Инфо

Берза

  • aero 1.370 ▲ 0,74%
  • alfa 35.255 ▼ -0,01%
  • ccnb 10.573 ▲ 0,63%
  • dinnpb 3.310 ▼ -5,16%
  • enhl 1.220 ▲ 1,58%
  • fito 2.700 ▼ -0,04%
  • hmbg 505 ⚫ 0,00%
  • irtl 435 ▲ 1,16%
  • kopb 7.500 ⚫ 0,00%
  • mtlc 1.990 ▲ 0,51%
  • neksp 700 ⚫ 0,00%
  • niis 692 ▲ 1,17%
  • ppva 650 ⚫ 0,00%
  • sjks 3.250 ▼ -6,96%
  • tkvo 82 ▼ -2,38%
  • tlkb 2.200 ⚫ 0,00%
(20. април 2017.)
180 ГОДИНА ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ: МР ТАТЈАНА МАРКОВИЋ ТОПАЛОВИЋ

НИСИ ГУБИТНИК ДОК НЕ ОДУСТАНЕШ

Ово је прича о истрајности, о храбрости и борби, о успеху. А шта је успех? Направити иделан баланс између професионалне и личне интелигенције. Важно је да човек схвати да живи сада и овде, да нема поправке, мада и грешке треба прихватити, као и успехе. И да остане доследан себи. Тања то свакако јесте
НИСИ ГУБИТНИК ДОК НЕ ОДУСТАНЕШ
Није Шабац велики град, а није прошло ни богзнаколико времена да се многи не сећају лепе, радосне девојке раскошних дарова. – То је Тања, ћерка доктора Милована Марковића, начелника Урологије и професорке Јозефине, шапутали би са дивљењем, када би пролепршала улицом. Била је мултиталентована. Лепо је певала, плесала, рецитовала, била вуковац у основној и средњој школи, бавила се атлетиком (кратке пруге), пливала леђа за град... Све је радила док не савлада у потпуности, а после ишла у нека нова освајања.
-Живела сам у времену када су родитељи много улагали у наше образовање и различита интересовања. За сваки свој таленат смо морали да се потрудимо, што је суштинска разлика између нас и данашње деце, која су подупрта приватним школама. Ако смо желели да рецитујемо, нису могли родитељи да нас упишу у приватну школу глуме (тога тада није било), него смо морали да прођемо аудицију у школи и будемо довољно добри да будемо примљени у секцију. Имали смо јасан начин како да се изборимо, а то нам је био развигорац за неке тврде и оштре науке које смо уписивали на озбиљним смеровима. Некако се подразумевало да је то наш хоби, а да ћемо ми, с обзиром на позадину својих родитеља, студирати озбиљне факултете.
На питање како се определила за студије физике, одговара да јој је физика „некако ишла из зглоба“. Успевала је добро и брзо да материјализује и визуализује проблеме из физике. Добила је добру основу у Медицинској где јој је прве две године (због усмереног образовања) предавала Драгица Гладовић, а у Гимназији Кулон.
- Физика је била природни продужетак мојих прстију. Ти задаци су могли да се раде било где и сваки пут су били изазов. С обзиром да је било мало збирки, окупљали смо се око научних листова и подлистака и тако се разигравали. Када је дошао тренутак одлуке да ли да упишем архитектуру или физику, имала сам бебу и ухватила сам се у коштац са нечим што ми је најбоље ишло.
Ти си изванредан пример младим девојкама, јер својим животом сведочиш да рано родитељство не мора да значи заустављање на академском путу. Завршила си Гимназију као вуковац, без дана изостанка?
- Имала сам, пре свега, подршку своје породице, да наставим школовање. Али, то није довољно уколико човек у себи нема нерв који га тера да нешто постигне у животу. Била сам веома свесна да ћу својој малој девојчици бити модел и то је био додатни мотив да напредујем. Сви у мојој породици су школовани, није било природно да се зауставим, а постојала је и једна врста упорности и ината да се изборим у ситуацији која је била изазовна. И то је била прва велика борба у мом животу. У младим годинама сам очврсла, али и постала много саосећајнија према ситуацијама у којима су се налазиле младе девојке са којима сам се сусретала као професор. Када би остале гравидне у трећој или четвртој години Медицинске, говорила сам им да не одустају и да заврше школу. Те речи имају тежину кад долазе из личног искуства. И не само њима, увек сам школској и својој деци подвлачила – Ниси губитник док не одлучиш да одустанеш.
Како ти изгледа твоја прва велика животна борба из данашње перспективе?
- Када бих могла да се вратим у тај тренутак, исто бих урадила. Никад се нисам покајала. Не одричем се тог периода живота, а посебно девојчице која се родила, моје Бојане која данас има тридесет година. Сада схватам каква је то била борба. Док сам студирала, нико није знао да имам дете, видели су да се појављујем рано ујутру и одлазим кад се заврше предавања, нисам делила своју ситуацију ни са ким. Кад сам дошла по диплому, повела сам Бојану са собом, а професор ми је честитао и рекао: “Дивно је што је млађа сестрица дошла са Вама.“ Био је запањен кад сам му рекла да је то моја ћерка. Нисам трговала родитељством на факултету, нису ми били потребни попусти. Завршила сам у року и почела да радим у Гимназији као апсолвент, са двадесет три године.
Како си се осећала кад си ушла као професор у школу из које си пет година раније изашла као ученица?
- Ушла сам у канцеларију у коју никада пре тога нисам крочила. Гимназија је за мене била и остала светиња, храм традиције и културе. Моја генерација је са наклоном и поштовањем улазила у ту старицу која је тада имала сто педесет лета. Моја деца су прошла кроз гимназију (млађа још увек иде), супруг Радмило, сестра, зет... И данас улазимо са наклоном.
