Инфо

Берза

  • aero 1.380 ▼ -1,08%
  • alfa 35.255 ⚫ 0,00%
  • crsg 300 ⚫ 0,00%
  • ctvb 510 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.200 ▼ -0,53%
  • enhl 1.200 ▼ -1,64%
  • epen 17.498 ▲ 20,23%
  • fito 2.700 ⚫ 0,00%
  • impl 3.711 ▲ 0,27%
  • jmbn 6.800 ▼ -2,86%
  • kmbn 1.867 ▼ -0,69%
  • lsta 529 ▼ -3,82%
  • mtlc 1.950 ▲ 2,04%
  • niis 700 ▲ 0,86%
  • nssj 700 ▼ -6,67%
  • pdcl 5.100 ⚫ 0,00%
  • rso16134 106,99 ▼ -0,03%
  • rudo 149 ⚫ 0,00%
  • sjpt 330 ▲ 7,84%
  • snce 3.500 ▲ 0,03%
  • tkvo 83 ▲ 1,22%
  • vzas 140 ▼ -0,71%
(23. март 2017.)
ЖИВОТ И БОРБА САМОХРАНЕ МАЈКЕ ГЕЈ ДЕЧАКА

НЕПРИХВАТАЊЕМ ГУРАТЕ ДЕТЕ У ПРОПАСТ

“За мене то није било изненађење, али за њега то што га нисам осуђивала јесте. Није могао да верује да има моју подршку и разумевање… Игнорисањем или неприхватањем несвесно терају своју децу у пропаст. Ако их родитељи не прихвате, ко ће их прихватити?”
НЕПРИХВАТАЊЕМ ГУРАТЕ ДЕТЕ У ПРОПАСТ
Иако није ни избор ни злочин, хомосексуална оријентација је у целом свету па и код нас појава коју треба „ставити под тепих“, казнити, осудити или елиминисати. Нажалост, присутан је проблем у схватању и прихватању геј популације. Дискриминација према ЛГБТ људима, у великој мери је распрострањена. Примењује се систематски од стране шире популације, обичних људи, највише из незнања и неоправданих страхова. Огледа се кроз хомофобију и агресивне испаде према геј особама, али што је доста карактеристично примењује се и од стране медија, политичара, судских институција, органа друштвене контроле па и у школству. Колико је данас тешко живети као геј, потврдиће нам прича о животу и борбама са околином самохране мајке дечака хомосексуалне оријентације.
Када сте схватили да је Ваш син геј?
-Ако сте заиста упућени у развој и одгајање вашег детета , можете да приметите разлике у односу на другу децу. Када је био мали сумњала сам, али нисам имала потврду. Дефинитивно сам то схватила са његових 15 година, а он ми је то открио са 16. За мене то није било изненађење, али за њега то што га нисам осуђивала јесте. Није могао да верује да има моју подршку и разумевање. Иако смо јако блиски, било му је тешко да се отвори, што значи да је другој деци која немају такав однос са родитељима још теже.
Да ли сте у неком моменту кривили себе због његове хомосексуалне оријентације и када сте схватили да је то нормална појава?
- Многе непроспаване ноћи сам провела размишљајући да ли је то што је увек био упућен на мене утицало на његову оријентацију и да ли би да је проводио више времена са мушкарцима из наше породице ситуација била другачија. Међутим, имао је избор. Могао је да проводи време са дедом или татом, али увек је хтео да буде са мном. Када се “аутовао” било ми је јасно да то у тим годинама не може да се промени, али сам и даље мислила да сам направила неки погрешан корак у току раног детињства. После неког времена сам схватила да то није избор, да се људи такви роде и да то није ничија одлука, кривица нити грешка.
Колико су Вам у превазилажењу изазова од помоћи била стручна лица?
-У периоду средње школе, ишли смо у развојно саветовалиште где смо наишли на разумевање психолога, али мислим да психолози генерално немају развијену емпатију када се ради о овој осетљивој теми. Педагози, по мом искуству, не раде свој посао како треба, а већина социјалних радника је, такође тотално неосвешћена. Најзахвалнија сам НВО Асоцијацији “Дуга” која нам је јако помогла, и она се, могу са сигурношћу да кажем једина у Србији, проблемима ЛГБТ особа бави најпосвећеније. Заиста воде велике битке. Уз помоћ председника асоцијације Александра Прице и његових колега, моје дете је себе прихватило у потпуности.
Да ли можете детаљније да нам опишете како је текао средњошколски период?
-Прву годину је завршио у престижној шабачкој школи, преостале три у Економској. Задиркивали су га и вербално злостављали до те мере да он није хтео више ни да иде у школу. Одлазак у исту будио је суицидне идеје. Осећајући се немоћно лежао је данима у замраченој соби. Као мајка сматрала сам да је боље да остане код куће него да оде негде и себи науди. Тада сам заједно са њим проживљавала јако тежак период и дубоку депресију, а осећала сам и притисак од околине јер су ме критиковали да сам лоша мајка зато што дозвољавам свом детету да остане код куће уместо да иде у школу. Просто нисам могла ником да објасним о чему се ради. Не знам како сам налазила снагу и за себе и за њега да то превазиђемо. Не знам одакле сам извлачила речи утехе и охрабрења само да изађе из тог стања. Само да преживи. Био је јако повређен јер није наишао на разумевање школског психолога, а некада су чак и просветни радници били на страни хулигана, бранећи их тиме како је мој син изазвао задиркивања и малтретирање. Он није могао да схвати да својим постојањем изазива да неко буде лош према њему. За једно приземно, осећајно биће какав је он, то је био јако тежак период.
Како је дошло до тога да мора да се испише из те школе и упише у Економско-трговинску школу?
-На крају прве године, професор из математике му је оставио јединицу. Цело лето је провео спремајући се за полагање тако добро да према речима професорке која га је спремала, није било питање да ли ће добити двојку већ коју ће оцену добити. Међутим, када се завршило полагање, професор математике ме је позвао да дођем у школу. Када сам дошла, сачекао ме је са разредним старешином и још једним чланом комисије. Тада ми је поставио ултиматум – уписаће му двојку, под условом да промени школу. Разредна ме је само погледала и слегла раменима. Они моје дете нису желели у тој школи. Нисам могла да дозволим да изгуби годину, прихвативши услов, покупила сам његову папирологију и отишла у Економску школу. Тамо су га, изненађени мењањем школе, саслушавши моју причу примили на правни смер, иако је већ био попуњен.
Шта бисте Ви као мајка могли из ове сада перспективе да закључите да је битно као родитељ геј детета, урадити? Колико родитељи греше у својим поступцима када сазнају или сумњају да је њихово дете хомосексуалне оријентације?
-Највећи проблем је што се деца због околине крију. Најчешће се под околином подразумевају укућани. Едукација родитеља је јако битна. Игнорисањем или неприхватањем несвесно терају своју децу у пропаст. Ако их родитељи не прихвате, ко ће их прихватити? Деци је најбитнија њихова подршка. Када њу имају, није им важно шта други мисле. Мислим да би било значајно да се оформи група родитеља геј деце, где би могли да размењују искуства и да чују оне који су своју децу прихватили. Можда би кроз те разговоре схватили колико њима њихова деца значе и да су то иста она деца коју су они родили. Можда би се сетили љубави коју су имали за њих када су их рађали и гајили. То су та иста деца и њихова љубав им је потребна, некада буквално да би преживели.

