DA NE OSRAMOTIMO PRETKE I NE POSTIDIMO POTOMKE
P rvi deo razgovora sa prof. dr Milošem Kovićem izašao je u prošlom broju “Glasa Podrinja”. Pisali smo o Golgoti koju prolazi na fakultetu, o činjenici da su hiljade studenata uz njega, a on je rekao da plaća cenu svoje slobode sa radošću: “Vaspitan sam da govorim ono što mislim i činim ono što govorim”. Pravda je trijumfovala. Proteklog četvrtka, Ković je izabran u zvanje vanrednog profesora na Katedri za opštu istoriju novog veka na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Čovek mora da bude autentičan
Doktorirali ste na Katedri za opštu istoriju novog veka na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Nekolike godine proveli ste na stručnom usavršavanju u Oksfordu?
- I pre toga sam mnogo putovao i učestvovao na konferencijama u inostranstvu, ali britansko iskustvo mi je omogućilo da svoju zemlju i kulturu iz koje potičem, sagledam iz drugačije perspektive. Zaista verujem da svako ko želi da se bavi naukom mora da provede neko vreme na usavršavanju u inostranstvu i da bira onu školu u kojoj može najviše toga da nauči. Engleska istoriografija je samouverena, ona ne juri za modom, kao francuska ili nemačka, nego je diktira. Njeno samopouzdanje proizlazi iz činjenice da ima kulturu kontinuiteta koja se zidala vekovima. A ja sam došao iz zemlje diskontinuiteta, zapravo kontinuiteta, koje mi želimo da potisnemo i zaboravimo. U razgovoru sa nama, Englezi insistiraju na tome da nas vide u perspektivi diskontinuiteta, a nažalost, i mi sami želimo da zaboravimo da je Hilandar izgrađen u 12. veku i da je Sveti Sava odredio budućnost srpskog naroda mnogo više nego što prosečno obrazovan Srbin može i da pretpostavi, da Kosovski zavet nije puka fraza i mit, književna forma iz junačkih pesama, nego nešto što određuje istorijsku sudbinu srpskog naroda. To sam naučio od Engleza, oni su me utvrdili u tome da čovek mora da bude autentičan.
Kada govorimo o kontinuitetu srpske istorije, koja su ključna mesta, uporišta, kako ste naslovili svoju knjigu, koju ste nedavno promovisali u Šapcu?
- Srbi su stari evropski narod, koji se nekada ponaša kao tinejdžer. Mi ne vodimo dovoljno računa o svojim istorijskim iskustvima, za razliku od Engleza. Naša istorija, od dolaska Turaka na Balkan, jeste istorija diskontinuiteta, ali jedina srpska institucija koja baštini vekovni kontinuitet je Srpska pravoslavna crkva. Čovek ne mora da bude vernik da bi to razumeo. Svest o tome je suštinska istorijska svest, dubinsko razumevanje srpske istorije. To ne sme da spreči razuman i kritički odnos i prema crkvi koja je očigledno u krizi, kao što je u krizi celo naše društvo.
Bez žrtve nema postignuća
Možda je crkva bila jača kada je bila otvoreno proganjana, nego perfidno kao što je danas?
- Pećka patrijaršija, koju su Turci obnovili, učvrstila je nacionalni identitet Srba čije su jezgro Svetosavlje i Kosovski zavet. Na teritoriji Osmanskog carstva i ultrakatoličke Habzburške monarhije i Mletačke države, SPC je proširila granice srpskog etničkog prostora. To nam govori da država nije najvažnija kada su u pitanju Srbi, nego vera i zavet, a najvažnija je spremnost na žrtvu, čemu nas uči hrišćanstvo. To ne znači da bi trebalo trčati za stradanjem, ne potire onu narodnu “Hodi mudro, ne pogini ludo”, ali poruka Kosova, koje se ne može odvojiti od hrišćanske vere, jeste neophodnost žrtve. Naš svet razaraju materijalizam i hedonizam, koji su prirodan deo anglosaksonske, ali ne i naše kulture.
“Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvijek i dovijeka”?
