GLAS MLADIH
Dan prođe, godina nikad
Ako u nečemu postoji globalna saglasnost, onda je to činjenica da je pitanje obrazovanja jedan od važnijih faktora ekonomskog uspeha zemlje. Obrazovanje je povezano sa mladim ljudima a unapređenje školskog sistema i poboljšanje položaja mladih su na samom vrhu prioriteta svih razvijenijih zemalja. Načelno se u svim demokratskim zemljama dosta pažnje poklanja ljudskim pravima, a samim tim i mladima kao jednoj od društvenih kategorija.Srbija baš i nije demokratska zemlja, a to pokazuju i razna svetska istraživanja koja nas svrstavaju u grupu “polukonsolidovanih demokratija”. Tako je prema izveštaju organizacije Fridom haus, stepen demokratskog razvoja Srbije pao na najniži nivo od 2005. godine.
Nalazimo se na samoj periferiji svetskog kapitala i na osnovu raznih primera možemo videti da od demokratije i zagarantovanih ljudskih prava imamo samo mrvice. Jedan od boljih primera koji govori u prilog ovoj tezi je pre neki dan prošao pored nas i ne, to ovaj put nije (ne)sloboda medija, nisu ni (ne)demokratski izbori ili kršenje prava radnika. To je nedavno obeležen Međunarodni dan mladih.U Srbiji je to dan kada analitičari prezentuju istraživanja o mladima koja odbacuju svaku tezu o napretku; predstavnici vlasti prezentuju podmladak svojih stranaka; a narod na društvenim mrežama sve to komentariše. U Srbiji je to samo jedan dan i baš to je jedan veliki problem koji ukazuje na nerad tokom svih ostalih dana u godini.
Nažalost, već dugo slušamo zabrinjavajuće statistike koje pokazuju da je sve više mladih koji su nezaposleni, a još više onih koji planiraju da pobegnu u inostranstvo. Godinama unazad se iznenađujemo svaki put kada nam jednom godišnje to neko saopšti, i godinama unazad ne uspevamo da promenimo ono što se svakodnevno (ne) radi po tom pitanju. U duhu Veberove protestantske etike, predstavnici vlasti se tokom cele godine direktno i potpuno otvoreno zalažu za sve ono što nas neprijatno iznenadi u jednom danu.
Ako se malo vratimo u prošlost, setićemo se iscrpnog ekspozea bivšeg premijera u kojem je obrazovanje mladih bilo na samom dnu liste i u petom satu čitanja u Skupštini a ništa drugačiji trend nije nastavila ni nova premijerka. Dobar primer je i brzinsko uvođenje dualnog obrazovanja koje smo preuzeli po ugledu na Nemačku i Švajcarsku.U ovim zemljama je kreiranje dualnog obrazovanja trajalo godinama i u njemu učestvuje nekoliko stotina hiljada firmi, a zarade učenika se kreću i do 950 evra. Srbija naravno nema ni blizu toliko firmi a učenici Trgovačke škole u Beogradu su počeli da rade u marketima za 5.000 dinara mesečno. Preduslov za ceo proces dualnog obrazovanja jeste pre svega stabilna privreda koju takođe nemamo i stoga će jedine realne posledice ovoga biti produbljivanje socijalnih razlika, povećan broj jeftine radne snage ili naposletku odlazak učenika u inostranstvo. Osim dualnog obrazovanja koje obuhvata srednje obrazovanje, ništa bolja situacija nije na fakultetima. Skoro svaki prosečan student se suočava sa visokim školarinama i još uvek konfuznom bolonjom, a potom se na kraju studija nađe na tržištu rada koje ga iznenadi neskladom između izabranog obrazovnog profila i potrebnih radnih mesta za isti. Da predstavnici vlasti ne misle puno o obrazovanju, govore i reforme koje slede u osnovnim školama gde se kao glavne ističu nove tehnike sprečavanja đaka da prepisuju na kontrolnim zadacima, umesto rada na tehnikama koje bi im omogućile da zaista nešto nauče i nemaju potrebu za prepisivanjem.
Kao šlag na torti mora se navesti i izjava predsednika države u autorskom tekstu posvećenom švedskoj kompaniji. On je, između ostalog, napisao da “Ikea treba da promeni način razmišljanja svakog pojedinca i čitavog društva”. U ovoj situaciji gde predsednik države od prodavnice nameštaja očekuje da obrazuje i menja društvo, a ministar obrazovanja od profesora najavljuje 2.000 tehnoloških viškova, nijedna statistika o povećanom broju odlaska mladih iz zemlje ne treba da nas začudi.
