RAZGOVOR SA PROFESOROM DOKTOROM MILOŠEM KOVIĆEM
SUDBINA ČOVEKA U VREMENU
Šabac u doba mira
Detinjstvo i ranu mladost proveli ste u rodnom gradu. Kako pamtite Šabac?
- Život u Šapcu pamtim kao doba mira, ušuškanosti i sreće. To je druga polovina sedamdesetih i osamdesete godine. Pripadao sam obrazovanoj srednjoj klasi, a u Jugoslaviji se tada udobno živelo i negovalo obrazovanje. Moj otac, sociolog po struci, bio je novinar u “Glasu Podrinja”, a majka, psiholog po obrazovanju, radila je u Zavodu za zapošljavanje. Odlično se sećam vrtića “Snežana”, drugova i drugarica sa kojima sam posle zajedno išao u “Milevinu” školu. Moram da kažem da sam istoričar skoro od prvog razreda osnovne škole. I danas čuvam ilustrovanu Istoriju sveta, koju su mi poklonili roditelji za sedmi rođendan. Od svih predmeta, najviše sam voleo istoriju, koju mi je predavao sjajan nastavnik - Milivoje Davidović. Svi naši nastavnici bili su obrazovani ljudi koji su čestito radili svoj posao i njihova imena izgovaram sa pijetetom. Posebno pamtim Olgu Ruvidić, Anđelku Piontek i Margaritu Vasić.
Školovanje ste nastavili u Šabačkoj gimnaziji koja ove godine proslavlja sto osamdeseti rođendan?
- Tek u Šabačkoj gimnaziji razvila su se prava naučna interesovanja i sistematski rad. Na mene su najveći uticaj imala dva čoveka: Radovan Dimitrić i Živko Komanović. Profesor Radovan je bio čovek koji je podjednako kvalifikovano govorio o istoriji, medicini i matematici, a istorija je već sama po sebi dovoljno široka, nije samo politička, nego i istorija kulture, umetnosti, mentaliteta... Predavao mi je i latinski jezik, koji je sjajno poznavao. Njegovo obrazovanje zaista je bilo sveobuhvatno, a mene je vrlo brzo zavoleo i prepoznao i, što je jako važno za srednjoškolca, ulio mi samopouzdanje i pokazao poštovanje za ono što radim. Imao sam podršku porodice od početka. Od velike važnosti su mi bili razgovori sa ocem i njegovim prijateljima, jer je istorija imala značajno mesto u našoj kući. Posebnu ulogu je odigrala očeva biblioteka, u kojoj sam pronalazio knjige poput “Zločini okupatora u Podrinju” Stanoja Filipovića, u kojoj sam otkrio da je dovoljno pripadati srpskom narodu da bi, u nekim graničnim situacijama, bio gonjen. Kada sam odlučivao šta da upišem, majka mi je rekla da studiram ono što volim, jer čovek uvek kvalitetno i sa strašću radi posao koji voli. Primer moje starije sestre, koja je bila mnogo bolji đak od mene, ukazao mi je da marljiv rad donosi rezultate. Učen sam poštenom radu i imao privilegiju da budem okružen dobrotom i potpunim razumevanjem.
Živeo sam u dve istorijske
epohe
Niste imali dilemu u vezi sa izborom fakulteta, s obzirom da je strast prema istoriji začeta još u detinjstvu?
- Kada danas razmišljam o studijama na Odeljenju za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, jasno mi je da sam imao privilegiju da slušam predavanja plejade velikih profesora. Naravno, na mene je ključan uticaj imala podrška koju mi je pružio profesor Opšte istorije novog veka Mihajlo Vojvodić, koji je prepoznao u meni strast za razumevanjem istorije novog veka. Za mene je istorija oduvek bila pokušaj da razumem pojedinačnu egzistenciju čoveka u vremenu, neka vrsta egzistencijalističke istorije. Život i smrt, sudbina čoveka, bez obzira da li je mali čovek iz Drinske divizije u ratu, ili Vojvoda Putnik, običan vojnik iz Napoleonove armije, ili sam Napoleon.
