СА ПСИХОЛОГОМ КАТАРИНОМ ЈОВАНОВИЋ О ИДОЛИМА И УЗОРИМА

КАКВУ ПОРУКУ ШАЉЕМО ДЕЦИ

Нећу да анулирам одговорност младе особе и да кажем: “Јадан ти, упропастили те мама и тата”, али сам љута на одрасле који знају у старту да критикују млад свет (немаш ти појма, теби је само телефон важан итд.), без имало удубљивања у то шта то средство даје младој особи

  • Број 3626 (27. апр 2017.)
  • К. Јекић
Адолесценција као период у ком се одвија изгдрадња сопственог идентитета представља једно захтевно животно доба. Слепо слушање родитеља и ригидност, нису конструктивни и нису довољни за адаптацију у свету одраслих. Због тога је добро да се број узора и идола заправо помера од оних породичних ка неким другим. Узори и идоли представљају извор социјалног учења и моделе понашања којима желимо да овладамо, које желимо да присвојимо, усвојимо да постану део нашег идентитета. Нешто више о разлици између узора и идола, али и о њиховом значају, рећи ће нам за Глас Подриња психолог Катарина Јовановић.
Која је разлика између идола и узора?
-Узори су људи са којима се идентификујемо. То су људи које познајемо и за које смо емоционално везани, а идоли су људи које заправо не познајемо, које видимо преко медија и на које желимо да личимо. Узори су један озбиљнији, свеобухватнији модел човека. У неким истраживањима доказано је да најчешће за узоре млади бирају тату, маму, старијег брата, сестру, рођаке итд. Маме бирају зато што су пожртвоване, нежне и пружају подршку. Тате бирају зато што су способни и зато што обезбеђују егзистенцију. Старију браћу и сестре бирају као узоре зато што су се осамосталили, а рођаке бирају ако их процењују као интелигентне и као остварене у свом послу. Једна велика већина младих заправо има узоре у својој непосредној околини, и има идоле који се тичу света познатих на овај или на онај начин.
Да ли су младима потребни идоли?
-Знате ли ону Ршумову песмицу “Ја желим овим путем, свима на знање да дам, мене није родио нико, ја сам се родио сам...”? Е, у адолесценцији млади људи, заправо, стварају сами себе. Тада формирају свој идентитет. Они трпе значајне физиолошке, биолошке, физичке промене, развијају апстрактно мишљење, редефинишу себе у оквиру породице, развијају нов облик односа са вршњацима, преиспитују себе и своју околину. Питају се “Ко сам ја?”, “У шта верујем?”, “ Шта желим да радим?”, “Како се уклапам?”... Они имају потребу да одвоје своје ставове и вредности од ставова и стандарда које су добили од родитеља. Уосталом, ригидно придржавање родитељских ставова, без преиспитивања – то није ни зрело, ни конструктивно. Способност младе особе да разликује сопствене потребе, ставове и вредности од родитељских је почетак процеса формирања идентитета. Узори и идоли јесу саставни део овог процеса. Ако млада особа има среће у својим родитељима имаће позитивне узоре. Узори су модели са којима особа има непосредан контакт, емоционалну везу, тако да може да се идентификује са њима. Родитељи могу бити и негативни узори, тако да се млада особа из различитих разлога – јако труди да буде управо онаква какви њени родитељи нису. Има ту још нешто: чак и најбољи родитељи на свету не могу до краја живота бити функционални узори својој деци. Живимо у свету невероватно брзих и великих технолошких и социјалних промена, тако да нешто што је било сасвим корисно и функционално понаашање некад, сада то више није. С друге стране, идоли су модели са којима не постоји непосредан контакт, нити јака емоционална веза. Ту нема идентификације, ту је реч о имитацији понашања модела. За разлику од родитељског узора, који су увек ту, на овај или на онај начин, идоли се мењају.
Од чега зависи кога ће млади људи изабрати за узора или идола?
