PROF. DR MIHAJLO MINjA ĐORĐEVIĆ:
DOKTOR MUZIČKIH NAUKA IZ OBLASTI MUZIČKE TEORIJE, AKUSTIKE I AUDIOLOGIJE
DOKTOR MUZIČKIH NAUKA IZ OBLASTI MUZIČKE TEORIJE, AKUSTIKE I AUDIOLOGIJE
ISTRAŽIVAČ RENESANSNOG DUHA
Čudne su se zvezde zaigrale i geni ukrstili da bi došao na svet prof. dr Mihajlo Minja Đorđević. Otac Lazar, rodom iz Ivanjice, imao je četrnaest godina kada su mu roditelje poginuli. Posle rata bio je upućen u Čehoslovačku, gde je pohađao srednju Tehničku školu, a odatle u Šabac, prvo u “Zorku”, a potom u “Budućnost” i “Metaloplastiku”. U Šapcu, gde su ga zvali Ćale, bio je poznat po izvanrednom glasu i stasu.
Pradeda po majci, Stojan Kurtulović, oženio je Nemicu jevrejskog porekla Helen Grinvald (ovde su je zvali Magdalena), koju je upoznao u Njujorku, gde su jedno vreme imali krojačku radnju na Petoj aveniji. Kurtulovići su došli u Jugoslaviju, kad su od kralja dobili zemlju u južnoj Srbiji. Tu, u Štipu, upoznao je deda-Mladen, oficir Kraljeve vojske svoju sudbinu i ubrzo se oženio Džozefinom Kurtulović (koju su Šapčani prozvali Jovanka). Pred Božić 1941. godine, zatekli su se u Šapcu, jer je deda-Mladen znao da će Beograd biti bombardovan. Ubrzo je, sa svojom jedinicom bio zarobljen kod Titela i do kraja rata bio u Oflagu, u Nemačkoj. Kad se vratio u Šabac, odbio je da se aktivira u vojnoj službi FNRJ, “jer je polagao zakletve za tri kralja”, otišao je u penziju, a da bi prehranio porodicu, radio je honorarno u Ribarskoj zadruzi, gde je alasima vodio finansije i blagajnu.
- Kao dete, često sam odlazio kod dede u Ribarsku zadrugu, kod pijace, preko puta Točkonje. Svi ribari su me znali, a voleo sam da preturam po kantama sa ribom, da mazim somove i gladim im brkove. Bilo je i rakova, kojima sam stavljao drvce u klješta i raznih drugih riba, naravno šarana, žutih kao limun… Sve divlje, čisto prirodno, neuzgajano veštački….
Kao dečak, i kasnije, kao mladić, najviše je bio impresioniran prirodom, rečicom i rekom, voleo je Mali Zabran i Kamičak, gde je naučio da pliva. Sa ocem i komšijom Ilijom išao je na kupanje u Zabran, a otac je nosio gitaru, ponekad neko harmoniku, i začas bi se zapevalo.
- Sa deda Mladenom sam, preko letnjeg raspusta, kampovao ispod šatora, gde smo lovili ribu, kupali se preko puta, na klenačkoj strani kod ostrvceta sa šljunkom, pio vodu iz Save… Tu, u netaknutoj prirodi i gustoj šumi, provodio sam najprijatnije dane svog detinjstva…
U “Milevinoj” školi, počeo je aktivno da se bavi sportom. Igrao je u školskom timu, a u osmom razredu dobio je nagradu super reket, kao prvak škole u stonom tenisu. Kada je upisao Gimnaziju, rukomet je bio na redu, pa je na predlog profesora Kljeze, počeo profesionalno da trenira u “Mačvi”. Par godina je putovao po Srbiji, igrao utakmice protiv domaćih i stranih klubova u istoj ligi, a seća se “da je jednom strancima dao gol, sa pozicije levog beka”. Jednom prilikom, na treningu, kad je “uvežbavao pad i pucanje na gol iz okreta”, povredio je šaku desne ruke i okačio patike o klin. Već tada je bio ozbiljno bio posvećen muzici i gitari, zbog koje je popustio u školi, a pošto je bio “malo prgav i svađao se sa profesorima”, jednu godinu je ponavljao, u četvrtoj se ispisao iz Šabačke gimnazije, a školovanje nastavio najpre u Rumi, a završio u Loznici.
