DEDA, GDE JE SABLjA

Ugledni mačvanski ugostitelj, sportista i mnogo toga još Radosav Graovac iz Glušaca, koji živi u Bogatiću, a poznatiji je po nadimku “Japin” ima danas mnogo problema, kako da rodbini, a posebno unuku Vladanu objasni kako je daleke 1968. godine na tradicionalnoj mačvanskoj manifestaciji “Hajdučko veče”, koja se održava svake godine u avgustu kraj Drine u Crnoj Bari na takmičenju za izbor harambaše osvojio drugo mesto i sablju Dimiskiju. Godinama je ovaj dragoceni trofej krasio zid njegove kafane u Bogatiću, na iskraju puta ka Zminjaku, a kada je jednom “pozajmio” organizatoru manifestacije Kulturnoobrazovnom centru Bogatić, ni posle sudske parnice, koju je dobio nije uspeo da je vrati.
Sećanje briše vreme
Godine su prolazile i mnogi su želeli da se fotografišu kraj hajdučke sablje koju je izložio na jednom zidu u kafani.
- Bila je to prava sablja, masivna u futroli obloženoj crvenom čojom. Dobio sam je za osvojeno drugo mesto. Sećam se da je za prvo tada dodeljivana hajdučka puška. Posle je sablja preuzela primat, kaže Radosav u izjavi za “Glas Podrinja” i dodaje da je ovaj dragoceni trofej osvojio u konkurenciji dvadesetak hrabrih i dobro pripremljenih mladića, od kojih su većina bili Mačvani.
- Gotovo za dlaku mi je izmaklo prvo mesto. Mi smo bili u tradicionalnim mačvanskim narodnim nošnjama s belom košuljom, čojanim pantalonama i opancima “šiljkanima”. Pobednik, izvesni profesor fizičkog iz Sarajeva nosio je beli kimono i bio bos. Odluka je “pala” u disciplini nadvlačenja klipka. On je bio znatno teži i nisam uspeo da ga “podignem”.
Naš sagovornik je tada imao 21 godinu i tek je došao sa odsluženja vojnog roka u Beogradu. Sećanje na ovaj događaj iz mladosti polako vene, a “zaborav” dodatno usložnjava činjenica da je ostao bez tada osvojene sablje.
Presuda bez izvršenja
Na insistiranje tadašnjeg organizatora “Hajdučkih večeri”, radi nekakvog snimanja i promocije tradicionalne mačvanske manifestacije sablju je “pozajmio” i više ne uspeva da je vrati.
- Sad i najrođeniji teško veruju u moju priču. Unuk pita, deda gde je sablja. Ja sam zbog toga i presavio tabak i tužio Kulturnoobrazovni centar u Bogatiću, da mi vrate sablju. Presuda je bila u moju korist ali do danas sablju nisam dobio, svedoči danas penzioner Radosav.
Na kraju nam pokazuje i presudu Opštinskog suda u Bogatiću. Tu se pod brojem 256/90 od 9. 5. 1990. godine nalaže dužniku da obavezno preda sablju poveriocu, kao i da mu plati troškove suđenja od 145 tadašnjih dinara u roku od 15 dana.
Posle toga sve je stalo, a sablju još nije dobio.
- Voleo bih da je imam. I radi dokumentovane priče i drage uspomene, zaključuje Radosav svoju ispovest za naš list.