SRCE GAZI KILOMETRE

Ovogodišnji Cerski marš obeležio je nikada veći broj učesnika, ali i to što je najstariji među njima imao čak 79 godina, a najmlađi tek osam. Zlatomir Bogdanović, Šapčanima poznatiji kao Čika Ciga i mali Sergej Jevtić iz Kopra, u Sloveniji, upoznali su se tokom puta, dali podršku jedan drugom i jedan deo maršrute išli zajedno, držeći se za ruke, pod istim kišobranom. Čika Ciga je posle 26 kilometara ipak seo u auto do cilja, dok je Sergej poslednjih pet kilometara istrčao.
Sergej će sada krenuti u treći razred, jer se u Sloveniji ranije polazi u školu. Trenira fudbal u FK „Koper“ i kao i većina njegovih vršnjaka voli da se igra i druži. Svako leto provodi kod tetke u Srbiji, pa je tako od drugara čuo za Cerski marš. Iako su roditelji smatrali da neće moći da izdrži pešačenje od 38 kilometara, Sergej je dobio podršku od tetke Marijane Arsenović i zajedno su se upustili u ovu avanturu.
-Tetka je govorila da, ako sam umoran, sednemo u auto. Nudili su nam prevoz i Hitna pomoć i policija, ali nisam želeo da varam. Mislim da nikada ne treba odustati ni predati se, kaže hrabri Sergej.
Čika Ciga je penzionisani diplomirani ekonomista. Sada sa suprugom Dragicom, penzionisanim lekarom specijalistom, živi u Rumskoj, gde sadi baštu za svoju unuku Marinu. Život u selu i radovi u domaćinstvu bili su mu jedina priprema za ovaj dug put. Sredinom aprila je, kako kaže, „umarširao“ u 80. godinu. Smatra da mu je ovo bio „zadnji voz“ da oda počast precima.
-Deda po ocu mi je poginuo 1912. godine, kada je moj otac imao samo četiri godine. Deda po majci Čedomir Selenić, iz Metkovića poginuo je na Ceru. Nekoliko dana po početku rata vojvoda Stepa Stepanović je poslao vojsku iz obližnjih sela kući zbog praznika. Iz Metkovića se nazad u rat vratio samo moj deda. Kada je poginuo moja majka je još bila u stomaku, priča Čika Ciga.
Posle više od dve trećine pređenog puta, ipak je odlučio da dalje nastavi prevozom. Kaže da nije želeo da izaziva sudbinu i da je „imao sreće“ jer je kao dete dva puta „umirao“ pa je rano naučio da brine o zdravlju. Njegov sin Aleksandar uspešno je izdržao do Tekeriša.
Dok je Čika Ciga krenuo na put zbog svega što je znao o svojim precima, Sergej je šetnju iskoristio da sazna što više o istoriji. Usput je od drugih učesnika saznavao kako su cerski junaci ratovali, kakvo su oružje koristili i zaključio je da je njima bilo mnogo teže jer su imali neudobnu obuću i teško oružje.
-Naučio sam da je Cerska bitka bila veoma značajna za Prvi svetski rat i da je vojvoda Stepa Stepanović bio komandant. Zapamtio sam i neke stihove iz pesme „Marš na Drinu“. Malo sam se razočarao kada su mi rekli da su Slovenci tada bili protiv Srba, a želeo sam i da kupim šajkaču, ali nisam imao gde, kaže Sergej.
Njegovi preci bili su Solunci, pa je možda imao i genetske predispozicije za dugo pešačenje.
Kod Bogdanovića u kući nije se mnogo pričalo o prošlosti. Zbog svega što se dešava u današnje vreme Čika Ciga kaže da kako vreme prolazi sve više ceni svoje stare.
-Kod nas se nije mnogo pričalo o pogibijama deda, ne zato što je to bilo zabranjeno, nego da ne bismo otvarali rane. Pitao sam oca jednom, pred njegovu smrt, da li bi voleo da je njegov otac na neki način izbegao vosku i ostao živ. Odgovorio mi je da su vaspitani tako da sa tom sramotom ne bi mogli živeti i da je njihov otac poginuo za to da bi oni živeli.
Obojica planiraju i sledeće godine da krenu putem slavnih predaka.