Upliv u muzičke vode
- Tada sam počeo ozbiljnije da sviram. Majka Zagorka mi je, videvši da to stvarno želim, pomogla da kupim englesko pojačalo Vodž AC30 i gitaru Fender telecaster, koju je pravila američka vojska. Svirao sam sa svim i svakim, različite žanrove, jedno vreme u vokalno-instrumentalnom sastavu “Crne senke”, na igrankama u Domu Armije i Domu omladine… Sa grupom iz Abraševića, često sam svirao narodnu muziku i koncerte, a sa jednim orkestrom sa strane na Starom gradu, kada ih je gitarista Mile “Meka ruka” napustio… Mnogo godina kasnije, dogodilo se da sam sa tim Miletom i drugom bubnjarem Tocom, otišao da sviram na Hvaru… a tada sam već prešao na klavir i sintisajzer i nisam više profesionalno svirao gitaru…
Sa braćom Vitorović svirao je na igrankama u Šapcu, Zvorniku, Rumi, Hrtkovcima, Nikincima… Ponekad je Giba pevao sa njima. Grupa se zvala “Slatki limun”, a kasnije, kad su prešli u Beograd, “Baš-Čelik”. Tad im se pridružio Steva “Činela” sa Crvenog Krsta.
- Svirali smo maraton koncert na Čukur Česmi, sa Korni grupom, Ju grupom, grupom Smak i drugim poznatim rok bendovima iz Srbije. Jednu noć smo proveli na Košutnjaku i smrzli se, pa kad je došao red na nas, jedva sam odsvirao solo, jer su mi se ruke zaledile... Svirali smo tada moju kompoziciju Big Njhite City, zahtevan bluz sa solo gitarom, orguljama i pevanjem... Kada je došlo vreme za upis na faks, imao sam 22 godine, (zato što me je sviranje omelo), zamolio sam mog drugara Dragana, koji je želeo da studira filosofiju, da upiše i mene... Tako sam dobio indeks Filosofskog fakulteta (odsek čista filosofija), ali nisam otišao ni na jedno predavanje... Tada smo se pripremali da snimimo ploču, a stanovali smo u Drinčićevoj ulici iza Bajlonove pijace, kod jedne stare Mađarice, koja je samo išla za nama i nervirala nas.
Kada je saznao da Beogradska muzička akademija otvorila odsek za teoriju pri Višoj pedagoškoj u Zrenjaninu, otišao je, položio prijemni ispit i upisao fakultet. Ali, svirke i probe… Profesor koji mu je predavao dirigovanje, odbio je da mu da potpis zbog izostanaka, i da ne bi propustio godinu, prijavio se da služi vojni rok. Tamo je, u Zagrebu, izabran za šefa vojnog orkestra i opet svirao, “svuda po Hrvatskoj i Krajini”… Po povratku iz vojske, godinu dana je živeo u Šapcu, kod roditelja i radio u “Selovoj” školi, na nagovor Ivana Glišića, sa kojim je drugovao. Prodao je sve instrumente, kupio studijski magnetofon Tandberg i par stereo mikrofona, počeo da snima sopstvenu muziku i da se bavi režijom zvuka i muzičkom produkcijom, “sam za sebe, prevashodno radi nauke i istraživanja fenomena zvuka.
- Kad sam se vratio, poučen lošim iskustvom zbog odsustva sa nastave u drugoj godini, postao sam pravi štreber, nisam propuštao nijedan čas, bio sam veoma aktivan. Prosek mi se popeo na 9.63, imao sam same desetke i po neku devetku, bio sam najbolji u generacijama studenata, a bio sam i malo stariji, tako da su moji ogovori, bili odgovori ozbiljnog, zrelog čoveka, koji je pronicao u suštinu fenomena muzike...