- To znači da svakoga dana biramo između zla i dobra, istine i laži, junaštva i kukavičluka. Nebesko Carstvo je sada i ovde, među nama. Trebalo bi mudro da biramo i budemo spremni da platimo cenu za svoj izbor. Srpska kultura i identitet postajali su sve više laički u doba Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića, jezik je postao sve značajniji, što je u duhu prosvetiteljstva i romantizma evropskog. Mi smo, u poznom 18. i 19. veku prihvatili mnoštvo zapadnih ideologija, od kojih smo neke na tragikomičan način nakalemili na ono što je tradicijska srpska kultura. Mislim da je i za crkvu dobro da živi odvojena od države, zato što joj to daje veću slobodu. Trebalo bi da razmislimo o onome što bi mogli da budu kontinuiteti sa socijalističkim periodom naše istorije.
Na način na koji Rusi razmišljaju?
- Upravo tako. Rusi vode mudru kulturnu politiku na nivou ideologije i nacionalnog identiteta. Ono što je njima izmaklo, to su socijalne službe, očuvanje školstva i zdravstva. Tradicije socijalizma koje bi trebalo ljubomorno čuvati jesu briga o drugima, sistem socijalnog staranja, koji je veoma važan. Kakvo god bilo naše socijalističko obrazovanje, bar nije propovedalo da je sve u novcu. Dakle, izvorno osećanje solidarnosti sa siromašnima i ugroženima jeste izvorno levičarsko osećanje. Iz tog osećanja solidarnosti i brige za nišče, lako se prelazi u hrišćansku veru. Iz osećanja solidarnosti ide se pravo u sabornost. Hrišćanstvo je, na samom početku, vera progonjenih. Danas je podela na levicu i desnicu izgubila smisao, zato što se levičari u Srbiji pozivaju na silu i moć, na vrednosti Nato pakta. Na pitanje ugrožava li zdravlje našeg naroda nuklearni otpad koji su ovde posejali Nato avioni, naša Nato levica nema šta da kaže, a desničari bi trebalo da budu oni koji su na strani slabijeg, svog malog, na mnogo načina ugroženog naroda. Tu nešto nije u redu. Uspeh Džeremija Korbina na izborima u Britaniji, znak je u kojim bi pravcima levica mogla da se kreće u budućnosti. Korbin predstavlja antinatovsku levicu. On je jedan od dvojice britanskih skupštinskih poslanika koji su osudili bombardovanje Srbije, učestvovao je u protestima protiv progona Srba i Roma u Orahovcu, u Metohiji, otvoreno je govorio da je Nato kriv za ukrajinsku krizu, a ne Rusi.
Živimo u opasnom vremenu
Kako sagledavate situaciju na mapi sveta u vremenu u kom živimo, odnos velikih sila i mogućnost ratnog ishoda?
- Živimo u jako opasnom vremenu, u kome lokalni ratovi lako mogu da se pretvore u svetski rat. Posle propasti Sovjetskog saveza i Varšavskog pakta, SAD i Nato više nisu u stanju da se zaustave. Razulareni kapitalizam koji oni propagiraju i razračunavanje sa socijalizmom, sprečilo je radnike da dignu glas u odbranu svojih prava. Videli smo razaranje Jugoslavije, Čehoslovačke, Sovjetskog Saveza, danas postoji nova kolonizacija celog sveta. Ideološka hegemonija preko kontrole nad svetskim medijima, nalazi se u rukama Vašingtona i Londona, pa tek onda Brisela i Berlina. Nato pakt je nasilnička vojnička organizacija, složen vojno-industrijski kompleks, koji želi da vlada svetom. Ambicije Trećeg rajha nisu ništa u odnosu na ambicije ovih ljudi. Naravno da je teško uporediti demokratiju sa nacizmom, ali SAD su Srbe iz Hrvatske i sa Kosova etnički temeljnije očistile, nego što su to mogli da urade NDH i Hitler. Ambicije nacista bile su evropske, a ambicije Nato pakta su svetske. Sredstva propagande koje je Gebels imao u svojim rukama nisu ništa u odnosu na ideološki monopol koji danas postoji. Rasizam nacista je dobro poznat, ali da li govorimo u dovoljnoj meri o otimanju celog američkog kontinenta od njegovog stanovništva? Istorija SAD počinje nekažnjenim genocidom. Ko je patentirao koncentracione logore? Velika Britanija u Burskom ratu. Da li su to nacije koje će da nam drže predavanja o ljudskim pravima? U vreme kada su SAD imale četiri i po miliona robova, Srbija je pod knezom Mihajlom Obrenovićem bila zemlja slobodnih ljudi sa jednim ili dva hektara zemlje, koji su od 1869. slobodno izlazili na izbore. To je demokratska suština srpskog nacionalnog identiteta, to je zemlja dojučerašnje raje, seljaka koji su se sami oslobodili od Turaka, izborili za svoje parče zemlje, a potom i za svoja politička prava. Kakva je sudbina malih zemalja u eventualnom svetskom sukobu?