Studirali ste istoriju u isto vreme kada ste bili svedok raspada zemlje u kojoj ste živeli?
- U ratovima devedesetih godina raspao se naš svet, srušen je politički sistem u kome je sloj kome sam pripadao živeo relativno dobar i sređen život. Srednja klasa, koja je bila glavno uporište socijalističke Jugoslavije, socijalno i moralno je degradirana, mobilisana je u rat i bežala iz zemlje. Raspala se Jugoslavija, ceo socijalistički svet je nestao, došlo je do ogromnih promena. Meni se danas čini da sam jedan život živeo do vojske i fakulteta, a sasvim drugi od devedesetih godina. Zapravo, živeo sam u dve istorijske epohe. Jedna epoha je doba Hladnog rata, koja se završila padom Berlinskog zida 1989. godine, a druga je tada započela. Trebalo mi je dosta vremena da spojim krhotine slomljenog ogledala i uspostavim kontakt sa životom koji sam živeo pre raspada Jugoslavije. Kao istoričar koji je živeo u takvom vremenu, danas mogu lakše da razumem granične, tragične epohe. Kada sam se sretao sa ljudima iz drugih zemalja, sa Zapada, koji nemaju to iskustvo i ne mogu da zamisle da bi svet u kome žive mogao da se sruši i da sve oko njih nestane, izgledali su mi jako naivno. Oni zaista iskreno veruju u nepobitnu solidnost vremena i poretka u kome žive. To mi je pomoglo da dobijem precizan uvid u složenost i strahote istorije i ukazalo na slabost i ranjivost pojedinačnih sudbina.
Plaćam cenu slobode
sa radošću
Imam utisak da je Vaša strast prema istoriji potraga za istinom, pre svega?
- Tako je. Postavlja se to pitanje danas u dobu postmoderne, osporava se postojanje istorijske istine. Može se osporiti sposobnost čoveka, njegovog “mentalnog instrumentarijuma” da dođe do istine, ali se ne može osporiti postojanje istine. Zadatak istoričara je da u istoriju veruje i da za njom traga. To ne mora da znači da mora da veruje da je kadar da dođe do apsolutne istine, njegov zadatak je da joj se približi, da se, kako je pisao Đorđe Ocić, privije uz istinu. Ne precenjujemo svoje sposobnosti, ne verujemo kao istoričari 19. veka, iz doba pozitivizma, da možemo da dođemo do apsolutne istine, koristeći metode prirodnih nauka, ali verujemo da smo u stanju da dođemo do rekonstrukcije činjenica, a razumevanje istine ostaje otvoreno pitanje. Tako sam učio od svojih profesora. Uz Mihajla Vojvodića, istakao bih Dragoljuba Živojinovića. Kada me je profesor Vojvodić pozvao da budem asistent na Odeljenju za istoriju novog veka, prihvatio sam.
Pre nego što ste počeli da predajete na fakultetu, četiri godine ste radili na Istorijskom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti?
- Tamo sam “pekao” zanat istoričara. To je naučni rad, gde sam imao priliku da sretnem mnogo sjajnih stručnjaka istoričara, zaposlenih u institutima. Razumeo sam šta su naučne institucije. Jedno vreme sam volontirao kod profesora Vojvodića, pre nego što sam pozvan da mu se pridružim u radu sa studentima kao stalno zaposleni asistent.
Sada ste docent koji čeka da bude primljen u zvanje vanrednog profesora. Međutim, velika se hajka digla na Vas?
