OD PRECENjENOG TALENTA MNOGO SU BITNIJI STRAST I RAD
RODITELjI, SLUŠAJTE SVOJU DECU
U današnje vreme nije retkost čuti da je svako drugo dete talentovano. Najpopularnije oblasti u kojima roditelji prepoznaju talenat svoje dece i u čemu ih forsiraju su sport i muzika. Neki taj „dar“ iskoriste, neki ne
Šta je talenat, kako iskoristiti bilo koju vrstu potencijala, koliko je rad i trud važan naspram darovitosti i na koji način roditelji utiču na to čime će se njihova deca u budućnosti baviti, reći će nam za „Glas Podrinja“ psiholog Katarina Jovanović.
- Kad pričate sa roditeljima o bilo kojoj oblasti posebno o muzici i sportu, čućete često kako su baš njihova deca „Bogom dani talenti“, „rodili su se za košarku“, „nadareni za violinu“ i sl. Međutim, novija istraživanja kažu da nema nikakvog dokaza da su se ljudi rodili sa talentom. Zbog toga se postavlja pitanje sa čime čovek dođe na svet i šta je zapravo talenat. Šta je faktor koji odlučuje da li će “talenat” da procveta ili ne?
Kompletna priča o talentu je nelogična, a gomile studija kažu da neki lakše nešto uvežbavaju, uče prve korake, imaju bolje opažanje kada slušaju muziku, ali talenat sam po sebi nije baš ono što mi sad mislimo da jeste. Svaka čast ako postoji neka vrsta bolje razvijene sposobnosti za nešto. Ali to ne znači da je to za uspeh dovoljno. Recimo, dobitnica zlatne medalje u klizanju da bi izvela piruetu bilo je potrebno da 20.000 puta padne na zadnjicu. Dakle, rad je 90 odsto, a talenat deset. Ono što su stručnjaci koji se bave tom oblašću utvrdili je da ono što ljude dovodi do izvrsnih rezultata je promišljeno vežbanje. To ne znači samo sedeti i ponavljati na violi beskrajno puta kompoziciju nego vežbati određene veštine da bi se sposobnost sviranja razvila onako kako treba. Promišljeno vežbanje povećava moć opažanja, razlikovanja bitnih od nebitnih stvari, podrazumeva gledanje unapred. Neću da sporim da postoje talentovani, malo manje talentovani i netalentovani po svom psihološkom i konstitucionalnom sklopu sa kojim su se rodili, ali šta ćemo uraditi sa tim umnogome zavisi od okruženja - objašnjava Katarina.
Kako roditelji treba da se postave kada primete da je dete nadareno?
-Roditelji bi trebalo da budu podržavajući, gurajući, ali ne fanatici, nestrpljivi razdražljivi, isključivi i nezainteresovani. Treba naći sredinu kao i sa svim oblastima vaspitanja. Činjenica je da mi roditelji uglavnom znamo bolje od dece šta je za njih dobro, ali to ne znači da budemo isključivi. U krajnjoj liniji dete treba da naučimo i sposobnosti odlučivanja, osećanju odgovornosti, kako bi ono preuzelo odgovornost za neke svoje postupke i za posledice postupaka. Ako mene neko pita ja dete ne bih forsirala da mora nešto da radi pošto poto. Posebno u ranom uzrastu.
Kada treba da procene da li da ih guraju?
To je dobro pitanje i kada bismo pronašli univerzalan odgovor na njega, verovatno bismo dobili Nobelovu nagradu. Iskreno verujem da tamo negde u predškolskom uzrastu, kad klinci počinju sa treninzima, muzičkim školama, baletima, do desete godine treba da isprobaju svašta. Mi kao roditelji možemo da slušamo i gledamo svoje dete. Nisam za to da se dete sad po svaku cenu gura u muzičku školu ako to ne želi ili da mu se gura lopta u ruke ako dete možda više voli šah.
Da li se dešava nekad da roditelji iz pogrešnih razloga decu forsiraju da nešto urade? Kao lečenje sopstvenih kompleksa?
