији се слушао старији брат без обзира на положај у цивилству или чин у војсци.
Познато је да се Пантелија школовао и стекао високо образовање, између осталог и захваљујући брату Милићу. Мачвански ђенерал Јуришић је говорио више светских језика и учествовао у разним делегацијама, које су Срби водили са странцима.
Љ.Ђукић

Најновији број

12. октобар 2017.

Најновији број