BEBA KOJA NEĆE ODRASTI

Pas u kolicima retka je slika u Srbiji. Kada njihov ljubimac doživi povredu kičme, vlasnici ga uglavnom uspavaju, pod izgovorom da ne žele da ga muže. Istina je zapravo, da životinja ne primećuje svoj hedikep, a onaj ko se muči, odnosno ima više obaveza, jeste čovek.
Još je ređe da psa sa teškim hendikepom neko usvoji. Culetu se ipak osmehnula sreća. Kao jako malog izbacili su ga na ulicu. Njegova braća i sestre su pogaženi, a on je preživeo, ali sa teškin povredama. Takvog su ga našla deca i donela do zgrade gde su ga Zoran i Jelena Radić hranili prvih nekoliko dana. Onda su počele kiše.
-Bilo je to u aprilu prošle godine. Doneli smo ga kod nas na terasu gde je prespavao nekoliko noći, a onda smo ga pustili u stan. Tu je i danas. Živimo u stanu na trećem spratu i, iako volimo životinje, rekli smo nikada pas u stanu, kažu Zoran i Jelena.
Kako to obično biva u životu, nikad ne raci nikad... Veterinari u Šapcu su rekli, a u Beogradu potvrdili, nervi karlice su iskidani i ništa mu ne bi moglo pomoći. Cule ne oseća zadnji deo tela, pa pored kolica nosi i pelene.
-Odmah su nam rekli da nema šanse da ga udomi neko u Srbiji. Pokušavali smo u inostranstvo, ali u međuvremenu smo se vezali za njega. Prva kolica napravio nam je naše drugarice tata od plastičnih vodovodnih cevi. Druga smo dobili od veterinara Dana i Jelene, a ova koja sada imamo stigla su iz Engleske, preko udruženja koje pomaže životinjama sa hendikepom, objašnjava Zoran.
Obaveze oko Cula su ogromne. Jelena radi kao frizer i ima više vremena da provodi sa njim, dok Zoran radi skoro po čitav dan. Pored toga, ni finansijski izdaci nisu mali. Kupuju mu pelene za odrasle ljude. Jedno pakovanje od 15 komada košta skoro 1.000 dinara, a Culu su uglavnom potrebne dve dnevno.
-Velike su obaveze i oko “normalnog” psa. Život sa Culom je kao da imate malu bebu za koju znate da nikada neće odrasti. Problem nam je da ga ostavimo i jedan dan samog kod kuće, tako da o odmoru i ne razmišljamo, jer niko ne može da ga čuva tako dugo. Na našu sreću, veoma je dobar. Prespava celu noć, ne laje, tako da nikom od komšija ne smeta, priča Jelena.
Cule je srećniji od mnogih svojih srodnika koji hodaju na sve četiri noge. Funkcioniše i bez kolica, a tada skakuće sedeći. Juri za lopticom, voli da jede voće i ima svoje drugare za igru na Trkalištu gde živi.
-Ništa ne može da zameni njegovu radost kada nas vidi ako smo bili odsutni samo pola sata. Reakcije ljudi su različite. Deca su uglavnom oduševljena, dok stariji umeju da prokomentarišu da nam to nije trebalo. Mnogi nas u gradu prepoznaju samo kada smo sa njim. On je zdrav, srećan i nije svestan da ima neki nedostatak, ističu Radići.