-Kako da ne. Jako je važno čime su roditelji motivisani da svom detetu guraju reket i violinu u ruke? Važno je da se roditelj zapita da li je celog života hteo da svira gitaru pa svom detetu gura instrument u ruke. Nekada gledaju svoje dete i već zamišljaju novog Sašu Đorđevića ili Novaka Đokovića, misleći da će dete zaraditi ogromne sume novca, što je po meni potpuno pogrešna motivacija. Nije svejedno ni na koji način roditelji forsiraju svoje dete, nije svejedno ni iz kojih razloga to rade. Ako im je važna dobrobit deteta onda će gledati i slušati svoje dete.
Šta uraditi ako dete ne želi nečim da se bavi, a ima predispozicije za to i donekle pokazuje interesovanje? Koliko atmosfera, nastavnici i treneri utiču na dalje angažovanje deteta?
-Od klinaca koji relativno rano počnu da se bave sportom oko 6. godine, do 15, 16. godine već 70 posto njih odustane. Ili su se pojavila druga interesovanja, ili su ih roditelji previše forsirali, ili je bila loša atmosfera u klubu i nije se negovala saradnja. Kako ćemo se postaviti zavisi od toga koliko poznajemo svoje dete. Kao i u svim drugim oblastima vaspitanja treba slušati svoje dete. Ukoliko odustanu zbog atmosfere, onda ih treba usmeriti na drugi klub. To može biti dobro za opšti psihološki razvoj deteta. Kada dete kaže - neću da treniram košarku, ne sviđa mi se trener, onda možemo da kažemo - hoćeš li da probaš u nekom drugom klubu, pa da vidimo da li ti je stvarno dosadila košarka ili ti možda neki drugi način rada odgovara. Čujte decu.
Koliko se trude talentovani i oni manje talentovani?
-Uverenje koje se sakriva je da oni koji imaju talenat i koje hvalimo neće ispitivati granice da ne bi razočarali i izneverili taj talenat. Razmišljaće po principu - ako se trudim znači da negiram talenat. Njima je neuspeh negacija talenta. Dete kojem kažemo - jao, to je super, ali moglo bi još bolje, ono će se potruditi i ostvariti rezultate. Ta deca gledaju napred i njima je neuspeh korak do uspeha. Ako je dete talenat za matematiku i pritom ga hvale na sav glas, ono ne sme da pogreši nijedan zadatak, paralelno sa tim stalno će birati zadatke na kojima neće pogrešiti za razliku od dece koja shvataju da je rad presudan jer ih roditelji tako podstiču. E, oni će reći - ovo mi je dosadno, to znam, daj mi nešto komplikovanije. Poredeći dete sa Pikasom i Mocartom, podstičemo to da ostane u svojoj prosečnosti i da nikada ne proba nešto drugo da ne bi razočaralo okolinu. Prilično me iritira što volimo da hvalimo svoju decu zbog svega i svačega. Nacrta nešto, a mama i tata već vide budućeg Pikasa. To nisu dobre poruke koje im šaljemo. Deci treba staviti do znanja da se rad i trud isplate, a na ovaj način roditelji upravo to suzbijaju.
Gde roditelji najviše greše?
-Forsirajući svoju decu. Najnezgodniji su oni koji nisu uključeni, koji nemaju vezu sa detetom, ne učestvuju, misle da su upisali dete i da su sa tim završili priču. Treba da pratimo interesovanja svoje dece kao i temperament. Nije strašno ako menja klubove ili profesore, ali je strašno ako želimo da odgajomo vunder kida umesto zadovoljno, uspešno dete. Šta će ono uraditi sa svojim životom to je ipak na njemu. Na nama je da uradimo sve što je u našoj mogućnosti. Trud, zalaganje, investiranje kao i strast su najbitnije stvari. Talenat bez strasti ne znači ništa. Strast je ta koja će vas pokrenuti da istražite nešto, a talenat sam po sebi, može da postoji ili ne, ako ništa na tome ne poradite džabe vam je.