-Кога ће млади људи изабрати за узора или идола зависи од читавог низа фактора, а првенствено од тога шта добију код куће. Било би добро да родитељи строго пазе шта причају. Ако смо песимистички настројени, ако видимо све црно, ако причамо како је Србија једно гадно место за живот, ако причамо да овде не вреди труд, рад, поштење, ако причамо да су важне политичке везе и да је важно бити сналажљив – “муљара” што би се рекло на чистом српском, зашто се онда чудимо што млади из таквих кућа бирају за идоле људе који су постигли нешто на такав начин? Ако стално добијају поруку да се труд не исплати, да је образовање безвезе, онда је нормално да ће и касније за узоре и идоле бирати људе са улице и из риалити програма. По мени пре него што почнемо да критикујемо млади свет, треба да се запитамо шта смо ми урадили, а да до тога дође. Првенствено мислим да од тога зависи.
Ко су идоли младим људима данас?
-Јако сам срећна што имам привилегију да често разговарам са младим људима. Прво што ћете схватити – ако их стварно слушате – то је да су они прилично критични према сопственој генерацији. Много њих ће да вам каже да их ужасно нервирају вршњаци чији су идоли старлете, мафијаши, “певаљке”, генерално сви они које погрдно називамо “естрадом”. Медији су увек били важан и моћан извор идола, а данас посебно. Па, сви смо ми конектовани 24/7. Не само то, узорци понашања потенцијалних идола су далеко доступнији – раније сте свог идола могли да посматрате на неком концерту, у интервјуу, на постеру, а данас можете да му уђете у кућу, видите му партнера, децу, аутомобил, али и дрогирање, тетовирање, сексуални живот... Нека истраживања спроведена код нас али и у свету, показују да више од половине младих људи има своје идоле. Свуда се на водећим позицијама котирају глумци, музичари, а после њих спортисти. Када су истраживачи питали младе људе зашто су им баш то идоли, махом су давали одговоре који се тичу њихове славе, богатства и физичког изгледа. Дакле, разлози за такав избор леже у ономе што те славне личности имају, а не у ономе што оне једу.
Треба ли то да нас брине?
-Најлакше је седети на доњем делу леђа и бринути. Ја сам за акцију. Акција значи ангажовање, труд, улагање енергије и напора. Од сваког може понешто да се научи, па макар и то како не треба радити и како се не треба понашати. Дакле, родитељи, знамо ли ко су идоли нашој деци? Шта им се код њих свиђа? Зашто им се свиђа? Уместо да се љутимо на медије што приказују све и свашта, дакле, љутимо се што раде свој посао, хајде ми мало да радимо свој! Разговарајмо са својом децом, можда и ми нешто научимо. Можда откријемо да се иза нашминкане или агресивне фасаде крије врхунски музичар који свира 6 инструмената и вежба по неколико сати дневно! Шта онда фали том идолу? Најлакше је судити младима. Цело друштво дели одговорност и нећу да анулирам одговорност младе особе и да кажем: „Јадан ти, упропастили те мама и тата“, али сам љута на одрасле који знају у старту да критикују млад свет (немаш ти појма, теби је само телефон важан итд.), без имало удубљивања у то шта то средство даје младој особи. Ми смо ти који звоцамо како је страшно време у ком живимо, како поштењу овде нема места, како се треба учланити не би ли се нешто постигло. Манимо се медија, какву ми поруку шаљемо својој деци?!
КРИВИЦА МЕДИЈА
ИЛИ РОДИТЕЉА?
Истраживања рађена на српским средњошколцима показала су да доста младих бира узоре из своје непосредне близине. Што се идола тиче једна трећина младих нема никог, што је по мени један упозоравајући фактор за нас одрасле и то захтева озбиљније истраживање али, може и да указује на једну здраву животну борбеност. Истраживања такође показују да свега пар процената младих људи за идоле наводи научнике иоле истинске уметнике. Шта, опет су нам криви медији? Па, да понеки пут одемо на изложбу или у позориште са својом децом, ствари би вероватно биле другачије. Ком научнику се ми родитељи дивимо? Да ли је наше дете то чуло од нас? Вероватно није. У анкетама се наставници – идоли не помињу скоро уопште! Ако мене питате, то није пораз наше младости. То је пораз нас који смо их васпитавали.