SVE MOŽE DA SE PREBRODI

U pitomoj dolini Cernice, na ograncima “Plave” planine, smeštena je Banja Badanja. Lekovite mineralne vode otkrili su pastiri, videvši kako stare i bolesne životinje ozdravljaju posle valjanja u banjskom blatu. Ova lepotica je oaza, ne samo za bolesne, nego i za sve obolele od buke ovog veka, željne tišine i mira.
Tamo, gde je vreme stalo, posetili smo prvu grupu korisnika Fondacije “Humano srce”.
- Kuću sam kupila sasvim slučajno, od bliskog rođaka mog supruga. Kad je čuo u koje ću je svrhe koristiti, simbolično ju je prodao, maltene poklonio. Okrečila sam je, sredila, promenila nameštaj… Namenjena je korisnicima Fondacije koji nemaju šansu da koriste banjsko lečilište, socijalno ugroženima. U grupi od četiri korisnika, svako ima svoju sobu, ostaju sedam dana, dok ne dođe smena. Drago mi je sto sam u prilici da nekog usrećim, kaže Ruža Popović, predsednica Fondacije “Humano srce”.
Kada novinari u žargonu kažu za priču da je dobra, to obično znači da je bilo tvrdo i surovo živeti je. Razgovarali smo sa Brankom Golubovićem, korisnikom Fondacije.
- Čim sam čuo za “Humano srce”, sutradan ujutru sam zapucao tamo. Ušao sam, seo, zapalio cigaretu i čekao. Prva je stigla neka žena. Kaže: ”Dobar dan. Kojim dobrom?” – Tražim posao, odgovorim. Ponudila me je kafom i popričala kratko sa mnom. Ispostavilo se da je to bila Ruža Popović. Uzela je moj broj telefona i pozvala me posle sedam dana. Kaže: “Spremi se da ideš u banju u Gornju Trepču”. – Što, pitam začuđen - “Da se malo odmoriš i oporaviš.”
Brankova priča
Brankov otac je bio vojno lice, selio se sa porodicom po Vojvodini, sve dok se nije doselio u Šabac, šezdeset i devete, kad je njegovom sinu jedincu bilo deset godina. Po završetku Ekonomskog fakulteta, Branko je radio kao referent prodaje, a kad se dokazao na poslu, postao je komercijalni direktor. Život je obećavao. Ali, nikad se ne zna. Posebno u Srbiji. Prvo je Brankova supruga Zagorka ostala bez posla, a potom i on. Onda su došli drugi problemi, najpre zdravstveni.
- Zagorka je imala operaciju bubrega, a ja sam doživeo šlog u vreme gašenja firme”Poliester Priboj”, za koju sam tada radio. Bio je toliko jak udar da sam tri i po godine proveo u krevetu. Sve sam morao da učim iz početka – da hodam, jedem, govorim… Doživeo sam i nervni slom. Sve se okrenulo naopako. Pre toga sam živeo normalno, nikad raskalašno, a pod tim podrazumevam da čovek dva puta mesečno ode u pozorište, jednom u bioskop i da svakog dana kupi novine. Sada to ne mogu sebi da priuštim.
Branko i Zagorka imaju dvoje dece. Sin Aleksandar ima trideset godina, prehrambeni je tehničar bez posla. Ni ćerka Katarina (32) ne radi nigde. Morala je, zbog teške finansijske situacije, da napusti studije na trećoj godini Poljoprivrednog fakulteta. Niz desetki u indeksu svedoče neka bolja vremena i čekaju da se završi ovaj i započne novi krug.
- Katarina nam je darovala Dunju. Nije se udala. Posle porođaja, na dan kad je trebalo da izađe iz bolnice sa bebom, zvao me je nesuđeni zet i rekao: “Branko, jel možete vi u kući da se organizujete i izvedete Kaću i Dunju iz bolnice?” Ja mu kažem: “Nema problema, od danas si ti moj najveći prijatelj. Svu ljubav, nežnost i pažnju deteta dobiće naša, a ne tvoja kuća. Nosiće moje, a ne tvoje prezime. A jednog dana ćeš je biti željan, doći ćeš na moja vrata i tražiti da je vidiš. Tako i jeste. Svakoga dana dolazi do kapije i ja mu kažem: “Uđi, uzmi je za ruku, odvedi i vrati”. Tako i uradi. Ali, mora da pita.