- Ako dođe do velikog sukoba, naša sudbina i balkanski sukobi potpuno će izgubiti na značaju. Ako se govori o izborima koji se danas nalaze pred Srbijom i svim njenim građanima, uključujući i one koji nisu Srbi, oni bi trebalo da budu mudri, oprezni i dosledni sebi i svojim precima. Za mene je to najvažnije. Ne osramotiti pretke i ne postideti potomke.
PRAVIMO SE ENGLEZI
“Bojim se da je nama važnije da nas neko sa Zapada tapše po ramenu i kaže da smo zadovoljili uslove za ulazak u Evropsku uniju, da se mučimo i natežemo da ličimo na Engleze, umesto da budemo to što jesmo. To ne podrazumeva odsustvo rada na sebi i upliva stranih uticaja. Uostalom, ja sam primer nekoga ko je primio mnogo engleskih uticaja, ali za mene je ključno ostati svoj, što nije lako, pogotovo danas. Sklonost engleskoj kulturi ne podrazumeva izvršavanje naloga engleske države. Kada razmišljamo o Zapadu, trebalo bi da razdvojimo vrednosti od interesa. Jedno je muzika Dejvida Bouvija, Bitlsa, ili Rolingstounsa, rokenrola na kom je odrasla moja generacija, a sasvim drugo politika britanske države prema mojoj zemlji koja je u ovom trenutku neprijateljska.”
SVETSKE AMBICIJE NATO PAKTA
“Nato pakt je nasilnička vojnička organizacija, složen vojno-industrijski kompleks, koji želi da vlada svetom. Ambicije Trećeg rajha nisu ništa u odnosu na ambicije ovih ljudi. Naravno da je teško uporediti demokratiju sa nacizmom, ali SAD su Srbe iz Hrvatske i sa Kosova etnički temeljnije očistile, nego što su to mogli da urade NDH i Hitler. Ambicije nacista bile su evropske, a ambicije Nato pakta su svetske”.
Čovek mora da bude autentičan
Doktorirali ste na Katedri za opštu istoriju novog veka na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Nekolike godine proveli ste na stručnom usavršavanju u Oksfordu?
- I pre toga sam mnogo putovao i učestvovao na konferencijama u inostranstvu, ali britansko iskustvo mi je omogućilo da svoju zemlju i kulturu iz koje potičem, sagledam iz drugačije perspektive. Zaista verujem da svako ko želi da se bavi naukom mora da provede neko vreme na usavršavanju u inostranstvu i da bira onu školu u kojoj može najviše toga da nauči. Engleska istoriografija je samouverena, ona ne juri za modom, kao francuska ili nemačka, nego je diktira. Njeno samopouzdanje proizlazi iz činjenice da ima kulturu kontinuiteta koja se zidala vekovima. A ja sam došao iz zemlje diskontinuiteta, zapravo kontinuiteta, koje mi želimo da potisnemo i zaboravimo. U razgovoru sa nama, Englezi insistiraju na tome da nas vide u perspektivi diskontinuiteta, a nažalost, i mi sami želimo da zaboravimo da je Hilandar izgrađen u 12. veku i da je Sveti Sava odredio budućnost srpskog naroda mnogo više nego što prosečno obrazovan Srbin može i da pretpostavi, da Kosovski zavet nije puka fraza i mit, književna forma iz junačkih pesama, nego nešto što određuje istorijsku sudbinu srpskog naroda. To sam naučio od Engleza, oni su me utvrdili u tome da čovek mora da bude autentičan.
Kada govorimo o kontinuitetu srpske istorije, koja su ključna mesta, uporišta, kako ste naslovili svoju knjigu, koju ste nedavno promovisali u Šapcu?