- Ljudi idealizuju Univerzitet. To nije slučaj samo kod nas, nego u čitavoj Evropi. Međutim, Univerzitet, isto kao što je hram nauke, ima i svoje tamne strane. Tu ima mnogo borbe za pozicije i privilegije, neverovatnih sukoba oko nebitnih stvari. I dalje verujem da je za zaposlene na Univerzitetu, od plivanja u spletkama, važnija akademska produkcija, pisanje dobrih knjiga i, možda na prvom mestu, dobar rad sa studentima. Sukobima, koji su sada u toku na Odeljenju za istoriju, ne pridajem veliki značaj. Oni postavljaju načelno pitanje, a to je pitanje autonomije Univerziteta, koja se pogrešno shvata. Kada stanje na jednom fakultetu izmakne kontroli, kao što se desilo na Odeljenju za istoriju, nešto mora da se učini. Neki ljudi autonomiju shvataju kao sredstvo pomoću koga mogu da čine doslovno sve što požele. Autonomija je bila srce Univerziteta, od njegovog nastanka u Srednjem veku, ali, očigledno i sredstvo za nedozvoljene stvari koje se neretko događaju. Mislim pre svega na zloupotrebu položaja, nasilje nad studentima.
Studenti su uz Vas?
- Da, hiljade njih. Moja akademska produkcija je neupitna. Studenti su tu da kažu kakav je moj pedagoški učinak. Naravno, čak i oni koji pokušavaju da ospore moje dalje napredovanje, ne mogu to da opovrgnu.
Pretpostavljam da je glavni uzrok Vaših poteškoća činjenica da govorite ono što mislite?
- Tako je. Vaspitan sam da govorim ono što mislim i činim ono što govorim, da čuvam svoju slobodu. Plaćam cenu slobode sa radošću, što moji studenti najbolje razumeju.
Miloš Ković rođen je 1969. godine u Šapcu. Doktorirao je na Katedri za opštu istoriju novog veka na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Boravio je na stručnom usavršavanju na Univerzitetu u Oksfordu. Autor je i priređivač značajnih knjiga među kojima su: Dizraeli i istočno pitanje, Srbi 1903-1914: istorija ideja, Uporišta, Jedini put, Gavrilo princip – dokumenti i sećanja. U zvanju docenta predaje na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Miloš Ković rođen je 1969. godine u Šapcu. Doktorirao je na Katedri za opštu istoriju novog veka na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Boravio je na stručnom usavršavanju na Univerzitetu u Oksfordu. Autor je i priređivač značajnih knjiga među kojima su: Dizraeli i istočno pitanje, Srbi 1903-1914: istorija ideja, Uporišta, Jedini put, Gavrilo princip – dokumenti i sećanja. U zvanju docenta predaje na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Detinjstvo i ranu mladost proveli ste u rodnom gradu. Kako pamtite Šabac?
- Život u Šapcu pamtim kao doba mira, ušuškanosti i sreće. To je druga polovina sedamdesetih i osamdesete godine. Pripadao sam obrazovanoj srednjoj klasi, a u Jugoslaviji se tada udobno živelo i negovalo obrazovanje. Moj otac, sociolog po struci, bio je novinar u “Glasu Podrinja”, a majka, psiholog po obrazovanju, radila je u Zavodu za zapošljavanje. Odlično se sećam vrtića “Snežana”, drugova i drugarica sa kojima sam posle zajedno išao u “Milevinu” školu. Moram da kažem da sam istoričar skoro od prvog razreda osnovne škole. I danas čuvam ilustrovanu Istoriju sveta, koju su mi poklonili roditelji za sedmi rođendan. Od svih predmeta, najviše sam voleo istoriju, koju mi je predavao sjajan nastavnik - Milivoje Davidović. Svi naši nastavnici bili su obrazovani ljudi koji su čestito radili svoj posao i njihova imena izgovaram sa pijetetom. Posebno pamtim Olgu Ruvidić, Anđelku Piontek i Margaritu Vasić.
Školovanje ste nastavili u Šabačkoj gimnaziji koja ove godine proslavlja sto osamdeseti rođendan?
