1. МАЈ – МЕЂУНАРОДНИ ПРАЗНИК РАДА

Од “три осмице” до три килограма меса

  • Број 3626 (27. апр 2017.)
  • Д. Б.
Оптерећени проблемима који су их тиштили у послератно време, лошим условима рада и минорно плаћеним пословима, радници широм САД организовали су протесте осамдесетих година 19. века. Број учесника растао је сваким новим окупљањем, а организованост, снага и одлучност достигли су врхунац 1886. године. Првог дана маја, у неколико америчких градова, радници излазе на улице. Центар протеста постаје индустријски центар земље, Чикаго. Захтеви “три осмице”. Осам сати рада, осам сати одмора, осам сати слободног времена, без смањивања плате. Док су ходили на скуп, вероватно су сањали промене, сањали како започињу борбу која ће заувек променити радничку свакодневицу. Желели су да славе, да победе, но тешко да је неко од њих замишљао вишедеценијско обележавање годишњица уз пиво, печење и роштиљ.
Иако су протести започели искључиво у циљу побољшања положаја радника, током прошлог века празник поприма идеолошку конотацију. Први мај обележаван је у целом свету, али је конотација и форма била мењана. Код нас, у предратном периоду, део радника протестовао је у већим градовима, да би од 50–их Први мај, као државни празник, добио форму потпуног одмора и релаксације, без размишљања о положају запослених. У ране јутарње сате, некада и пре потпуног изласка сунца, синдикални аутобуси полазили би на различита излетишта, где је “логистика” сачињена од јела, пића, уредно запакованих дан раније, испуњавала “суштину свог постојања”. Негде би се окупљеним радницима обраћали синдикални лидери, неки колективи би и припремали приредбе. Они који славе волели су да кажу да лепо славље произилази од тешког и преданог рада. Као што ђаци живе за екскурзије, много радника радовало се дуго првомајским празновањима. Омиљене дестинације су планине и околине градова, но ту правила није било. Некада су саме фабрике имале излетишта, те је тако, ХИ “Зорка” своје запослене окупљала у Криваји. Излети нису, наравно, обавезни. Они које је красио авантуристички дух и нешто “дубљи џеп” слободне дане би користили за одлазак у куповину у Трст, Солун....
Прошле су деценије, а осим у теоријском смислу, идеологије је тешко било где препознати. Без обзира на систем, празновање 1. маја је опстајало ван сваке форме блиске истом дану 1886. године. Сећање чувају не баш бројни скупови радника, често подељених у “више колона” зависно од синдиката којем припадају, а већина становништва традицију одржава кроз “иће и пиће”. Уранка више нема. Иако се још користи тај израз, највише у касним преподневним, а некада и у поподневним часовима излетници долазе. Одласци на село, оближњу планину још се практикују, но временом све зелене површине добиле су “своје излетнике”. Синдикати постоје још, но организованих одлазака нема, заменили су их приватне организације мањих група људи. У складу са тим, роштиљ је преузео примат у односу на прасетину и јагњетину, но “понуда” је и даље разноврсна. Славе сви, али предњаче млади, многи без дана радног искуства, но славе као да тешко раде. У анкетама организованим на излетиштима широм Србије, превише младих нема идеју зашто је 1. мај “Празник рада”. Више забрињава чињеница да не постоји ни жеља да то незнање претворе у знање, чак и у време када је то далеко “један клик”. Будућност по питању положаја радника, Закона о раду, личних доходака, синдикалног организовања јесте упитна, но прослава 1. маја није. Шанса да ње нестане, у садашњој форми, једнака је могућности да људи престану да једу и пију. Срећан 1. мај!