ПРИСЕЋАЊЕ СЛАВИШЕ САВИЋА, СЕЋАЊЕ НА НАЈТЕЖЕ МОМЕНТЕ ДА БИ ДРУГИ УЧИЛИ ИЗ ЊИХ

ПОГРЕШИО САМ САМО ЈЕДНОМ

Како се ближи пунолетство, границе делују све даље, снови достижни, немогуће могуће. Живот онда није дар, већ датост, загарантовано стање које има смисао ако сте стално “на граници”. Ограничења мало ко доживљава као упозорење, она су изазов. Превазићи их, постаје предуслов да би добили лажни статус, углед

  • Број 3624 (13. апр 2017.)
  • Д. Благојевић

Био је 10. април 1993. године, “екипа” 18-годишњака окупљала се у центру Глушаца. Двоје кола кренуло је пут дискотеке “Болеро”. Ма какав страх, ко још мисли о безбедној вожњи, примарно је стићи до доброг сепареа у клубу. За воланом једног возила седео је јунак наше приче Славиша Савић. Дозволу није имао, али као и већина сеоске деце, рано је имао прилику да седне за волан трактора и стиче неко возачко искуство. Негде код Мачванског Метковића, те априлске вечери деловало је да има простора за претицање, “напад са бока”.
- Веровао сам да сам најбољи возач, аутомобил је апсолутно под мојом контролом. Једино чега смо се прибојавали, било је да нас не заустави полиција. Када добијемо информацију да је нема, обузимао би нас опасан осећај апсолутне слободе. У једном тренутку, закачио сам траву, кола су проклизала и одмах од слуге, “машина” постаје зао, најгори господар. Слетели смо, преврнули се, а нас троје који нисмо били везани, испали смо из кола. У неколико тренутака, смењују се немоћ, бол, мрак, крај... наредни пут очи сам отворио у шок соби болнице у Београду, 7 дана касније – присећа се Славиша.
Прво је чуо медицинске сестре које су му појасниле шта се догодило, наравно, не и најгору вест.
-То ми је била једина возачка грешка, али још не и потпун наук. Значило ми је када сам чуо да су остали из кола стабилно и боље. Није ми било тешко што сам везан за кревет, што сам у болничком кревету, све је то деловало пролазно, неколико дана, можда месец, ко још мисли о инвалидским колицима? Моји другови били су на ескурзији на Златибору, ја нисам тамо, е то је изгледало као заслужена, али сурова казна универзума.
Месец дана од несреће, дошао је тренутак да Славиша чује пуну истину о свом здравственом стању. Опоравак ће бити дуг и само делимичан. Ноге су трајно ван функције.
- Како да Вас припреме за тако нешто, када у глави немате ни теоретску могућност сличног исхода? Од момента “изрицања пресуде” у наредних неколико дана само сам плакао. Морао сам бити јак пред родитељима, но у самоћи, стварност је “стезала омчу”.
Почео је нови “ход на граници”, овај пут мисаони, а граница је била живот даље или мрак. Када се најмање очекује оптимизам се полако пробијао, чврсто се држећи за маштарски дух младића из Глушаца... идемо даље...
- У то време, “Сокобањска” пуна је рањеника са ратишта. Мислио сам да је крај света, а онда видите да није вама најтеже. У тмурним болничким просторијама, чујете смех пацијената, видите да излазе увече, возе кола. Ту сам где сам својом кривицом, одакле мени право да се предам, да својом депресијом кварим животе најближих? Све је другачије, али шта сада...
Родитељи се нису помирили са трајности инвалидитета, али су знали да се породична кућа у Глушцима мора прилагодити Славиши. Први пут је у дом на неколико дана дошао пет месеци после удеса, а нешто више од годину дана требало је до коначног повратка. Релативно брзо се оспособио, навикавао на нов живот, међутим, морао је да претрпи још који “удар” живота, да још који пут победи тог суровог противника.
- Нисам желео живот међу четири зида. Већ сам се колицима кретао по селу, граду, а једном приликом, пожелео сам да свратим у кафић. Ипак, на улазу степеник од 30-ак цм. Нисам га раније примећивао, зашто бих, а сада је био “Монт Еверест”. До недавно, најважније било је имати “Левис” фармерке, неку новчаницу у џепу, а сада, у тим фармеркама, са неколико новчаница, не можете да се попнете 30 цм. Сви желимо независност, а онда сте зависни у најједноставнијим ситуацијама. Наравно, свако помогне, но осећај је гори од сваког бола.
Године су пролазиле, Славиша се оженио, постао отац, а наредни пут за волан је сео на првом часу обуке у прилагођеном аутомобилу. Са другим сапутницима из кобне ноћи остао је у добрим односима, са једним се чак и окумио.
- Увек кажем, Богу хвала да само ја трпим трајне последице јер само сам ја крив. То је праведно, а све фазе које сам морао да прођем до сада, које само мене погађају, цена су младалачке непромишљености.
Савић је свом животу дао квалитет, смисао, међутим његова судбина није једина, већ само једна од. Тиштило га је сазнање да постоје људи који су се препустили болу. Живот их је везао за колица, а они себе за мрак. Од дома су створили затвор за самоизречену пресуду “доживотне робије”.
- Најлепши осећај на свету је свест да сте учинили добро, племенито дело. Свако разуме особе са инвалидитетом, али сам веровао да личним примером могу допрети до њих. Морате бити стрпљиви и упорни. Пре 17 година покренули смо Удружење параплегичара Мачванског округа, сви заједно смо створили кредибилну институцију, релевантног саговорника, која различитим активностима подиже квалитет живота члановима. Сваки осмех, елан је велика победа – констатује Славиша.
Снага воље је чудо, изгради се квалитетан живот и када је најтеже. Технологија напредује, помаже, међутим за здравље алтернативе неће бити.
- На све се навикнете, а онда, док дете одраста, не можете да шутирате заједно пенале, да трчите заједно за лоптом. Желим да млади то схвате и никада не забораве. Ако ни због чега другог само због тих тренутака, немојте искушавати судбину. За неке грешке “поправног” нема, учине се једном, први и последњи пут.

НЕКА МОЈА ГРЕШКА БУДЕ НАУК МЛАДИМА
Зов алтруизма понео је нашег саговорника пре три године, када су из недеље у недељу стизале вести о тешким удесима који су прекидали младе животе.
-Толико је кампања о безбедности у саобраћају намењених баш будућим возачима, али знам како сам ја размишљао у тим годинама. У главама опијеним младошћу, то су глумачки трикови, вештачка крв, лутке и добри глумци. До њих може допрети само жив пример, који пред њима прича свој живот и несрећу. Започео је пројекат “Још увек возим”. Моје колег и ја предајемо у првом лицу. Не упозоравамо њих шта је добро, а шта лоше, они то знају. Морају да постану свесни какве последице прете. Ја сам урадио то, погрешио сам ту и догодило ми се то. Био сам у њиховим годинама, био сам као они, они ће доћи у ове године, не желим да их дочекају физички као ја, да у њих “уђу” у инвалидским колицима – апелује Славиша Савић.