- Tek u Šabačkoj gimnaziji razvila su se prava naučna interesovanja i sistematski rad. Na mene su najveći uticaj imala dva čoveka: Radovan Dimitrić i Živko Komanović. Profesor Radovan je bio čovek koji je podjednako kvalifikovano govorio o istoriji, medicini i matematici, a istorija je već sama po sebi dovoljno široka, nije samo politička, nego i istorija kulture, umetnosti, mentaliteta... Predavao mi je i latinski jezik, koji je sjajno poznavao. Njegovo obrazovanje zaista je bilo sveobuhvatno, a mene je vrlo brzo zavoleo i prepoznao i, što je jako važno za srednjoškolca, ulio mi samopouzdanje i pokazao poštovanje za ono što radim. Imao sam podršku porodice od početka. Od velike važnosti su mi bili razgovori sa ocem i njegovim prijateljima, jer je istorija imala značajno mesto u našoj kući. Posebnu ulogu je odigrala očeva biblioteka, u kojoj sam pronalazio knjige poput “Zločini okupatora u Podrinju” Stanoja Filipovića, u kojoj sam otkrio da je dovoljno pripadati srpskom narodu da bi, u nekim graničnim situacijama, bio gonjen. Kada sam odlučivao šta da upišem, majka mi je rekla da studiram ono što volim, jer čovek uvek kvalitetno i sa strašću radi posao koji voli. Primer moje starije sestre, koja je bila mnogo bolji đak od mene, ukazao mi je da marljiv rad donosi rezultate. Učen sam poštenom radu i imao privilegiju da budem okružen dobrotom i potpunim razumevanjem.
Živeo sam u dve istorijske
epohe
Niste imali dilemu u vezi sa izborom fakulteta, s obzirom da je strast prema istoriji začeta još u detinjstvu?
- Kada danas razmišljam o studijama na Odeljenju za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, jasno mi je da sam imao privilegiju da slušam predavanja plejade velikih profesora. Naravno, na mene je ključan uticaj imala podrška koju mi je pružio profesor Opšte istorije novog veka Mihajlo Vojvodić, koji je prepoznao u meni strast za razumevanjem istorije novog veka. Za mene je istorija oduvek bila pokušaj da razumem pojedinačnu egzistenciju čoveka u vremenu, neka vrsta egzistencijalističke istorije. Život i smrt, sudbina čoveka, bez obzira da li je mali čovek iz Drinske divizije u ratu, ili Vojvoda Putnik, običan vojnik iz Napoleonove armije, ili sam Napoleon.
Studirali ste istoriju u isto vreme kada ste bili svedok raspada zemlje u kojoj ste živeli?
- U ratovima devedesetih godina raspao se naš svet, srušen je politički sistem u kome je sloj kome sam pripadao živeo relativno dobar i sređen život. Srednja klasa, koja je bila glavno uporište socijalističke Jugoslavije, socijalno i moralno je degradirana, mobilisana je u rat i bežala iz zemlje. Raspala se Jugoslavija, ceo socijalistički svet je nestao, došlo je do ogromnih promena. Meni se danas čini da sam jedan život živeo do vojske i fakulteta, a sasvim drugi od devedesetih godina. Zapravo, živeo sam u dve istorijske epohe. Jedna epoha je doba Hladnog rata, koja se završila padom Berlinskog zida 1989. godine, a druga je tada započela. Trebalo mi je dosta vremena da spojim krhotine slomljenog ogledala i uspostavim kontakt sa životom koji sam živeo pre raspada Jugoslavije. Kao istoričar koji je živeo u takvom vremenu, danas mogu lakše da razumem granične, tragične epohe. Kada sam se sretao sa ljudima iz drugih zemalja, sa Zapada, koji nemaju to iskustvo i ne mogu da zamisle da bi svet u kome žive mogao da se sruši i da sve oko njih nestane, izgledali su mi jako naivno. Oni zaista iskreno veruju u nepobitnu solidnost vremena i poretka u kome žive. To mi je pomoglo da dobijem precizan uvid u složenost i strahote istorije i ukazalo na slabost i ranjivost pojedinačnih sudbina.