Roditelji, pustite
stručnjake da rade
svoj posao
Ako se petljate i kažete treneru -što nisi ovo ili ono, kakvu poruku šaljete svom detetu? U krajnjoj liniji mešate se u neke stvari o kojima nemate mnogo pojma. Takođe me nerviraju roditelji koji su preuključeni i stoje u prvim redovima u školama ili na ivici sportskog terena i uče trenera. To je pogrešno. Cenim roditelje koji će pravilno birati nastavnike, profesore, trenere, pustiti ih da rade svoj posao i sarađivati sa njima - ističe Katarina.
- Kad pričate sa roditeljima o bilo kojoj oblasti posebno o muzici i sportu, čućete često kako su baš njihova deca „Bogom dani talenti“, „rodili su se za košarku“, „nadareni za violinu“ i sl. Međutim, novija istraživanja kažu da nema nikakvog dokaza da su se ljudi rodili sa talentom. Zbog toga se postavlja pitanje sa čime čovek dođe na svet i šta je zapravo talenat. Šta je faktor koji odlučuje da li će “talenat” da procveta ili ne?
Kompletna priča o talentu je nelogična, a gomile studija kažu da neki lakše nešto uvežbavaju, uče prve korake, imaju bolje opažanje kada slušaju muziku, ali talenat sam po sebi nije baš ono što mi sad mislimo da jeste. Svaka čast ako postoji neka vrsta bolje razvijene sposobnosti za nešto. Ali to ne znači da je to za uspeh dovoljno. Recimo, dobitnica zlatne medalje u klizanju da bi izvela piruetu bilo je potrebno da 20.000 puta padne na zadnjicu. Dakle, rad je 90 odsto, a talenat deset. Ono što su stručnjaci koji se bave tom oblašću utvrdili je da ono što ljude dovodi do izvrsnih rezultata je promišljeno vežbanje. To ne znači samo sedeti i ponavljati na violi beskrajno puta kompoziciju nego vežbati određene veštine da bi se sposobnost sviranja razvila onako kako treba. Promišljeno vežbanje povećava moć opažanja, razlikovanja bitnih od nebitnih stvari, podrazumeva gledanje unapred. Neću da sporim da postoje talentovani, malo manje talentovani i netalentovani po svom psihološkom i konstitucionalnom sklopu sa kojim su se rodili, ali šta ćemo uraditi sa tim umnogome zavisi od okruženja - objašnjava Katarina.
Kako roditelji treba da se postave kada primete da je dete nadareno?
-Roditelji bi trebalo da budu podržavajući, gurajući, ali ne fanatici, nestrpljivi razdražljivi, isključivi i nezainteresovani. Treba naći sredinu kao i sa svim oblastima vaspitanja. Činjenica je da mi roditelji uglavnom znamo bolje od dece šta je za njih dobro, ali to ne znači da budemo isključivi. U krajnjoj liniji dete treba da naučimo i sposobnosti odlučivanja, osećanju odgovornosti, kako bi ono preuzelo odgovornost za neke svoje postupke i za posledice postupaka. Ako mene neko pita ja dete ne bih forsirala da mora nešto da radi pošto poto. Posebno u ranom uzrastu.
Kada treba da procene da li da ih guraju?
To je dobro pitanje i kada bismo pronašli univerzalan odgovor na njega, verovatno bismo dobili Nobelovu nagradu. Iskreno verujem da tamo negde u predškolskom uzrastu, kad klinci počinju sa treninzima, muzičkim školama, baletima, do desete godine treba da isprobaju svašta. Mi kao roditelji možemo da slušamo i gledamo svoje dete. Nisam za to da se dete sad po svaku cenu gura u muzičku školu ako to ne želi ili da mu se gura lopta u ruke ako dete možda više voli šah.
Da li se dešava nekad da roditelji iz pogrešnih razloga decu forsiraju da nešto urade? Kao lečenje sopstvenih kompleksa?
-Kako da ne. Jako je važno čime su roditelji motivisani da svom detetu guraju reket i violinu u ruke? Važno je da se roditelj zapita da li je celog života hteo da svira gitaru pa svom detetu gura instrument u ruke. Nekada gledaju svoje dete i već zamišljaju novog Sašu Đorđevića ili Novaka Đokovića, misleći da će dete zaraditi ogromne sume novca, što je po meni potpuno pogrešna motivacija. Nije svejedno ni na koji način roditelji forsiraju svoje dete, nije svejedno ni iz kojih razloga to rade. Ako im je važna dobrobit deteta onda će gledati i slušati svoje dete.