- Srbi su stari evropski narod, koji se nekada ponaša kao tinejdžer. Mi ne vodimo dovoljno računa o svojim istorijskim iskustvima, za razliku od Engleza. Naša istorija, od dolaska Turaka na Balkan, jeste istorija diskontinuiteta, ali jedina srpska institucija koja baštini vekovni kontinuitet je Srpska pravoslavna crkva. Čovek ne mora da bude vernik da bi to razumeo. Svest o tome je suštinska istorijska svest, dubinsko razumevanje srpske istorije. To ne sme da spreči razuman i kritički odnos i prema crkvi koja je očigledno u krizi, kao što je u krizi celo naše društvo.
Bez žrtve nema postignuća
Možda je crkva bila jača kada je bila otvoreno proganjana, nego perfidno kao što je danas?
- Pećka patrijaršija, koju su Turci obnovili, učvrstila je nacionalni identitet Srba čije su jezgro Svetosavlje i Kosovski zavet. Na teritoriji Osmanskog carstva i ultrakatoličke Habzburške monarhije i Mletačke države, SPC je proširila granice srpskog etničkog prostora. To nam govori da država nije najvažnija kada su u pitanju Srbi, nego vera i zavet, a najvažnija je spremnost na žrtvu, čemu nas uči hrišćanstvo. To ne znači da bi trebalo trčati za stradanjem, ne potire onu narodnu “Hodi mudro, ne pogini ludo”, ali poruka Kosova, koje se ne može odvojiti od hrišćanske vere, jeste neophodnost žrtve. Naš svet razaraju materijalizam i hedonizam, koji su prirodan deo anglosaksonske, ali ne i naše kulture.
“Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvijek i dovijeka”?
- To znači da svakoga dana biramo između zla i dobra, istine i laži, junaštva i kukavičluka. Nebesko Carstvo je sada i ovde, među nama. Trebalo bi mudro da biramo i budemo spremni da platimo cenu za svoj izbor. Srpska kultura i identitet postajali su sve više laički u doba Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića, jezik je postao sve značajniji, što je u duhu prosvetiteljstva i romantizma evropskog. Mi smo, u poznom 18. i 19. veku prihvatili mnoštvo zapadnih ideologija, od kojih smo neke na tragikomičan način nakalemili na ono što je tradicijska srpska kultura. Mislim da je i za crkvu dobro da živi odvojena od države, zato što joj to daje veću slobodu. Trebalo bi da razmislimo o onome što bi mogli da budu kontinuiteti sa socijalističkim periodom naše istorije.
Na način na koji Rusi razmišljaju?
- Upravo tako. Rusi vode mudru kulturnu politiku na nivou ideologije i nacionalnog identiteta. Ono što je njima izmaklo, to su socijalne službe, očuvanje školstva i zdravstva. Tradicije socijalizma koje bi trebalo ljubomorno čuvati jesu briga o drugima, sistem socijalnog staranja, koji je veoma važan. Kakvo god bilo naše socijalističko obrazovanje, bar nije propovedalo da je sve u novcu. Dakle, izvorno osećanje solidarnosti sa siromašnima i ugroženima jeste izvorno levičarsko osećanje. Iz tog osećanja solidarnosti i brige za nišče, lako se prelazi u hrišćansku veru. Iz osećanja solidarnosti ide se pravo u sabornost. Hrišćanstvo je, na samom početku, vera progonjenih. Danas je podela na levicu i desnicu izgubila smisao, zato što se levičari u Srbiji pozivaju na silu i moć, na vrednosti Nato pakta. Na pitanje ugrožava li zdravlje našeg naroda nuklearni otpad koji su ovde posejali Nato avioni, naša Nato levica nema šta da kaže, a desničari bi trebalo da budu oni koji su na strani slabijeg, svog malog, na mnogo načina ugroženog naroda. Tu nešto nije u redu. Uspeh Džeremija Korbina na izborima u Britaniji, znak je u kojim bi pravcima levica mogla da se kreće u budućnosti. Korbin predstavlja antinatovsku levicu. On je jedan od dvojice britanskih skupštinskih poslanika koji su osudili bombardovanje Srbije, učestvovao je u protestima protiv progona Srba i Roma u Orahovcu, u Metohiji, otvoreno je govorio da je Nato kriv za ukrajinsku krizu, a ne Rusi.