Већи град веће могућности
Ваш син је сада на студијама у Београду. Колико му је промена окружења значила?
-Одлазак у Београд га је опоравио у потпуности. С обзиром на то да је већи град и могућности су веће те тамо има своје друштво које га прихвата. Овде је био врло добро свестан себе, али није имао довољно снаге да се носи са мишљењем околине. Израстао у једно одговорно, пре времена сазрело биће и што је најбитније срећно. Жели да пише, јер то ради од трећег разреда основне школе и да ако му се укаже могућност остане на факултету да предаје.


Окретали су му леђа
Како га је његово окружење прихватило?
-Што се тиче породице, то знамо само моја мајка која га јако воли и ја. Његов избор је да ипак с обзиром на окружење у ком живимо не говори о томе, јер постоји вероватноћа да би се чланови породице иако је са свима близак, дистанцирали. Што се тиче друштва, у школама је доживљавао вршњачко насиље, чак је у другом разреду основне школе затражио помоћ психолога јер нико није хтео са њим да се дружи. Окретали би му леђа, а њему није било јасно чиме је то изазвао. Коме год би се приближио са жељом да се дружи, сви би од њега једноставно побегли. Ја сам му мајка, поступам срцем. Дакле, иако сам била крај њега моја помоћ није била довољна. Због тога смо се у средњој школи одлучили за интензивнији рад са стручњацима.


К.Јекић

Најновији број

19. октобар 2017.

Најновији број