Инфо

Берза

  • aero 1.370 ▲ 0,74%
  • alfa 35.255 ▼ -0,01%
  • ccnb 10.573 ▲ 0,63%
  • dinnpb 3.310 ▼ -5,16%
  • enhl 1.220 ▲ 1,58%
  • fito 2.700 ▼ -0,04%
  • hmbg 505 ⚫ 0,00%
  • irtl 435 ▲ 1,16%
  • kopb 7.500 ⚫ 0,00%
  • mtlc 1.990 ▲ 0,51%
  • neksp 700 ⚫ 0,00%
  • niis 692 ▲ 1,17%
  • ppva 650 ⚫ 0,00%
  • sjks 3.250 ▼ -6,96%
  • tkvo 82 ▼ -2,38%
  • tlkb 2.200 ⚫ 0,00%
(25. мај 2017.)
180 ГОДИНА ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ: ДР ПАВЛЕ МИЛОШЕВИЋ

ХИРУРГИЈА ЈЕ ПРИМЕЊЕНА УМЕТНОСТ

Уколико бисте срели доктора Павла Милошевића и имали привилегију да га упознате, можда бисте помислили да је уметник. Заправо, он то и јесте. С обзиром да хирургију доживљава као примењену уметност, са великом љубављу би вам појашњавао паралелу између ње и сликарства. Лежеран и спонтан у опхођењу, за себе каже да је веома захтеван у операционој сали и као професор на Медицинском факултету у Новом Саду. Прошао је све степенице у Покрајинској болници, од волонтера до директора, иако није „нечије дете“. Поштован и тражен, и од колега и пацијената, урадио је највише операција панкреаса у Србији. Каже да су за доброг хирурга пресудни таленат, знање и интегритет. Доктору Милошевићу не можете да не верујете. Знао сам да ћу бити
хирург
По чему памтите ђаковање у Шабачкој гимназији?
- Гимназијске године су најлепше четири године у мом животу. Наше одељење је било изузетно компактно и једно од најквалитетнијих у последњих тридесет година. Од тридесет и двоје ученика, нас тридесеторо је завршило високо образовање, а двоје вишу школу. Наш разредни старешина, професор Живојин Пантелић, изванредан човек, више је водио рачуна о нашем успеху, него ми и наши родитељи. Можемо да захвалимо Шабачкој гимназији на чињеници да смо научили да учимо. Иако сам имао четворку код Кулона, на испиту из физике на Медицинском факултету добио сам деветку, а да нисам ни отворио књигу. У сећању ми је остала професорка Домна, за коју је школа била васпитно-образовна институција. Била је прави педагог, учила нас је до детаља, од понашања до знања. Код професора Радована Димитрића, који нам је предавао латински језик, научили смо све о Римском царству. Упадљиво сам се разликовао у знању латинског од осталих студената у мојој групи на факултету. У Гимназији смо се дивно дружили, бавили се спортом, одлазили у Шах клуб, увече излазили на корзо и стајали испред „Стила“. И данас смо добри пријатељи.
Одлучили сте да упишете Медицину у Новом Саду?
Обе моје сестре студирале су Медицину у Новом Саду. Тамо нам је живела тетка, а ми смо имали једну радничку плату за нас троје, мада је сваке године неко имао републичку стипендију због доброг просека. Мама нам је рано умрла и вероватно је ту корен наше потребе да помогнемо неком другом, кад нисмо могли њој. Необично је то што сам знао да ћу се бавити хирургијом, само сам то хтео. Кад сам завршио студије и стаж, одслужио војску, прво сам дошао у Шабац, али, пошто стицајем околности нисам добио посао, вратио сам се у Нови Сад. Један од најпаметнијих Срба с краја двадестог века – Милош Васић, који је такође завршио Шабачку гимназију, тражио је да останем у Покрајинској болници, где сам волонтирао око годину и по дана и потом се запослио. Тамо сам, за тридесет и пет година, прошао све степенике од волонтера до директора и никада нисам имао проблем зато што нисам „нечије дете“. Специјализирао сам абдоминалну хирургију, магистрирао и докторирао у континуитету. Урадио сам много операција по мањим центрима, а пре годину и по дана отворио сам приватну клинику Глобал Царе Сургерy.
Усавршавање у Лондону
За кратко време сте постали признат и тражен хирург?
Помислио сам – или сам ја добар хирург, или је лоша контролна група. Зато сам, осамдесет и осме године о свом трошку, отишао у Лондон на прву специјализацију. То искуство ме је усмерило на хирургију панкреаса, јетре и жучних путева. После сам у више наврата одлазио у Лондон на годишње митинге и трудио се да пренесем то знање код нас. Када је дошла млађа генерација на одељење Хирургије у Клинички центар у Шапцу, позвали су ме да им помогнем. Дивно сам сарађивао и дружио се са генерацијом сјајних хирурга - Јоковићем, Ненадићем, Поповићем... Долазио сам у континуитету десетак година и сад повремено навратим, мада много ређе, јер они одлично раде. Увек ми је задовољство да дођем у Шабац.
Шта је за Вас хирургија? Како бисте предочили нашим читаоцима Вашу љубав према тој грани медицине?
Хирургија је примењена уметност која подразумева озбиљно знање. Она је као слика, хиперреалистична и егзактна, са детаљима попут оних на платнима Паје Јовановића. Полази од нечега што је веома често непознаница, а на крају се своди на нешто што изгледа потпуно једноставно. Е, то је савршенство. Чак сам и неке пријатеље сликаре убедио да се разумем у композицију. Ми хирурзи имамо неку слику, почетну концепцију у глави, која мора да резултира нечим конкретним.
Није свако рођен да буде хирург, то подразумева таленат?
