180 ГОДИНА ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ: ДР ЗОРАН ТРИФКОВИЋ

ВОЛИМ И ДА СЕ СМЕЈЕМ И ДА ПЛАЧЕМ

Поводом 180 година постојања Шабачке гимназије, у овом броју започињемо разговор са нашим савременицима, бившим ученицима и професорима знамените шабачке школе. Наш први саговорник је др Зоран Трифковић, редовни професор Машинског факултета у Београду

  • Број 3624 (13. апр 2017.)
Зоран Трифковић, Триле, како га зову бројни пријатељи, рођен је у угледној шабачкој породици. Његов отац Милан био је познати алерголог, први у Србији, а мајка Бранка наставница енглеског језика. Од својих родитеља научио је да је важно знање и поштење и наследио љубав према позоришту и путовањима. После завршене ОШ „Ната Јеличић“, две године је (због усмереног образовања у то време) ишао у „Зелену“ школу, а потом је завршио програмерски смер у Шабачкој гимназији. Матурирао је као вуковац, једини младић међу девојкама у генерацији 1986. године. Размишљајући који факултет да упише, за „Глас Подриња“ открива да се двоумио између Медицинског, Електротехничког и Богословског.
Добро је што сам се одлучио за студије електротехнике, јер би ми мало који посао пружио задовољство као овај који радим, а и таквог сам духа, младалачког и слободарског, да ми не одговарају ауторитети без покрића. Што се тиче вере, то је друга прича, што сам више сазнавао, био сам све сигурнији постојања Бога. Није ме наука одвојила од Њега, напротив, не заносимо се ограничењима чулима наших. Струја је невидљива, али убити може; гравитација је невидљива, али ради ње падамо; Бога не видимо, али га осећамо, бар неки од нас.
Колико ти је знање које си стекао у Гимназији помогло на студијама електротехнике?

- Много. На првој години сам константно излазио. Журке, рок концерти, Академија, КСТ, Бонафидес... Знао сам да будем на журци целу ноћ, али од шест сати сам учио, док су други одлазили на спавање. То се и данас препричава. Успео сам, без великог труда, захваљујући знању из Шабачке гимназије, да очистим годину. Неизмерно сам захвалан Кулону, Јози, Мари, Грозди, мом разредном Синиши Мозетићу и другим професорима, на знању и ентузијазму са којим су га нама преносили. Наравно, касније је требало доста запети. Када гледам данашњу децу која су незаинтересована, схватим да се променио живот. Кажу да је сигуран знак да неко почиње да стари реченица – Било је боље у моје време (смех), али било је другачије.
Успон на академској
лествици
Да ли си желео да постанеш универзитетски професор?

- Тако се догодило. Завршио сам факултет у року, трећи у класи. То је било грозно, ратно време... Конкурисао сам на много места, али две године нисам могао да се запослим, условљавали су ме војним роком, који, због повреде, нисам служио са својом генерацијом. Кад сам се добровољно пријавио у војску, мајка ми је јавила да сам примљен на Машински факултет. Договорили смо се да ме сачекају до октобра наредне године, док не завршим војни рок. Тако је и било.
Потреба за знањем и усавршавањем, коју си понео из родитељске куће, водила те је кроз читав живот?

- Постдипломске студије сам уписао пре него што сам отишао у војску. Онда сам направио паузу, оженио се, добио ћерку Сандру, нисам имао времена да пишем магистарски рад.... Био сам већ у цајноту кад ме је Бог погледао, развео сам се и имао све време овог света (смех)... При изради магистарског рада дивно сам сарађивао са сјајним професором Божидаром Станићем, код кога сам и докторирао пре петнаест година. Тада су ми се отворила врата, постао сам доцент. У међувремену сам се оженио по други пут и добио близнакиње, Иву и Машу. Опет ме је Бог погледао, развео сам се и имао времена... (смех), није ми био суђен породични живот. И оно што ти буде узето на једној страни, врати се на другој: посвећен науци и великом раду бивам изабран за ванредног, а пет година касније за редовног професора. Постао сам најмлађи редовни професор у историји Машинског факултета, са непуних 45 година. Пре две године сам постао Шеф катедре за физику и електротехнику на Машинском факултету. У међувремену сам предавао и на Рударско-геолошком, Електротехничком, тренутно на Шумарском...
Да ли си размишљао о одласку из Србије?