Posle završene treće godine, uključivao se kao klavijaturista u razne ad hok sastave i tako zarađivao za život, svirajući sa profesionalnim muzičarima i prateći najveće zvezde tadašnjeg muzičkog šoubiznisa. Kada je diplomirao, zaposlio se kao muzički saradnik na programu 202 Radio-Beograda, a potom je dobio stalni posao kao muzički urednik u Obrazovnom programu Redakcije za decu, koju je tada vodio pesnik Dragan Lukić. Posle dve godine, nemirnog duha, kakvim ga je Bog dao, uvek u potrazi, otišao je u Keln “da svira i peva”, kao samostalni zabavljač. Međutim, morao je da se vrati posle nekoliko meseci, jer nije dobio radnu dozvolu, pa je ponovo svirao sa profesionalnim muzičarima, “u ad hok ansamblu gitariste Dače Karamarkovića, sa Karlom bubnjarem, Nešom basistom i drugima.“ Pratili su Mikija Jevremovića, Đorđa Marjanovića, Bobu Stefanovića, Cuneta Gojkovića, Merimu Njegomir… Nastupao je sa orkestrom Plavi ansambl Petra Sama i gitaristom Zekom iz Zemuna u noćnim klubovima na Kopaoniku i Zlatiboru, dok mu se “ sviranje nije na glavu popelo”. Želeo je da se vrati na Radio-Beograd, a pošto se mesto nije ukazivalo, privremeno se zaposlio u Domu pionira u Takovskoj, kao muzički urednik. Tu je pisao pesme za decu, komponovao mjuzikl Šumska bajka na dramski tekst – libreto Miše Novakovića i, naravno, svirao.
- U to vreme, započeo sam seriju muzike komponovane za dečija pozorišta, pre svega Pinokio u Zemunu, Pozorište Mladih u Novom Sadu, za pozorišta u Zrenjaninu, Nišu i Subotici, odnosno Varni (Bugarska)... Postao sam veoma tražen u tom poslu, pa se dešavalo da, na Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije za decu, od šest predstava i jedne gostujuće strane, u četiri bude moja muzika. Dobio sam dve nagrade za scensku muziku profesionalnih pozorišta Srbije i prvu nagradu na Festivalu dečije muzike u Paraćinu.
Akademski uspon
Jedno vreme je radio kao profesor u srednjoj Arhitektonskoj školi na Crvenom Krstu, a potom je dobio stalni posao u Radio-Beogradu, gde je posle uredničkog mesta postao rukovodilac, a potom direktor Zvučnog arhiva RTS-a. U to vreme je započeo postdiplomske studije na Muzičkoj akademiji u Pragu (Hamu) iz oblasti Kompozicije i Specijalne teorije kompozicije. Proučavao je projektovanje muzičke kompozicije, gde se najpre grafičkim metodama projektuje muzika, a potom piše i beleži konvencionalnom i novom notacijom i drugim izražajnim sredstvima. Svakog meseca je putovao u Prag na nedelju dana intenzivnih konsultacija sa pet profesora (doktora muzičkih nauka i estetike) i, posle dve godine, sa najvećom ocenom, magistrirao sa tezom – Šta je to univerzalni tonski sistem? (Ili, Specijalna teorija tonskih relacija).
Na osnovama kvantne fizike i teorije relativiteta, profesor Đorđević je napravio radikalan zaokret ka avangardnom muzičko-terijskom i naučnom mišljenju. Realizaciju svojih ideja započeo je u Elktronskom studiju Trećeg programa Radio-Beograda, istovremeno ih predstavljajući na naučnim skupovima, posebno u Darmštatu, Buržu, Mecu, Parizu, gde je susreo najeminentnije svetske kopmpozitore, poput Kejdža, Ksenakisa i drugih. U stvaralačkom radu i kompozitorskoj aktivnosti, posebno su značajne studije etnoprostora i autohtonog srpskog muzičkog folklora. Jedan je od vatrenih pristalica takozvane komjuterske muzike i primene računara u muzičko-naučne svrhe. Na pitanje šta ga najviše fascinira u odnosu između muzike i kompjuterske muzike, profesor Minja kaže da je to veza u fenomenu diskretnosti – Kompjuterska nauka bazirana je na tzv, diskretnoj matematici, a moja muzika na mojoj teoriji Diksretnih tonskih relacija, koja se takođe zasniva na fenomrenu diskretnog akustičkog i zvučno-muzičkog polja.
