RAZGOVOR SA MUZIČAREM PAVLOM DEJANIĆEM
MUZIČAR I LAKRDIJAŠ NIJE ISTO
“Brzo sam shvatio da sam za sport smotan, a da je muzika moj način komunikacije i izražavanja. Da mi je muzika sve.”
Rođeni Uzvečanin, Mačvanin koji je svim srcem vezan za Mačvu, Šabac i Bogatić, jedan je od retkih ljudi u našoj okolini koji su svoje snove ostvarili. Autor hitova “To se ljubav zove”, “Počeo je kraj” i “Crno pile”, doktorand književnosti, Pavle Dejanić slobodno vreme, ako ne putuje, provodi uz knjige, filmove, ali mu kako ističe nije strano ni da se popne na traktor. Ovaj mladi muzičar za “Glas Podrinja” govori o svojim stazama uspeha.
Recite nam nešto o počecima muzičke karijere?
-Ja sam tipičan primer kako nekome možeš da objasniš da je talentovan za nešto. Tata je primetio da imam sluha, a harmoniku smo imali u kući. To je teklo po sistemu „kad već ima u kući instrument, a mali ima smisla“... Faktički sam ucenjen da počnem da sviram, jer sam se „trampio“ - pustiće me da treniram tekvondo, ako budem svirao. Brzo sam shvatio da sam za sport smotan, a da je muzika moj način komunikacije i izražavanja, da mi je muzika sve. Ubrzo sam upisao i osnovnu muzičku, svirao sam klarinet. Nakon toga i srednju muzičku, teoretski odsek, a uporedo sam išao i na solo -pevanje.
Nakon završene srednje muzičke škole, upisali ste književnost. Otkud to da se kao izuzetan muzički potencijal niste odlučili za studiranje Muzičke akademije?
-Muzika nije moja prva ljubav. Moja prva ljubav su knjige, a na književnosti sam već i na doktorskim studijama. Naučio sam da čitam sa tri i po godine, i do dana današnjeg ležem i budim se sa knjigom u rukama. Ma gde bio, ma šta god radio, ma koliki me umor savladao.
Da li je put do uspeha u muzičkim krugovima trnovit i koliko je danas teško u odnosu na ranije, odnosno da li ste imali nekog na koga ste se ugledali, čijim ste stopama želeli da krenete?
-Nikad nije bilo teže. Nikad nije bilo lakše. Poznat i popularan nije isto. Muzičar i lakrdijaš nije isto. Kvalitet i kvantitet nije isto.
Emocija, energija, kvalitetan vers koji bode u živac i obnažene grudi i zadnjica - nije isto! Dakle - nikad nije bilo teže, ali nikad nije ni bilo lakše. Na našoj muzičkoj sceni još uvek ima Mohikanaca, te bih njih stoga mogao uzeti za uzore, mada idole nemam. Od svakog učim, kupim dobro, odbacujem loše.
Šta Vam je u poslu kojim se bavite bilo najteže?
-Najteže je ubedljivo da ljudi shvate da nisi folirant. Prilično sam ekstreman i ekscentričan na svojim nastupima, delujem nekada previše goropadno i pretenciozno... A onda kada pevam balade, ljudi pomisle da se možda opet foliram jer deluje preemotivno. U suštini, ja sam ono što jesam kada interpretiram, jer zapravo sve duboko osećam, i mnogo razmišljam o svakom stihu dok pevam. Preživim na svakoj svirci onoliki broj sudbina koliko pesama otpevam.
Gde nalazite inspiraciju za stvaranje pesama i šta je ono po čemu ste Vi osobeni?
Što sam tužniji to sam plodniji. Samo neka pada kiša i ja se sit napišem pesama. Neke pesme su faktički miro koje ističe iz duše. Nekada lekovito, a nekada otrovno. Ja sam čovek koji se samo ne stidi da prostre emociju i energiju po parketu. Volim ljudima da pokažem kako se osećam kada pevam, i onda je stvar razmene vrlo jednostavna.
Kakvi su Vam planovi za budućnost?
Ono što sa sigurnošću znam je da mi predstoji duet sa Borom Čorbom, zatim obrada jedne divne tamburaške pesme. Naravno uradiću i „letnji hit“, jer ne možemo bez tezgi živeti, ali generalno planove nemam. Imam samo nešto što se zove svakodnevna želja da sledeći dan bude bolji i uspešniji od prethodnog, i da zdravlje služi. Ako su ova dva uslova ispunjena, sve se čoveku ostvari, i ono što je planirao, i na šta nije pomišljao u ludim snovima.