Šta uraditi ako dete ne želi nečim da se bavi, a ima predispozicije za to i donekle pokazuje interesovanje? Koliko atmosfera, nastavnici i treneri utiču na dalje angažovanje deteta?
-Od klinaca koji relativno rano počnu da se bave sportom oko 6. godine, do 15, 16. godine već 70 posto njih odustane. Ili su se pojavila druga interesovanja, ili su ih roditelji previše forsirali, ili je bila loša atmosfera u klubu i nije se negovala saradnja. Kako ćemo se postaviti zavisi od toga koliko poznajemo svoje dete. Kao i u svim drugim oblastima vaspitanja treba slušati svoje dete. Ukoliko odustanu zbog atmosfere, onda ih treba usmeriti na drugi klub. To može biti dobro za opšti psihološki razvoj deteta. Kada dete kaže - neću da treniram košarku, ne sviđa mi se trener, onda možemo da kažemo - hoćeš li da probaš u nekom drugom klubu, pa da vidimo da li ti je stvarno dosadila košarka ili ti možda neki drugi način rada odgovara. Čujte decu.
Koliko se trude talentovani i oni manje talentovani?
-Uverenje koje se sakriva je da oni koji imaju talenat i koje hvalimo neće ispitivati granice da ne bi razočarali i izneverili taj talenat. Razmišljaće po principu - ako se trudim znači da negiram talenat. Njima je neuspeh negacija talenta. Dete kojem kažemo - jao, to je super, ali moglo bi još bolje, ono će se potruditi i ostvariti rezultate. Ta deca gledaju napred i njima je neuspeh korak do uspeha. Ako je dete talenat za matematiku i pritom ga hvale na sav glas, ono ne sme da pogreši nijedan zadatak, paralelno sa tim stalno će birati zadatke na kojima neće pogrešiti za razliku od dece koja shvataju da je rad presudan jer ih roditelji tako podstiču. E, oni će reći - ovo mi je dosadno, to znam, daj mi nešto komplikovanije. Poredeći dete sa Pikasom i Mocartom, podstičemo to da ostane u svojoj prosečnosti i da nikada ne proba nešto drugo da ne bi razočaralo okolinu. Prilično me iritira što volimo da hvalimo svoju decu zbog svega i svačega. Nacrta nešto, a mama i tata već vide budućeg Pikasa. To nisu dobre poruke koje im šaljemo. Deci treba staviti do znanja da se rad i trud isplate, a na ovaj način roditelji upravo to suzbijaju.
Gde roditelji najviše greše?
-Forsirajući svoju decu. Najnezgodniji su oni koji nisu uključeni, koji nemaju vezu sa detetom, ne učestvuju, misle da su upisali dete i da su sa tim završili priču. Treba da pratimo interesovanja svoje dece kao i temperament. Nije strašno ako menja klubove ili profesore, ali je strašno ako želimo da odgajomo vunder kida umesto zadovoljno, uspešno dete. Šta će ono uraditi sa svojim životom to je ipak na njemu. Na nama je da uradimo sve što je u našoj mogućnosti. Trud, zalaganje, investiranje kao i strast su najbitnije stvari. Talenat bez strasti ne znači ništa. Strast je ta koja će vas pokrenuti da istražite nešto, a talenat sam po sebi, može da postoji ili ne, ako ništa na tome ne poradite džabe vam je.
stručnjake da rade
svoj posao
Ako se petljate i kažete treneru -što nisi ovo ili ono, kakvu poruku šaljete svom detetu? U krajnjoj liniji mešate se u neke stvari o kojima nemate mnogo pojma. Takođe me nerviraju roditelji koji su preuključeni i stoje u prvim redovima u školama ili na ivici sportskog terena i uče trenera. To je pogrešno. Cenim roditelje koji će pravilno birati nastavnike, profesore, trenere, pustiti ih da rade svoj posao i sarađivati sa njima - ističe Katarina.
K. Jekić
Najnoviji broj
18. april 2024.