- Само кад сам завршио факултет. Хтео сам да скупим паре и одем на Кубу да живим. Сада не знам да ли бих отишао, јако сам везан за своје ћерке, посао који радим, дивне пријатеље које имам. Мада, не свиђа ми се живот овде, полтронство политичарима који нису ни до ноката људима од знања, ријалити који се са телевизије преселио у стварни живот, чињеница да све може да се купи... Данас људи немају право на несрећу, када покажу емоције, нису осећајни, него слабићи... Ја волим и да се смејем и да плачем, да покажем оно што осећам. Све је извештачено, хоћемо Германима и Англосаксонцима бити, а душе нам словенске, нема нам спаса. Давно је речено: „Ако не научите своју историју, она ће се стално понављати“. То се нама догађа, брзо заборављамо...
Знање даје слободу

Какви су данашњи студенти?

- Фина и културна деца. То је једино лепо што о већини њих могу да кажем, част изузецима. Иначе, присутан је дефетизам и незаинтересованост за знање. Није ми јасно шта мисле кад заврше факултет, вероватно ни њима самима, зато што немају перспективу. Око пет одсто њих знају да ће отићи у свет. Недавно ми се мејлом јавио бивши студент са Јамала, полуоства у Сибиру, где је тренутно највеће градилиште у свету. Рекао ми је да је за четири године завршио финансијску конструкцију, да не мора више да ради у животу. Има их свуда, по целом свету и добро се сналазе, где год да оду. Значи, још увек вреде факултети, државни, не мислим на приватне.
Твојим пријатељима је познато да последњих година пишеш стихове?

- Први велики ударац за мене је била смрт родитеља. Жао ми је што отац није доживео да види мој академски успех, али је његов одлазак био кључни разлог да наставим даље. Смрт пријатеља и кумова ми је јако тешко пала и то је био окидач да почнем да пишем песме, Томи, Генти, Жаби... Били смо јако везани. Њихове смрти су утицале на мене, на неки начин су ми оплемениле душу, направиле од мене бољег човека него што сам био.
Остао си нераздвојан са другарима из Гимназије, што је ретко?

- Откад смо се окупили, друштво из Натине и Милевине, у легендарним Мељинама, нисмо се раздвајали. Били смо тада осми разред. Много тога смо прошли заједно, окумили се, хвала Богу. Невероватна генерација, успешни људи, душа лепих ко јутра пролећна. Имам петнаестак кумића на које сам веома поносан, дивну сестру Јацу и њену породицу и три предивне ћерке. Сви они ми испуњавају живот и потискују жал за онима који се преселише у Царство небеско.
Шта би поручио нашим младим читаоцима?

- Свет се мења, постаје глобално село. Било где да живе, битно је знање зато што даје слободу. Они који немају знање постају робови оних који су на власти. У Србији, што је једна од ретких позитивних карактеристика, знање не мора много да се плати и то би требало користити. Кад кажем знање, не мислим само на академско, неко може бити добар мајстор, неко музичар, али битно је да зна то што ради. Најзадовољнији је човек који себе оствари својим радом. Поштеним.
Твој мото?
- Живот прекратко траје. Свако је ковач своје несреће.

СЕЋАЊА
Најраније детињство памтим по топлини родитељског дома, по бескрајној љубави бака Милене и Олге, тетке моје љубљене Лепе. Памтим мирисе мемле и тамјана кућа шабачке, предратне господе, које је отац лечио, а у које ме је уводио да се научим пристојности, скромности и достојанству, ма шта ме у животу снашло. Памтим јаја на око, масти на хлеб намазане, увек лепшег укуса код драгих комшија него код куће своје, прелепа летовања на Хвару са бројном родбином и породицама драгих пријатеља родитеља мојих. Памтим по првим партијама шаха са деда Јовишом, који троши 95-у и још увек га радо игра, по небеско плавим, сузним очима деда Драгољуба, путем којих смо једино комуницирати могли. Памтим по одласцима у позориште са родитељима, упарађен у лептир машну и штофане панталоне и како се тад заљубих у глуму, а замрзех штоф, јер су ме панталоне неизмерно палиле. По хтењу и стрпљењу прве учитељице и наставника мојих из Натине школе, по започетим пријатељствима, до дан данас опсталим. Памтим по ванвременској и безусловној љубави мајке. Волим и негујем сећања на све те дивне људе, који утицаше на то да постанем, надам се, човек пристојан.