Шта те фасцинира у физици?
- Њен савршни контакт са свакодневним животом. Све око нас јесте физика. Сваки покрет, глас, трептај светлости јесте физика. Не постоји догађај који физика негде не разматра и не уважава, не квантификује и не квалификује. Ми живимо физику. Доживљавам је као ексклузивну дисциплину ума. Радити задатке из физике је ментална хигијена. Мислим да сваки човек може да се бави науком, али да је физика нешто изузетно, и као нучна дисциплина, и као контакт са реалним светом. То је тема – Шта све јесте физика док седимо, док ходамо, док апсорубујемо, одбијамо, док гледамо спортска такмичења, кретања аутомобила, авиона, аеродинамичне облике око нас, силе теже, силе разлагања, атомске и нуклеарне бомбе, зрачења, радиоактивности... Лепота је бавити се науком која је потпуно недовршена. Она се рашива и сашива сваког дана на различит начин. Она је златни рудник, у којој се преко сто година додељују Нобелове награде, а још има тога да се истражује.
Могла си да радиш на Институту за физику у Винчи, али си изабрала да се бавиш педагошким радом. Предавала си физику у Гимназији, Медицинској и Уметничкој школи?
- Иако сам дипломирала на занимљивој теми, која је могла да се развија, размишљала сам практично. Време је било тешко, почела је инфлација, вратила сам се да одложим причу за касније. Када сам добила место сталног професора у Медицинској школи, одлучила сам да магистрирам медицинску физику у Новом Саду, желећи да будем што квалитетнији саговорник својим ученицама. Њиховог поштовања бих постајала свесна тек по завршетку школе. Тада бих схватила да сам имала ексклузивно право да утичем на нечији живот и да га преусмеравам. Порука коју сам слала ђацима, поред оне коју сам поменула, је – Слобода се не добија, него осваја. И да се никада не ваздигну сувише, да не забораве оне који су им помогли да се попну на брдо, јер ће им исти ти људи требати кад буду силазили, а са сваког брда се силази. Пратила сам их Неповратном песмом Мике Антића, јасно им стављајући до знања да се један период њиховог живота завршио, да се не осврћу иза себе, али да искуства која су добили искористе на најбољи начин.
Прошле године си први пут прихватила место директора у Центру за стручно усавршавање, иако је било сличних понуда и претходних година?
- Лидерство је став у животу. Или јеси или ниси. Мислим да јесам лидер, знајући да сам мењала ставове ученика кад смо излазили на црту једни другима и кад сам их учила да сносе последице својих одлука, какве год да су биле... Водити једну институцију је изазов. Ту смо дизајнирали Парк науке, професори са Физике, претходни директор Горан Стојићевић, професорка Мирјана Поповић Божић и други. Данас имамо Парк науке који је инкубатор за свих дванаест паркова науке, колико се отворило у Србији. Та линија образовног туризма била је првина пре четири године у нашем граду, познатом по првинама. Ми смо направили нову линију поимања науке, извели смо је у простор, изван учионице, дали смо јој нову димензију. Увек сам професију професора доживљавала као зидарску (иначе делим људе на зидаре и продавце магле). Парк науке је матерјалан доказ да сам озидала знања која ће остати генерацијама које ће то умети да цене.
Твоја животна прича шаље јасну поруку да успех остварује онај који не одустаје, који се бори и коме не недостаје храбрости?
- А шта је успех? Направити иделан баланс између професионалне и личне интелигенције, имати породично окриље и чувати га, а бити професионално остварен. Физика каже да је то динамичка равнотежа. Нигде и ништа није идеално, али ако постоји баланс, то је тајна успешног живота. Мислим да је јако важно да човек схвати да живи сада и овде, да нема поправке. И грешке су наше, као и успеси, морамо их прихватити. Највише успеха имала сам кад сам чепала границе, кад нисам радила по стандардима по којима су радили други, а за то је требало имати храбрости. Неко једноставно цео живот проживи у једном успаваном систему са јасним границама, у опцртаном квадрату. Ја сам стално једном ногом ван тог квадрата, правим друге геометријске облике у простору и знам да није лако другима да ме следе. Важно је остати доследан себи.
Бомбардовање Србије је почело на Тањин рођендан, а завршило се кад је родила другу ћерку, Наталију. Њен супруг Радмило у шали каже да су два најзначнија датума нове српске историје женин и ћеркин рођендан. Ипак, она наводи десет убедљивих разлога зашто воли да живи у Србији.

Иако су јој ћерке биле приоритет, успела је да направи завидну професионалну каријеру. Покренула је иницијативу за Парк науке. Изабрана је за наједукатора Србије, два пута боравила у Швајцарској, у међународном Институту за истраживање ЦЕРН, неколицину пута на конференцији у Аустрији, пропутовала Србију на семинарима... На руководећим позицијама у Друштву физичара Србије, као председник одсека Стручне школе Србије и као члан Управног одбора, доносила је одлуке које су директно утицале на образовни систем. Недавно је урадила статистику – око четири и по хиљаде ученика је прошло кроз њен живот за двадесет и три године педагошког рада.
М. Филиповић

Најновији број

12. октобар 2017.

Најновији број