Plaćam cenu slobode
sa radošću
Imam utisak da je Vaša strast prema istoriji potraga za istinom, pre svega?
- Tako je. Postavlja se to pitanje danas u dobu postmoderne, osporava se postojanje istorijske istine. Može se osporiti sposobnost čoveka, njegovog “mentalnog instrumentarijuma” da dođe do istine, ali se ne može osporiti postojanje istine. Zadatak istoričara je da u istoriju veruje i da za njom traga. To ne mora da znači da mora da veruje da je kadar da dođe do apsolutne istine, njegov zadatak je da joj se približi, da se, kako je pisao Đorđe Ocić, privije uz istinu. Ne precenjujemo svoje sposobnosti, ne verujemo kao istoričari 19. veka, iz doba pozitivizma, da možemo da dođemo do apsolutne istine, koristeći metode prirodnih nauka, ali verujemo da smo u stanju da dođemo do rekonstrukcije činjenica, a razumevanje istine ostaje otvoreno pitanje. Tako sam učio od svojih profesora. Uz Mihajla Vojvodića, istakao bih Dragoljuba Živojinovića. Kada me je profesor Vojvodić pozvao da budem asistent na Odeljenju za istoriju novog veka, prihvatio sam.
Pre nego što ste počeli da predajete na fakultetu, četiri godine ste radili na Istorijskom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti?
- Tamo sam “pekao” zanat istoričara. To je naučni rad, gde sam imao priliku da sretnem mnogo sjajnih stručnjaka istoričara, zaposlenih u institutima. Razumeo sam šta su naučne institucije. Jedno vreme sam volontirao kod profesora Vojvodića, pre nego što sam pozvan da mu se pridružim u radu sa studentima kao stalno zaposleni asistent.
Sada ste docent koji čeka da bude primljen u zvanje vanrednog profesora. Međutim, velika se hajka digla na Vas?
- Ljudi idealizuju Univerzitet. To nije slučaj samo kod nas, nego u čitavoj Evropi. Međutim, Univerzitet, isto kao što je hram nauke, ima i svoje tamne strane. Tu ima mnogo borbe za pozicije i privilegije, neverovatnih sukoba oko nebitnih stvari. I dalje verujem da je za zaposlene na Univerzitetu, od plivanja u spletkama, važnija akademska produkcija, pisanje dobrih knjiga i, možda na prvom mestu, dobar rad sa studentima. Sukobima, koji su sada u toku na Odeljenju za istoriju, ne pridajem veliki značaj. Oni postavljaju načelno pitanje, a to je pitanje autonomije Univerziteta, koja se pogrešno shvata. Kada stanje na jednom fakultetu izmakne kontroli, kao što se desilo na Odeljenju za istoriju, nešto mora da se učini. Neki ljudi autonomiju shvataju kao sredstvo pomoću koga mogu da čine doslovno sve što požele. Autonomija je bila srce Univerziteta, od njegovog nastanka u Srednjem veku, ali, očigledno i sredstvo za nedozvoljene stvari koje se neretko događaju. Mislim pre svega na zloupotrebu položaja, nasilje nad studentima.
Studenti su uz Vas?
- Da, hiljade njih. Moja akademska produkcija je neupitna. Studenti su tu da kažu kakav je moj pedagoški učinak. Naravno, čak i oni koji pokušavaju da ospore moje dalje napredovanje, ne mogu to da opovrgnu.
Pretpostavljam da je glavni uzrok Vaših poteškoća činjenica da govorite ono što mislite?
- Tako je. Vaspitan sam da govorim ono što mislim i činim ono što govorim, da čuvam svoju slobodu. Plaćam cenu slobode sa radošću, što moji studenti najbolje razumeju.
M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