Posle petodogodišnjih eksperimenata sa studentima FMU i grupom amatera, promovisan je u doktora nauke iz oblasti muzičke teorije, braneći sopstvenu tezu Diskretne tonske relacije determinisane fenomenom čujnosti u okviru petodimenzionalnog zvučno-muzičkog kontinuuma. Interdisciplinarna oblast akustike, audiologije i muzike, kojom se bavi profesor Đorđević, dovela je do sasvim drugačijih muzičko-teorijskih postavki i pojašnjenja ne samo srpske, nego i tradicije globalnog etno-prostora, pitanja muzičkih sposobnosti i percepcije, intonacije i štimovanja, relativnog i apsolutnog sluha, gradnje novih muzičkih instrumenata i nove estetike. Teoriju diskretnih tonskih relacija predstavio je na kongresima muzičke akustike u Solunu, Antverpenu, Roterdamu, Edinburgu, Sietlu, San Antoniu… Sa kompozicijama redovno je bio prisutan na najznačajnijem svetskom festivalu elekroakustičke muzike u Buržu.
Autor je brojnih monografija, poligrafija, udžbenika, naučnih radova u domaćim i stranim časopisima, kao i dela iz oblasti elektroakustike i audiovizuelne umetnosti. Komponovao je muziku tehnikama 20. veka. Patentirao je univerzalnu tablu za komponovanje i instrument talasnih oblika. Za sebe, s pravom, kaže da je “renesansni tip istraživača multidisciplinarne orijentacije. Prosto je neverovatno da je sve što je uradio (a neke stvari nismo stigli ni da spomenemo) stalo u jedan život. Trenutno, po izlasku monografije o Vuku Brankoviću, planira “duži odmor, meditaciju, puku prazninu, povratak samom sebi…”
Prof. dr Mihajlo Minja Đorđević rođen je u Šapcu, 1950 godine. Kompozitor je i naučnik u oblasti muzičke nauke, medija i komunikacije i redovni profesor u penziji.
Posle osnovnih studija na FMU (1979), magistrirao je u Pragu na HAMU (1990) iz Muzičke teorije, Kompozicije i Specijalne teorije kompozicije. Originalnu interdisciplinarnu doktorsku tezu odbranio je na FMU 1995. godine. Usavršavao se u Kelnu, Darmštatu, Buržu, Gracu i Beču.
Značajan je kao pionir pedagoškog utemeljenja dizajna zvuka u Srbiji sa metodološkim pristupom poznatim kao Semiotika vizuelnog. Osnovao je Katedru za dizajn zvuka i muzičku produkciju na Akademiji umetnosti Beograd i Filmskoj školi Dunav film.
Dobitnik je nekolikih nagrada i priznanja, od kojih dve godišnje nagrade za muziku u programima Radio-Beograda, dve nagrade za scensku muziku profesionalnih pozorišta Srbije, prve nagrade za dečju muziku, nagrade Zlatni beočug (2002) za doprinos nauci, pedagogiji i kulturi Beograda.
Od 2009. do 2014. godine živeo je Gracu i Beču, gde je osnovao Minjon – Internacionalno udruženje za muziku i multimedijsku umetnost.
Pradeda po majci, Stojan Kurtulović, oženio je Nemicu jevrejskog porekla Helen Grinvald (ovde su je zvali Magdalena), koju je upoznao u Njujorku, gde su jedno vreme imali krojačku radnju na Petoj aveniji. Kurtulovići su došli u Jugoslaviju, kad su od kralja dobili zemlju u južnoj Srbiji. Tu, u Štipu, upoznao je deda-Mladen, oficir Kraljeve vojske svoju sudbinu i ubrzo se oženio Džozefinom Kurtulović (koju su Šapčani prozvali Jovanka). Pred Božić 1941. godine, zatekli su se u Šapcu, jer je deda-Mladen znao da će Beograd biti bombardovan. Ubrzo je, sa svojom jedinicom bio zarobljen kod Titela i do kraja rata bio u Oflagu, u Nemačkoj. Kad se vratio u Šabac, odbio je da se aktivira u vojnoj službi FNRJ, “jer je polagao zakletve za tri kralja”, otišao je u penziju, a da bi prehranio porodicu, radio je honorarno u Ribarskoj zadruzi, gde je alasima vodio finansije i blagajnu.
- Kao dete, često sam odlazio kod dede u Ribarsku zadrugu, kod pijace, preko puta Točkonje. Svi ribari su me znali, a voleo sam da preturam po kantama sa ribom, da mazim somove i gladim im brkove. Bilo je i rakova, kojima sam stavljao drvce u klješta i raznih drugih riba, naravno šarana, žutih kao limun… Sve divlje, čisto prirodno, neuzgajano veštački….
