GLAS MLADIH
Napredna izvinjenja
Navikli smo da od ljudi na vlasti dobijamo neispunjena obećanja, prazne priče ili jedno veliko ništa. Međutim, ostaje nejasno čemu pored svega toga još i njihova potreba za vređanjem, pretnjama i nedoličnim ponašanjem. Iz iskustva nam je jasno da se od trenutne vlasti i ne može očekivati bolje ali činjenica da se neprimereno, a ponekad i kriminalno ponašanje ljudi iz njihovih redova završava samo na izvinjenju umesto snošenju određene odgovornosti treba i te kako da nas zabrine.
Naime, pre nekoliko dana je u javnost dospeo snimak na kojem Bogdan Laban, gradonačelnik Subotice i član Srpske napredne stranke (SNS), preti i napada svog partijskog kolegu prof. Vladimira Polovinu. Laban je javno priznao da je vređanja sa njegove strane zaista bilo i stoga uputio javno izvinjenje građanima Srbije. U medijima se pored ovoga pominje i izjava porodice profesora Polovine u kojoj se insistira na tome da je bilo čak i fizičkog napada, iako Laban naposletku sve svodi na pravdanje da je samo bio žrtva jednog izrežiranog slučaja.
Mi kao nemi posmatrači ovakvih izrežiranih ili pak sasvim spontanih scenarija možemo jedino nagađati ko je kriv i zbog čega, dok je na sudstvu da se ovim bavi profesionalno i nezavisno. Da živimo u nekoj uređenoj državi stvari bi se tako i rešavale ili bi ljudi na vlasti imali bar moralnu odgovornost da se jednostavno povuku kada pogreše. U Srbiji je, međutim, samo jedno “izvini” dovoljno da slučaj zauvek završi u fioci i sve bude zaboravljeno. Pošto ovo nažalost nije prvi ovakav slučaj a vođenje “izvini politike” nije bezazleno, vredi podsetiti se i ostalih sličnih primera.
Krenimo redom. U junu ove godine, nekoliko novinara je fizički napadnuto na dan Vučićeve inauguracije. Predsednik se zbog ovoga javno izvinio ali niko još nije snosio odgovornost. Potom, sredinom prošle godine je Marija Obradović, tadašnja potpredsednica glavnog odbora SNS, uputila izvinjenje građanima Srbije zbog svog nedoličnog rečnika koji je koristila na jednoj sednici gde je uvredila poslanicu Srpske radikalne stranke. Zatim, krajem pretprošle godine je obezbeđenje Siniše Malog napalo novinare KRIK. Prema njihovim izjavama, oteti su im mobilni telefoni i fotoaparat iz kojeg su im izbrisali snimke gde se vidi kako pokušavaju da gradonačelniku postave pitanje o stanovima u Bugarskoj. Siniša Mali se zbog ovoga izvinio javnosti a za napad opet niko nije odgovarao. Takođe, krajem pretprošle godine je tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić uvredio jednu novinarku zbog čega se javno pokajao i takođe izvinio. Istini za volju, Gašić je tada bio smenjen sa mesta ministra odbrane ali je nešto više od godinu dana kasnije ipak ponovo unapređen na mesto direktora BIA.
Ovo su samo neki od primera, a s obzirom na izbegavanje odgovornosti ova takozvana izvinjenja bismo pre mogli nazvati „non-apology“ (ne-izvinjenja) kako se obično i naziva izjava koja ima formu izvinjenja, ali suštinski, u njoj nema iskrenog kajanja za ono što je izgovoreno.
I tako dok čekamo da sudstvo postane nezavisno samo od sebe, nama se članstvo političkih stranaka na vlasti redom samo izvinjava. Prema nezvaničnim podacima ih ima bar 600.000. Pitanje je kako će ova država izgledati ako nastavimo da čekamo da nam se i taj šeststohiljaditi član izvini.
Naime, pre nekoliko dana je u javnost dospeo snimak na kojem Bogdan Laban, gradonačelnik Subotice i član Srpske napredne stranke (SNS), preti i napada svog partijskog kolegu prof. Vladimira Polovinu. Laban je javno priznao da je vređanja sa njegove strane zaista bilo i stoga uputio javno izvinjenje građanima Srbije. U medijima se pored ovoga pominje i izjava porodice profesora Polovine u kojoj se insistira na tome da je bilo čak i fizičkog napada, iako Laban naposletku sve svodi na pravdanje da je samo bio žrtva jednog izrežiranog slučaja.
Mi kao nemi posmatrači ovakvih izrežiranih ili pak sasvim spontanih scenarija možemo jedino nagađati ko je kriv i zbog čega, dok je na sudstvu da se ovim bavi profesionalno i nezavisno. Da živimo u nekoj uređenoj državi stvari bi se tako i rešavale ili bi ljudi na vlasti imali bar moralnu odgovornost da se jednostavno povuku kada pogreše. U Srbiji je, međutim, samo jedno “izvini” dovoljno da slučaj zauvek završi u fioci i sve bude zaboravljeno. Pošto ovo nažalost nije prvi ovakav slučaj a vođenje “izvini politike” nije bezazleno, vredi podsetiti se i ostalih sličnih primera.
Krenimo redom. U junu ove godine, nekoliko novinara je fizički napadnuto na dan Vučićeve inauguracije. Predsednik se zbog ovoga javno izvinio ali niko još nije snosio odgovornost. Potom, sredinom prošle godine je Marija Obradović, tadašnja potpredsednica glavnog odbora SNS, uputila izvinjenje građanima Srbije zbog svog nedoličnog rečnika koji je koristila na jednoj sednici gde je uvredila poslanicu Srpske radikalne stranke. Zatim, krajem pretprošle godine je obezbeđenje Siniše Malog napalo novinare KRIK. Prema njihovim izjavama, oteti su im mobilni telefoni i fotoaparat iz kojeg su im izbrisali snimke gde se vidi kako pokušavaju da gradonačelniku postave pitanje o stanovima u Bugarskoj. Siniša Mali se zbog ovoga izvinio javnosti a za napad opet niko nije odgovarao. Takođe, krajem pretprošle godine je tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić uvredio jednu novinarku zbog čega se javno pokajao i takođe izvinio. Istini za volju, Gašić je tada bio smenjen sa mesta ministra odbrane ali je nešto više od godinu dana kasnije ipak ponovo unapređen na mesto direktora BIA.
Ovo su samo neki od primera, a s obzirom na izbegavanje odgovornosti ova takozvana izvinjenja bismo pre mogli nazvati „non-apology“ (ne-izvinjenja) kako se obično i naziva izjava koja ima formu izvinjenja, ali suštinski, u njoj nema iskrenog kajanja za ono što je izgovoreno.
I tako dok čekamo da sudstvo postane nezavisno samo od sebe, nama se članstvo političkih stranaka na vlasti redom samo izvinjava. Prema nezvaničnim podacima ih ima bar 600.000. Pitanje je kako će ova država izgledati ako nastavimo da čekamo da nam se i taj šeststohiljaditi član izvini.
Katarina Antonić
Najnoviji broj
25. april 2024.