Trenutna vlast nam od demokratije daje samo one dane tokom kojih se podsećamo da demokratija tako ne funkcioniše, a omiljenog predsednikovog sociologa Vebera interpretira isključivo kroz naglašavanje neprestane radne etike.Onima što ipak ne planiraju da odu iz Srbije ostaje da se samoorganizuju, a oni što odu neka se jednom i vrate. Neko od njih mora Vebera vratiti na policu ili bar početi da ga interpretira u vidu departizacije državnih institucija i kastracije nesposobnog stranačkog aparata. To je jedina interpretacija Vebera koja može uzdrmati temelje određenih političkih stranaka a samim tim poboljšati stanje u obrazovanju i konačno konsolidovati demokratiju.
Nalazimo se na samoj periferiji svetskog kapitala i na osnovu raznih primera možemo videti da od demokratije i zagarantovanih ljudskih prava imamo samo mrvice. Jedan od boljih primera koji govori u prilog ovoj tezi je pre neki dan prošao pored nas i ne, to ovaj put nije (ne)sloboda medija, nisu ni (ne)demokratski izbori ili kršenje prava radnika. To je nedavno obeležen Međunarodni dan mladih.U Srbiji je to dan kada analitičari prezentuju istraživanja o mladima koja odbacuju svaku tezu o napretku; predstavnici vlasti prezentuju podmladak svojih stranaka; a narod na društvenim mrežama sve to komentariše. U Srbiji je to samo jedan dan i baš to je jedan veliki problem koji ukazuje na nerad tokom svih ostalih dana u godini.
Nažalost, već dugo slušamo zabrinjavajuće statistike koje pokazuju da je sve više mladih koji su nezaposleni, a još više onih koji planiraju da pobegnu u inostranstvo. Godinama unazad se iznenađujemo svaki put kada nam jednom godišnje to neko saopšti, i godinama unazad ne uspevamo da promenimo ono što se svakodnevno (ne) radi po tom pitanju. U duhu Veberove protestantske etike, predstavnici vlasti se tokom cele godine direktno i potpuno otvoreno zalažu za sve ono što nas neprijatno iznenadi u jednom danu.
Ako se malo vratimo u prošlost, setićemo se iscrpnog ekspozea bivšeg premijera u kojem je obrazovanje mladih bilo na samom dnu liste i u petom satu čitanja u Skupštini a ništa drugačiji trend nije nastavila ni nova premijerka. Dobar primer je i brzinsko uvođenje dualnog obrazovanja koje smo preuzeli po ugledu na Nemačku i Švajcarsku.U ovim zemljama je kreiranje dualnog obrazovanja trajalo godinama i u njemu učestvuje nekoliko stotina hiljada firmi, a zarade učenika se kreću i do 950 evra. Srbija naravno nema ni blizu toliko firmi a učenici Trgovačke škole u Beogradu su počeli da rade u marketima za 5.000 dinara mesečno. Preduslov za ceo proces dualnog obrazovanja jeste pre svega stabilna privreda koju takođe nemamo i stoga će jedine realne posledice ovoga biti produbljivanje socijalnih razlika, povećan broj jeftine radne snage ili naposletku odlazak učenika u inostranstvo. Osim dualnog obrazovanja koje obuhvata srednje obrazovanje, ništa bolja situacija nije na fakultetima. Skoro svaki prosečan student se suočava sa visokim školarinama i još uvek konfuznom bolonjom, a potom se na kraju studija nađe na tržištu rada koje ga iznenadi neskladom između izabranog obrazovnog profila i potrebnih radnih mesta za isti. Da predstavnici vlasti ne misle puno o obrazovanju, govore i reforme koje slede u osnovnim školama gde se kao glavne ističu nove tehnike sprečavanja đaka da prepisuju na kontrolnim zadacima, umesto rada na tehnikama koje bi im omogućile da zaista nešto nauče i nemaju potrebu za prepisivanjem.
Kao šlag na torti mora se navesti i izjava predsednika države u autorskom tekstu posvećenom švedskoj kompaniji. On je, između ostalog, napisao da “Ikea treba da promeni način razmišljanja svakog pojedinca i čitavog društva”. U ovoj situaciji gde predsednik države od prodavnice nameštaja očekuje da obrazuje i menja društvo, a ministar obrazovanja od profesora najavljuje 2.000 tehnoloških viškova, nijedna statistika o povećanom broju odlaska mladih iz zemlje ne treba da nas začudi.
Trenutna vlast nam od demokratije daje samo one dane tokom kojih se podsećamo da demokratija tako ne funkcioniše, a omiljenog predsednikovog sociologa Vebera interpretira isključivo kroz naglašavanje neprestane radne etike.Onima što ipak ne planiraju da odu iz Srbije ostaje da se samoorganizuju, a oni što odu neka se jednom i vrate. Neko od njih mora Vebera vratiti na policu ili bar početi da ga interpretira u vidu departizacije državnih institucija i kastracije nesposobnog stranačkog aparata. To je jedina interpretacija Vebera koja može uzdrmati temelje određenih političkih stranaka a samim tim poboljšati stanje u obrazovanju i konačno konsolidovati demokratiju.
Katarina Antonić
Najnoviji broj
18. april 2024.