Kao dečak, i kasnije, kao mladić, najviše je bio impresioniran prirodom, rečicom i rekom, voleo je Mali Zabran i Kamičak, gde je naučio da pliva. Sa ocem i komšijom Ilijom išao je na kupanje u Zabran, a otac je nosio gitaru, ponekad neko harmoniku, i začas bi se zapevalo.
- Sa deda Mladenom sam, preko letnjeg raspusta, kampovao ispod šatora, gde smo lovili ribu, kupali se preko puta, na klenačkoj strani kod ostrvceta sa šljunkom, pio vodu iz Save… Tu, u netaknutoj prirodi i gustoj šumi, provodio sam najprijatnije dane svog detinjstva…
U “Milevinoj” školi, počeo je aktivno da se bavi sportom. Igrao je u školskom timu, a u osmom razredu dobio je nagradu super reket, kao prvak škole u stonom tenisu. Kada je upisao Gimnaziju, rukomet je bio na redu, pa je na predlog profesora Kljeze, počeo profesionalno da trenira u “Mačvi”. Par godina je putovao po Srbiji, igrao utakmice protiv domaćih i stranih klubova u istoj ligi, a seća se “da je jednom strancima dao gol, sa pozicije levog beka”. Jednom prilikom, na treningu, kad je “uvežbavao pad i pucanje na gol iz okreta”, povredio je šaku desne ruke i okačio patike o klin. Već tada je bio ozbiljno bio posvećen muzici i gitari, zbog koje je popustio u školi, a pošto je bio “malo prgav i svađao se sa profesorima”, jednu godinu je ponavljao, u četvrtoj se ispisao iz Šabačke gimnazije, a školovanje nastavio najpre u Rumi, a završio u Loznici.
Upliv u muzičke vode
- Tada sam počeo ozbiljnije da sviram. Majka Zagorka mi je, videvši da to stvarno želim, pomogla da kupim englesko pojačalo Vodž AC30 i gitaru Fender telecaster, koju je pravila američka vojska. Svirao sam sa svim i svakim, različite žanrove, jedno vreme u vokalno-instrumentalnom sastavu “Crne senke”, na igrankama u Domu Armije i Domu omladine… Sa grupom iz Abraševića, često sam svirao narodnu muziku i koncerte, a sa jednim orkestrom sa strane na Starom gradu, kada ih je gitarista Mile “Meka ruka” napustio… Mnogo godina kasnije, dogodilo se da sam sa tim Miletom i drugom bubnjarem Tocom, otišao da sviram na Hvaru… a tada sam već prešao na klavir i sintisajzer i nisam više profesionalno svirao gitaru…
Sa braćom Vitorović svirao je na igrankama u Šapcu, Zvorniku, Rumi, Hrtkovcima, Nikincima… Ponekad je Giba pevao sa njima. Grupa se zvala “Slatki limun”, a kasnije, kad su prešli u Beograd, “Baš-Čelik”. Tad im se pridružio Steva “Činela” sa Crvenog Krsta.
- Svirali smo maraton koncert na Čukur Česmi, sa Korni grupom, Ju grupom, grupom Smak i drugim poznatim rok bendovima iz Srbije. Jednu noć smo proveli na Košutnjaku i smrzli se, pa kad je došao red na nas, jedva sam odsvirao solo, jer su mi se ruke zaledile... Svirali smo tada moju kompoziciju Big Njhite City, zahtevan bluz sa solo gitarom, orguljama i pevanjem... Kada je došlo vreme za upis na faks, imao sam 22 godine, (zato što me je sviranje omelo), zamolio sam mog drugara Dragana, koji je želeo da studira filosofiju, da upiše i mene... Tako sam dobio indeks Filosofskog fakulteta (odsek čista filosofija), ali nisam otišao ni na jedno predavanje... Tada smo se pripremali da snimimo ploču, a stanovali smo u Drinčićevoj ulici iza Bajlonove pijace, kod jedne stare Mađarice, koja je samo išla za nama i nervirala nas.