Golubovići žive od socijalne pomoći (Branka je komisija proglasila potpuno nesposobnim za rad), a mala Dunja prima dečji dodatak. Njih petoro raspolažu sa dvadeset i dve hiljade dinara mesečno. Najteže je zimi.
- Kad čovek nema posao, ne može da podigne kredit, a ogrev prosto jede novac. Kotao je veliki, guta i kad se zavrne. Zato pecam s proleća. Ne stidim se toga, jer ne kradem. Verujte, prošle godine sam upecao osam metara drva. I nisam jedini. U aprilu i maju, kad krenu prolećne vode, u čamcima, ljudi kukama pecaju drva.
Ipak, kada je radio kod Ruže i obilazio korisnike “Humanog srca” mesec dana, video je da ima mnogo težih priča od njegove. Sve se da prebroditi, kaže, osim Dunjinih pitanja: “Kako ti, deda, kad god te pitam, nemaš para, a čika Ljubinko mi uvek kupi čokoladicu?” Ili, “Što tata ne živi sa nama?”
- Rekao sam da dete mora u obdanište, iako nemamo nikakvih beneficija, moramo da plaćamo. Hoću da ide u hor u Kulturni centar, mada košta osam stotina dinara mesečno. Nadarena je za pevanje i sviranje, neću da oseti našu nemaštinu. Prošle godine, Kaća je radila kod Ruže četiri meseca. Štedljiva je, polovinu zarade je sačuvala do juna ove godine da bi odvela Dunju u Soko banju, jer mala ima astmu.
Dunja je radosnica koja drži porodicu na okupu. Branko i Zagorka vode računa o zdravlju, podsećaju jedno drugo da na vreme popiju lekove, da bi što duže živeli, zbog Dunje. A pre njenog rođenja, u najvećoj krizi, Branko zamalo nije podigao ruku na sebe.
- Kad smo ostali bez posla, prvo su počele sitne svađe, a posle se akumulirala nemaština. Ponekad, kad u kući ugledam nešto što nije neophodno, pepeljaru recimo, prsoto eksplodiram. Živci popustili…. Ne mogu sebi da oprostim što sam jednom prilikom ošamario suprugu, Umreću kajući se. Ne mogu da vam opišem njenu lepotu, fizičku i unutrašnju. To je šabačka lepotica, predivna žena koja me nikad nije uvredila, ni izneverila.
Genijalni mađioničar
Dvanaestog maja, pre trideset i šest godina, u osam sati uveče, Branko je ugledao Zagorku u prolazu, pored Sabornog hrama. U pola dvanaest je pitao da se uda za njega. Pristala je.
- Kad sam se pogledali, nastavili smo da hodamo jedno pored drugog. Propustila je autobus za Jevremovac, koji je stajao kod Kasine. Onda smo nastavili do “Dekora”. Propustila je i taj. Kad smo stigli do Elektrodistribucije, pitao sam je: “Da li bi se udala za mene?” Tiho je odgovrila:”Bih”. Tada smo se vratili do Sremske ulice, gde sam živeo sa roditeljima. Probudio sam ih i rekao da se ženim.
Majka Kata nije bila oduševljena u prvi mah. Savetovala im je da sačekaju, da se prvo zabavljaju nekoliko meseci. - Gde da čekam, kaže Branko, ostale mi oči na Zagorki - Narednog dana je otišao sa ocem i budućom suprugom kod njenih roditelja, u Jevremovac. U međuvremenu je njegov najbolji drug Pera došao da mu čestita i zatekao majka Katu samu kod kuće.
- Gde je Branko? Jel istina?
- Jeste
- A što ti nisi pošla sa njima?
- Zbog frizure.
- Daj kevo, nemoj da se foliraš. Ženi ti se sin jedinac. Idemo u Jevremovac da ih nađemo.
Nije prošlo ni sedam dana, kad je neko, oko ponoći, pozvonio Branku na vrata.
- Ja otvaram, onako bunovan, kad Pera stoji, drži za ruku moju svastiku i kaže: “I ja sam se oženio. Ispostavilo se da se zaljubio u Zagorkinu sestru kad je vozio moju majku u Jevremovac (smeh). Bili smo najbolji prijatelji, a postali smo pašanci.
Život. Genijalni mađioničar.