HUMANITARAC MEĐU MUZIČARIMA
Najviše sam ponosan na svoj humanitarni rad. Sve ostalo je prolazno. Nekad bude manje ili više uspeha, kao i dosta kocke i fortune... Bitno je da nam deca budu zdrava. Grizem za svaki koncert za njih iznova i iznova. Broj nastupa u humanitarne svrhe približno je između 20-25 od prošle godine.
Recite nam nešto o počecima muzičke karijere?
-Ja sam tipičan primer kako nekome možeš da objasniš da je talentovan za nešto. Tata je primetio da imam sluha, a harmoniku smo imali u kući. To je teklo po sistemu „kad već ima u kući instrument, a mali ima smisla“... Faktički sam ucenjen da počnem da sviram, jer sam se „trampio“ - pustiće me da treniram tekvondo, ako budem svirao. Brzo sam shvatio da sam za sport smotan, a da je muzika moj način komunikacije i izražavanja, da mi je muzika sve. Ubrzo sam upisao i osnovnu muzičku, svirao sam klarinet. Nakon toga i srednju muzičku, teoretski odsek, a uporedo sam išao i na solo -pevanje.
Nakon završene srednje muzičke škole, upisali ste književnost. Otkud to da se kao izuzetan muzički potencijal niste odlučili za studiranje Muzičke akademije?
-Muzika nije moja prva ljubav. Moja prva ljubav su knjige, a na književnosti sam već i na doktorskim studijama. Naučio sam da čitam sa tri i po godine, i do dana današnjeg ležem i budim se sa knjigom u rukama. Ma gde bio, ma šta god radio, ma koliki me umor savladao.
Da li je put do uspeha u muzičkim krugovima trnovit i koliko je danas teško u odnosu na ranije, odnosno da li ste imali nekog na koga ste se ugledali, čijim ste stopama želeli da krenete?
-Nikad nije bilo teže. Nikad nije bilo lakše. Poznat i popularan nije isto. Muzičar i lakrdijaš nije isto. Kvalitet i kvantitet nije isto.
Emocija, energija, kvalitetan vers koji bode u živac i obnažene grudi i zadnjica - nije isto! Dakle - nikad nije bilo teže, ali nikad nije ni bilo lakše. Na našoj muzičkoj sceni još uvek ima Mohikanaca, te bih njih stoga mogao uzeti za uzore, mada idole nemam. Od svakog učim, kupim dobro, odbacujem loše.
Šta Vam je u poslu kojim se bavite bilo najteže?
-Najteže je ubedljivo da ljudi shvate da nisi folirant. Prilično sam ekstreman i ekscentričan na svojim nastupima, delujem nekada previše goropadno i pretenciozno... A onda kada pevam balade, ljudi pomisle da se možda opet foliram jer deluje preemotivno. U suštini, ja sam ono što jesam kada interpretiram, jer zapravo sve duboko osećam, i mnogo razmišljam o svakom stihu dok pevam. Preživim na svakoj svirci onoliki broj sudbina koliko pesama otpevam.
Gde nalazite inspiraciju za stvaranje pesama i šta je ono po čemu ste Vi osobeni?
Što sam tužniji to sam plodniji. Samo neka pada kiša i ja se sit napišem pesama. Neke pesme su faktički miro koje ističe iz duše. Nekada lekovito, a nekada otrovno. Ja sam čovek koji se samo ne stidi da prostre emociju i energiju po parketu. Volim ljudima da pokažem kako se osećam kada pevam, i onda je stvar razmene vrlo jednostavna.
Kakvi su Vam planovi za budućnost?
Ono što sa sigurnošću znam je da mi predstoji duet sa Borom Čorbom, zatim obrada jedne divne tamburaške pesme. Naravno uradiću i „letnji hit“, jer ne možemo bez tezgi živeti, ali generalno planove nemam. Imam samo nešto što se zove svakodnevna želja da sledeći dan bude bolji i uspešniji od prethodnog, i da zdravlje služi. Ako su ova dva uslova ispunjena, sve se čoveku ostvari, i ono što je planirao, i na šta nije pomišljao u ludim snovima.
Najviše sam ponosan na svoj humanitarni rad. Sve ostalo je prolazno. Nekad bude manje ili više uspeha, kao i dosta kocke i fortune... Bitno je da nam deca budu zdrava. Grizem za svaki koncert za njih iznova i iznova. Broj nastupa u humanitarne svrhe približno je između 20-25 od prošle godine.
K. Jekić
Najnoviji broj
18. april 2024.