Kada je saznao da Beogradska muzička akademija otvorila odsek za teoriju pri Višoj pedagoškoj u Zrenjaninu, otišao je, položio prijemni ispit i upisao fakultet. Ali, svirke i probe… Profesor koji mu je predavao dirigovanje, odbio je da mu da potpis zbog izostanaka, i da ne bi propustio godinu, prijavio se da služi vojni rok. Tamo je, u Zagrebu, izabran za šefa vojnog orkestra i opet svirao, “svuda po Hrvatskoj i Krajini”… Po povratku iz vojske, godinu dana je živeo u Šapcu, kod roditelja i radio u “Selovoj” školi, na nagovor Ivana Glišića, sa kojim je drugovao. Prodao je sve instrumente, kupio studijski magnetofon Tandberg i par stereo mikrofona, počeo da snima sopstvenu muziku i da se bavi režijom zvuka i muzičkom produkcijom, “sam za sebe, prevashodno radi nauke i istraživanja fenomena zvuka.
- Kad sam se vratio, poučen lošim iskustvom zbog odsustva sa nastave u drugoj godini, postao sam pravi štreber, nisam propuštao nijedan čas, bio sam veoma aktivan. Prosek mi se popeo na 9.63, imao sam same desetke i po neku devetku, bio sam najbolji u generacijama studenata, a bio sam i malo stariji, tako da su moji ogovori, bili odgovori ozbiljnog, zrelog čoveka, koji je pronicao u suštinu fenomena muzike...
Posle završene treće godine, uključivao se kao klavijaturista u razne ad hok sastave i tako zarađivao za život, svirajući sa profesionalnim muzičarima i prateći najveće zvezde tadašnjeg muzičkog šoubiznisa. Kada je diplomirao, zaposlio se kao muzički saradnik na programu 202 Radio-Beograda, a potom je dobio stalni posao kao muzički urednik u Obrazovnom programu Redakcije za decu, koju je tada vodio pesnik Dragan Lukić. Posle dve godine, nemirnog duha, kakvim ga je Bog dao, uvek u potrazi, otišao je u Keln “da svira i peva”, kao samostalni zabavljač. Međutim, morao je da se vrati posle nekoliko meseci, jer nije dobio radnu dozvolu, pa je ponovo svirao sa profesionalnim muzičarima, “u ad hok ansamblu gitariste Dače Karamarkovića, sa Karlom bubnjarem, Nešom basistom i drugima.“ Pratili su Mikija Jevremovića, Đorđa Marjanovića, Bobu Stefanovića, Cuneta Gojkovića, Merimu Njegomir… Nastupao je sa orkestrom Plavi ansambl Petra Sama i gitaristom Zekom iz Zemuna u noćnim klubovima na Kopaoniku i Zlatiboru, dok mu se “ sviranje nije na glavu popelo”. Želeo je da se vrati na Radio-Beograd, a pošto se mesto nije ukazivalo, privremeno se zaposlio u Domu pionira u Takovskoj, kao muzički urednik. Tu je pisao pesme za decu, komponovao mjuzikl Šumska bajka na dramski tekst – libreto Miše Novakovića i, naravno, svirao.
- U to vreme, započeo sam seriju muzike komponovane za dečija pozorišta, pre svega Pinokio u Zemunu, Pozorište Mladih u Novom Sadu, za pozorišta u Zrenjaninu, Nišu i Subotici, odnosno Varni (Bugarska)... Postao sam veoma tražen u tom poslu, pa se dešavalo da, na Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije za decu, od šest predstava i jedne gostujuće strane, u četiri bude moja muzika. Dobio sam dve nagrade za scensku muziku profesionalnih pozorišta Srbije i prvu nagradu na Festivalu dečije muzike u Paraćinu.
Akademski uspon
Jedno vreme je radio kao profesor u srednjoj Arhitektonskoj školi na Crvenom Krstu, a potom je dobio stalni posao u Radio-Beogradu, gde je posle uredničkog mesta postao rukovodilac, a potom direktor Zvučnog arhiva RTS-a. U to vreme je započeo postdiplomske studije na Muzičkoj akademiji u Pragu (Hamu) iz oblasti Kompozicije i Specijalne teorije kompozicije. Proučavao je projektovanje muzičke kompozicije, gde se najpre grafičkim metodama projektuje muzika, a potom piše i beleži konvencionalnom i novom notacijom i drugim izražajnim sredstvima. Svakog meseca je putovao u Prag na nedelju dana intenzivnih konsultacija sa pet profesora (doktora muzičkih nauka i estetike) i, posle dve godine, sa najvećom ocenom, magistrirao sa tezom – Šta je to univerzalni tonski sistem? (Ili, Specijalna teorija tonskih relacija).