Тако је. Постоје људи који имају знање и умеће да га пренесу, али не знају да га примене. Та ментална конекција са извођачким делом неопходна је за хирурга. Тешко је то објаснити, али претпостављам да има везе са карактером, потребе за доношењем одлука, хазардерства, повишеног адреналина, можда мало сујете, која је добра ако је контролишете. Свега по мало. Видите, то је као у спорту, постоје они који воле колективне спортове, и ми који волимо индивидуалне. Ја сам се бавио гимнастиком у Гимназији.
Свако има право
на истину
Говорите као „неко ко је задовољан у овом свету и овим светом у себи“?
Јесам, из многих разлога, приватних и пословних. Стигла су и нека признања која су ме додатно мотивисала. Моји синови су били студенти генерације, без притиска, само уз подршку да знањем могу бити другачији. Моја чувена реченица је да је будала лако бити, али ако човек жели да се разликује, (просечност се дешава), нису потребне никакве махинације, ни сврставања у странку, нити било какву организацију, може успети као појединац, уколико има квалитет и интегритет. То су две ствари које су хирургу потребне, осим знања и талента. Људи морају да вам верују. Ако нема поверења, то је видно и ствара немир пацијенту.
Ваша вера у самог себе резултира поверењем пацијената у Вас?
Тако је. Они верују да знам шта радим. Посебна је веза хирурга и хируршког болесника. Таква веза се не остварује ни у једном другом контакту, осим код психијатра и његовог пацијента. Хирург користи агресивне методе лечења, а поверити некоме да о вашем животу одлучује на такав начин, није мала ствар. Е, зато је важно имати интегритет и не обмањивати пацијента. И кад је истина трагична, она може да има своју форму, не мора да буде сурова и да остави пацијента без наде, али нико не би требало да буде ускраћен за истину.
Ви сте редовни професор на Медицинском факултету у Новом Саду?
Јесам и захтеван сам као професор, тражим знање. Од пре четири године члан сам Медицинске академије Српског лекарског друштва. Ту причу „изгурале“ су моје колеге, ја сам само поднео молбу и биографију на једном листу папира. Потпуно сам посвећен хирургији. Кад изађем са операције, ако сам потпуно убеђен да сам помогао пацијенту, уопште не осећам умор. То је адреналин о ком говорим. Слободно време посвећујем породици. Супруга ми је такође лекар, микробилог, а два сина су кренула мојим стопама, један је хирург, други ће ускоро завршити специјализацију Немам малограђанске пориве за ловом, риболовом, нисам промискуитетан, имам пријатеље из основне и средње школе, са факултета и то је то. Не може човек имати много пријатеља.
Ви сте хирург који је на нашим просторима урадио највише операција на панкреасу?
То су најтеже операције у хирургији, зато што је панкреас орган који је позициониран на незгодном месту, има врло специфичну топографију, посебну васкуларизацију и нерве... Сва обољења панкреаса су опасна – акутна упала је смртоносна, хронични панкреатитис зову доброћудна болест са малигним током, карцином панкреаса је један од најзлоћуднијих тумора у организму, а у озбиљном је порасту. Хирургија се данас изводи максимално и са минималним компликацијама, али резултати се нису побољшали последњих деценија. Мислим на лечење пре и после операције.
Помоћ другоме – задовољство за цео живот
Која су ваша највећа задовољства када је посао у питању?
Нажалост, највећа задовољства хирург осети у највећим изазовима за пацијента, када реши тешку ситуацију, која је везана за ургентна стања. Пре свега, повреде малих људи. Та могућност да помогнете некоме производи велико задовољство за цео живот. Али, не постоји мала и велика хирургија, него она која доноси резултат. Недавно ми је другар рекао: „Имам килу, мораш ме оперисати“. Ја му одговорим: „Добро, то није болест, брух је стање, рупа у препони“. Он каже: „Извини што немам карцином панкреаса“ (смех). Постоји проблем и могућност да се он реши.
Како размишља човек који се свакодневно сусреће са радикалним ситуацијама као што је могућност смртног исхода? Да ли је то променило Ваш однос према животу?
Не постоји могућност да се човек навикне на присуство смрти, ако је на страни живота. Али, мора бити рационалан. Ми јесмо они који могу више од других да помогну, али постоје лимити. Не би требало поставити себе у улогу Бога. Ако човек све учини као компетентан, на правом месту и у правом тренутку да све од себе, без резерве, онда не може себи нешто да приговори. Борба је максимална за сваког пацијента. Има један фазон: Каква је разлика између Бога и хирурга? Бог никад није пожелео да буде хирург (смех). То је мало вулгаризовано, али хирургија тражи комплетног човека.
Шта бисте, као лекар, саветовали читаоцима „Гласа Подриња“?
Да преузму одговорност за своје здравље. Има више од шездесет и шест ризика малигне болести. Није могуће елиминисати све узроке, али многе можемо. Такође, важно је користити право на избор лекара коме ћемо препустити ток лечења. Вашим читаоцима поручујем да узму свој живот у своје руке.
М. Филиповић

Најновији број

12. октобар 2017.

Најновији број