РАЗГОВОР СА МУЗИЧАРЕМ ПАВЛОМ ДЕЈАНИЋЕМ

МУЗИЧАР И ЛАКРДИЈАШ НИЈЕ ИСТО

“Брзо сам схватио да сам за спорт смотан, а да је музика мој начин комуникације и изражавања. Да ми је музика све.”

  • Број 3629 (18. мај 2017.)
  • К. Јекић
Рођени Узвечанин, Мачванин који је свим срцем везан за Мачву, Шабац и Богатић, један је од ретких људи у нашој околини који су своје снове остварили. Аутор хитова “То се љубав зове”, “Почео је крај” и “Црно пиле”, докторанд књижевности, Павле Дејанић слободно време, ако не путује, проводи уз књиге, филмове, али му како истиче није страно ни да се попне на трактор. Овај млади музичар за “Глас Подриња” говори о својим стазама успеха.
Реците нам нешто о почецима музичке каријере?
-Ја сам типичан пример како некоме можеш да објасниш да је талентован за нешто. Тата је приметио да имам слуха, а хармонику смо имали у кући. То је текло по систему „кад већ има у кући инструмент, а мали има смисла“... Фактички сам уцењен да почнем да свирам, јер сам се „трампио“ - пустиће ме да тренирам теквондо, ако будем свирао. Брзо сам схватио да сам за спорт смотан, а да је музика мој начин комуникације и изражавања, да ми је музика све. Убрзо сам уписао и основну музичку, свирао сам кларинет. Након тога и средњу музичку, теоретски одсек, а упоредо сам ишао и на соло -певање.
Након завршене средње музичке школе, уписали сте књижевност. Откуд то да се као изузетан музички потенцијал нисте одлучили за студирање Музичке академије?
-Музика није моја прва љубав. Моја прва љубав су књиге, а на књижевности сам већ и на докторским студијама. Научио сам да читам са три и по године, и до дана данашњег лежем и будим се са књигом у рукама. Ма где био, ма шта год радио, ма колики ме умор савладао.
Да ли је пут до успеха у музичким круговима трновит и колико је данас тешко у односу на раније, односно да ли сте имали неког на кога сте се угледали, чијим сте стопама желели да кренете?
-Никад није било теже. Никад није било лакше. Познат и популаран није исто. Музичар и лакрдијаш није исто. Квалитет и квантитет није исто.
Емоција, енергија, квалитетан верс који боде у живац и обнажене груди и задњица - није исто! Дакле - никад није било теже, али никад није ни било лакше. На нашој музичкој сцени још увек има Мохиканаца, те бих њих стога могао узети за узоре, мада идоле немам. Од сваког учим, купим добро, одбацујем лоше.
Шта Вам је у послу којим се бавите било најтеже?
-Најтеже је убедљиво да људи схвате да ниси фолирант. Прилично сам екстреман и ексцентричан на својим наступима, делујем некада превише горопадно и претенциозно... А онда када певам баладе, људи помисле да се можда опет фолирам јер делује преемотивно. У суштини, ја сам оно што јесам када интерпретирам, јер заправо све дубоко осећам, и много размишљам о сваком стиху док певам. Преживим на свакој свирци онолики број судбина колико песама отпевам.
Где налазите инспирацију за стварање песама и шта је оно по чему сте Ви особени?
Што сам тужнији то сам плоднији. Само нека пада киша и ја се сит напишем песама. Неке песме су фактички миро које истиче из душе. Некада лековито, а некада отровно. Ја сам човек који се само не стиди да простре емоцију и енергију по паркету. Волим људима да покажем како се осећам када певам, и онда је ствар размене врло једноставна.
Какви су Вам планови за будућност?
Оно што са сигурношћу знам је да ми предстоји дует са Бором Чорбом, затим обрада једне дивне тамбурашке песме. Наравно урадићу и „летњи хит“, јер не можемо без тезги живети, али генерално планове немам. Имам само нешто што се зове свакодневна жеља да следећи дан буде бољи и успешнији од претходног, и да здравље служи. Ако су ова два услова испуњена, све се човеку оствари, и оно што је планирао, и на шта није помишљао у лудим сновима.
ХУМАНИТАРАЦ МЕЂУ МУЗИЧАРИМА
Највише сам поносан на свој хуманитарни рад. Све остало је пролазно. Некад буде мање или више успеха, као и доста коцке и фортуне... Битно је да нам деца буду здрава. Гризем за сваки концерт за њих изнова и изнова. Број наступа у хуманитарне сврхе приближно је између 20-25 од прошле године.