РАЗГОВОР СА КОШАРКАШИЦОМ АЛЕКСАНДРОМ ЈОВАНОВИЋ

ШКОЛА УВЕК ПРИМАРНА

Кошаркашки успеси јесу дивни, спортски снови обликују рану младост, али образовање не сме бити запостављено. Уз жељу и труд, једно не искључује друго” – истиче за наш лист првотимка ОКК Шапца и јуниорска репрзентативка Србије Александра Јовановић

  • Број 3625 (20. апр 2017.)
  • Б. Д.
Спорт ствара здраву особу, учи нас радости после победе без омаловажавања ривала, помаже нам да се опоравимо од свих пораза. Ипак, комплетна личност је образована, радознала, вишестрана, те знање и школа не смеју да трпе због спорта, не смеју, нити морају, ако је неко посвећен.
Када потичеш из породице спортиста, нема дилеме да ћеш се бар окушати и ти у неком спорту.
- Нисам имала дилему да желим да тренирам неки спорт, а иако није било притиска да то буде кошарка, сећања родитеља на тренинге и утакмице усмериле су ме у том правцу. Заволела сам спорт после неколико тренинга, стекла познанства и више се није ни размишљало о другим опцијама.
Спорт или школа, да ли је неопходно уопште правити избор?
- Од малих ногу су ме учили да су примарни здравље, школа, а тек онда спорт. Уверена сам да нема потребе бирати једно од. Као средњошколка уклапам све и мислим да посвећеност омогућава напредак на оба поља и касније. Кошарка је боље данас, школа је за боље сутра.
Колико се твоје вршњакиње интересују за спорт, било као рекреацију, било кроз праћење врхунског спорта?
- Слаба је заинтересованост и то је поражавајуће. Слободно време испуњавају на други начин, а иако волим, о спорту могу да причам само са саиграчицама и родитељима. Лично, пратим нашу лигу, репрезентацију и Звезду, уколико стигнем.
Имаш ли неку играчицу која је твоја кошаркашка инспирација?
- Много сам научила од Бојане Стевановић. Њене потезе покушавам да применим на тренинзима и у игри, али генерално не мислим да је добро имати спортске идоле. Сматрам да истински напредујемо, не када се упоређујемо са другима, већ када направимо корак више у односу на оно што смо могли до тог тренутка.
Колико размишљаш о будућности, имаш ли “пут снова” којим желиш да идеш кроз живот?
- Не размишљам много о будућности, трудим се да својим радом и залагањем створим будућност какву желим. Ипак, маштање је део стасавања. Примарно је да завршим средњу школу, упишем факултет који желим, наравно, дипломирам. Уз то, “упливавам” у професионалне кошаркашке воде. По завршетку каријере посвећујем се послу у струци. Не зависи све од мене, но ја ћу учинити што је у мојој моћи да пут буде што сличнији жељама.