Živimo u opasnom vremenu
Kako sagledavate situaciju na mapi sveta u vremenu u kom živimo, odnos velikih sila i mogućnost ratnog ishoda?
- Živimo u jako opasnom vremenu, u kome lokalni ratovi lako mogu da se pretvore u svetski rat. Posle propasti Sovjetskog saveza i Varšavskog pakta, SAD i Nato više nisu u stanju da se zaustave. Razulareni kapitalizam koji oni propagiraju i razračunavanje sa socijalizmom, sprečilo je radnike da dignu glas u odbranu svojih prava. Videli smo razaranje Jugoslavije, Čehoslovačke, Sovjetskog Saveza, danas postoji nova kolonizacija celog sveta. Ideološka hegemonija preko kontrole nad svetskim medijima, nalazi se u rukama Vašingtona i Londona, pa tek onda Brisela i Berlina. Nato pakt je nasilnička vojnička organizacija, složen vojno-industrijski kompleks, koji želi da vlada svetom. Ambicije Trećeg rajha nisu ništa u odnosu na ambicije ovih ljudi. Naravno da je teško uporediti demokratiju sa nacizmom, ali SAD su Srbe iz Hrvatske i sa Kosova etnički temeljnije očistile, nego što su to mogli da urade NDH i Hitler. Ambicije nacista bile su evropske, a ambicije Nato pakta su svetske. Sredstva propagande koje je Gebels imao u svojim rukama nisu ništa u odnosu na ideološki monopol koji danas postoji. Rasizam nacista je dobro poznat, ali da li govorimo u dovoljnoj meri o otimanju celog američkog kontinenta od njegovog stanovništva? Istorija SAD počinje nekažnjenim genocidom. Ko je patentirao koncentracione logore? Velika Britanija u Burskom ratu. Da li su to nacije koje će da nam drže predavanja o ljudskim pravima? U vreme kada su SAD imale četiri i po miliona robova, Srbija je pod knezom Mihajlom Obrenovićem bila zemlja slobodnih ljudi sa jednim ili dva hektara zemlje, koji su od 1869. slobodno izlazili na izbore. To je demokratska suština srpskog nacionalnog identiteta, to je zemlja dojučerašnje raje, seljaka koji su se sami oslobodili od Turaka, izborili za svoje parče zemlje, a potom i za svoja politička prava. Kakva je sudbina malih zemalja u eventualnom svetskom sukobu?
- Ako dođe do velikog sukoba, naša sudbina i balkanski sukobi potpuno će izgubiti na značaju. Ako se govori o izborima koji se danas nalaze pred Srbijom i svim njenim građanima, uključujući i one koji nisu Srbi, oni bi trebalo da budu mudri, oprezni i dosledni sebi i svojim precima. Za mene je to najvažnije. Ne osramotiti pretke i ne postideti potomke.
“Bojim se da je nama važnije da nas neko sa Zapada tapše po ramenu i kaže da smo zadovoljili uslove za ulazak u Evropsku uniju, da se mučimo i natežemo da ličimo na Engleze, umesto da budemo to što jesmo. To ne podrazumeva odsustvo rada na sebi i upliva stranih uticaja. Uostalom, ja sam primer nekoga ko je primio mnogo engleskih uticaja, ali za mene je ključno ostati svoj, što nije lako, pogotovo danas. Sklonost engleskoj kulturi ne podrazumeva izvršavanje naloga engleske države. Kada razmišljamo o Zapadu, trebalo bi da razdvojimo vrednosti od interesa. Jedno je muzika Dejvida Bouvija, Bitlsa, ili Rolingstounsa, rokenrola na kom je odrasla moja generacija, a sasvim drugo politika britanske države prema mojoj zemlji koja je u ovom trenutku neprijateljska.”
“Nato pakt je nasilnička vojnička organizacija, složen vojno-industrijski kompleks, koji želi da vlada svetom. Ambicije Trećeg rajha nisu ništa u odnosu na ambicije ovih ljudi. Naravno da je teško uporediti demokratiju sa nacizmom, ali SAD su Srbe iz Hrvatske i sa Kosova etnički temeljnije očistile, nego što su to mogli da urade NDH i Hitler. Ambicije nacista bile su evropske, a ambicije Nato pakta su svetske”.
M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
