Gud baj Čarli

Dugo je verovao da taj dan neće doći. Nadao se da ga se neće tako lako ratosiljati i istog dana poslati u penziju. Mislio je da više vredi, da će nastaviti da radi posao za koji je, takoreći, i rođen, a da će njegova supruga i dalje moći da se šepuri po čaršiji u vrednim toaletama. Naš komšija Stanimir se duboko razočarao u svet oko sebe, ljude i nikakva funkcija, koja mu je dodeljena, neće moći da anulira njegovo nezadovoljstvo i potištenost.
Svi su znali šta će da se desi, sem njega. Verovao je, nadao se, nije mogao da pomisli da će ga pustiti niz vodu. On je taj koji je pokrenuo stvar sa mrtve tačke. On ga je doveo tu gde jeste i omogućio moć i uticaj. Kako to kod Srba obično biva, taj kome je učinjeno zabio mu je „nož u leđa“, obrisao prag sa njim, dodelio mu neku sitnu privilegiju, ali oduzeo položaj, mogućnost da i dalje bude bitan i važan.
To što mu je ostavio da živi tu gde je živeo i tokom funkcije, što mu neće srušiti vikendice na Savi, to što ga neće čačkati oko ženinih poslova, nije satisfakcija i namirenje za sve ono što je Stanimir učinio za sve one koji ga sada aplauzom ispraćaju u zaborav.
Napravio je Stanimir grešku koje je postao svestan pre tačno pet godina. Hteo je da bude gospodin, džek kako mi to volimo da kažemo. Povukao se sa mesta bez kojeg drugih ne bi bilo, postavio NjEGA na tu poziciju, i polako krenuo put nezaborava. Da neće možda i taj njegov „krvnik“ sada da uradi isto tako nešto? Naravno da neće, na pamet mu ne pada. On dobro zna da principi nisu bitni već da mora da vodi računa o sebi, a ne o drugima.
I došao je taj poslednji dan na radnom mestu. Gud baj Čarli. Teška srca se Stanimir odvojio od njega, žena još teže. Niko nije suzu pustio dok je popunjavao obrazac za penziju. Bez obzira na novu funkciju, nekako mu je selo bliže. Tu je ostavio trag vredan milion evra. Udenuo je sebe u crkvu poput onog baštovana i keramičara. Neka njegov lik krasi fresku kada već ne može zidove institucija čiji je vrh bio upravo Stanimir.
Otići će u zaborav tiše nego što je mogao da pretpostavi. Nenaviknut na nebitnost, teško će uspeti da se nosi sa bolnom stvarnošću koja mu je nametnuta. Shvatiće da su mu svi ti prijatelji u stvari tzv. prijatelji i da je sve ovo bilo farsa. Svega će postati svestan, sem činjenice da je farsa bilo i to što se, sticajem čudnih okolnosti, našao u mogućnosti da bude to što je bio. A, nama ostaje da se nadamo da ga nećemo praviti od blata.