Na osnovama kvantne fizike i teorije relativiteta, profesor Đorđević je napravio radikalan zaokret ka avangardnom muzičko-terijskom i naučnom mišljenju. Realizaciju svojih ideja započeo je u Elktronskom studiju Trećeg programa Radio-Beograda, istovremeno ih predstavljajući na naučnim skupovima, posebno u Darmštatu, Buržu, Mecu, Parizu, gde je susreo najeminentnije svetske kopmpozitore, poput Kejdža, Ksenakisa i drugih. U stvaralačkom radu i kompozitorskoj aktivnosti, posebno su značajne studije etnoprostora i autohtonog srpskog muzičkog folklora. Jedan je od vatrenih pristalica takozvane komjuterske muzike i primene računara u muzičko-naučne svrhe. Na pitanje šta ga najviše fascinira u odnosu između muzike i kompjuterske muzike, profesor Minja kaže da je to veza u fenomenu diskretnosti – Kompjuterska nauka bazirana je na tzv, diskretnoj matematici, a moja muzika na mojoj teoriji Diksretnih tonskih relacija, koja se takođe zasniva na fenomrenu diskretnog akustičkog i zvučno-muzičkog polja.
Posle petodogodišnjih eksperimenata sa studentima FMU i grupom amatera, promovisan je u doktora nauke iz oblasti muzičke teorije, braneći sopstvenu tezu Diskretne tonske relacije determinisane fenomenom čujnosti u okviru petodimenzionalnog zvučno-muzičkog kontinuuma. Interdisciplinarna oblast akustike, audiologije i muzike, kojom se bavi profesor Đorđević, dovela je do sasvim drugačijih muzičko-teorijskih postavki i pojašnjenja ne samo srpske, nego i tradicije globalnog etno-prostora, pitanja muzičkih sposobnosti i percepcije, intonacije i štimovanja, relativnog i apsolutnog sluha, gradnje novih muzičkih instrumenata i nove estetike. Teoriju diskretnih tonskih relacija predstavio je na kongresima muzičke akustike u Solunu, Antverpenu, Roterdamu, Edinburgu, Sietlu, San Antoniu… Sa kompozicijama redovno je bio prisutan na najznačajnijem svetskom festivalu elekroakustičke muzike u Buržu.
Autor je brojnih monografija, poligrafija, udžbenika, naučnih radova u domaćim i stranim časopisima, kao i dela iz oblasti elektroakustike i audiovizuelne umetnosti. Komponovao je muziku tehnikama 20. veka. Patentirao je univerzalnu tablu za komponovanje i instrument talasnih oblika. Za sebe, s pravom, kaže da je “renesansni tip istraživača multidisciplinarne orijentacije. Prosto je neverovatno da je sve što je uradio (a neke stvari nismo stigli ni da spomenemo) stalo u jedan život. Trenutno, po izlasku monografije o Vuku Brankoviću, planira “duži odmor, meditaciju, puku prazninu, povratak samom sebi…”
Posle osnovnih studija na FMU (1979), magistrirao je u Pragu na HAMU (1990) iz Muzičke teorije, Kompozicije i Specijalne teorije kompozicije. Originalnu interdisciplinarnu doktorsku tezu odbranio je na FMU 1995. godine. Usavršavao se u Kelnu, Darmštatu, Buržu, Gracu i Beču.
Značajan je kao pionir pedagoškog utemeljenja dizajna zvuka u Srbiji sa metodološkim pristupom poznatim kao Semiotika vizuelnog. Osnovao je Katedru za dizajn zvuka i muzičku produkciju na Akademiji umetnosti Beograd i Filmskoj školi Dunav film.
Dobitnik je nekolikih nagrada i priznanja, od kojih dve godišnje nagrade za muziku u programima Radio-Beograda, dve nagrade za scensku muziku profesionalnih pozorišta Srbije, prve nagrade za dečju muziku, nagrade Zlatni beočug (2002) za doprinos nauci, pedagogiji i kulturi Beograda.
Od 2009. do 2014. godine živeo je Gracu i Beču, gde je osnovao Minjon – Internacionalno udruženje za muziku i multimedijsku umetnost.
M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
