ЗАБОРАВЉЕНО КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ СЕЛА ВАРНЕ У ШАБАЧКОЈ ПОЦЕРИНИ

Девојачки гроб

  • Број 3625 (20. апр 2017.)
  • Љиљана Делић, Оливера Делић, музејски саветник
Некад је у Варни постојао мраморни споменик, односно „белег“ по народски, који је урадио млади шабачки занатлија и уметник, каменорезац Сима Ширгић, вероватно у другој половини 19. века. Он је „изрезао“ с једне стране, кратку жалосну историју девојке, а с друге стране насликао њу у лепом поцерском оделу, тако лепу као да ће проговорити. Споменик је давно нестао, наводи писац Михајло Сретеновић аутор истоимене књиге. Данас само постоји надгробни споменик несрећнице, а народ га и данас назива: „Девојачки гроб“, али је на жалост склоњен у страну, са перспективом да из нехата оде у заборав или ко зна где.
Михајло Сретеновић (1866-1934), заборављени приповедач мачванског краја, тужну судбину Милице Делић описао је у приповеци “Девојачки гроб”. У уводном обраћању читаоцима народно предање преточено у књижевну форму посветио је познатом књижевнику, свом побратиму, Јанку Веселиновићу (1862-1905).
Зашто је Михајло посветио баш приповетку “Девојачки гроб” Веселиновићу? Одговор је дао сам Сретеновић, зато што је побратим већ „опричао“ Ашиков гроб, а по његовом тврђењу у народу постоје обележена места која се стално спомињу као локални топоними... То су места која су тако обележена, да не може бити, а да се она у говору не помену... Она су с народом срасла, и неће се никад заборавити...
На крају приповетке стоји драгоцен запис: Путник који би путовао из лепога Шапца, друмом преко Цера за Крупањ, прошао би прво село Муселине, а сада Јевремовац, па би дошао у Варну... Ту је сеоска механа, и станица за одмор. Нека запита услужнога механџију Павла, где је овде „Девојачки гроб“ и он ће му руком показати, јер је једва двадесет корака од његове садашње механе... Приповетка је доживела више издања, а цитат је узет из четвртог које је штампано у Београду 1922. године.
Сам споменик носи све одлике народног стваралаштва, исклесан од белог камена са верзијом старословенског писма и геометријском орнаментиком без истакнутог крста, односно са полукружним завршетком, он јесте леп пример занатског етно-стваралаштва. Могуће да је био крајпуташ, локални топоним, заједно са још једним спомеником Ђорђу Пантелићу из 1849, који опомиње на велику епидемију „бесне ваши“ која је харала Мачвом и однела пуно живота.
Приповетка говори о две младости, два заљубљена бића, о искреној и чедној девојци и поштеном младићу. Они су се ухватили у мрежу похлепе и лажи њихових старатеља. Девојку је убио момак ком је поклонила срце, а њега је докрајчила робија.
Протеклих година породица Делић из Варне требало је да уклони споменик. Љиљана Делић кренула је у исцрпно истраживање и дошла до драгоцених архивских података о веродостојности догађаја. Захваљујући њеној упорности споменик је сачуван. Покренута је идеја од стране потомака породице Делић, староседелаца, да се он врати на простор месне заједнице, поред некадашњег одмаралишта, данас аутобуског стајалишта, где је постављен од 1835. године, јер је он извор и доказ о народном предању и литерарном стваралаштву мачванског писца 19. и 20. века, као и пример материјалне културе. Процењује се да Варна треба да сачува једини вековни споменик и да се нађе на мапи туристичке понуде.