U KULTURNOM CENTRU U ŠAPCU PROMOVISANA KNjIGA “VOJNIKOVA BRESKVA” DRAGANA FILIPOVIĆA
ISPUNjEN OČEV AMANET
Na Dan oslobođenja Šapca u Velikom ratu, proteklog četvrtka, promovisano je drugo, dopunjeno izdanje knjige “Vojnikova breskva” autora Dragana Filipovića. Zbirka pripovedaka osvedočenog književnika, koji iza sebe ima dvanaest naslova, svojevrsni je kolaž priča iz tri rata koja su pustošila Srbiju u 20. veku. Bazirane na istinim događajima, prema svedočenju učesnika i sećanju predaka, priče su hemingvejski ubedljive, još potresnije zbog lakoće kojom su pisane (autor izvanredno poznaje jezik žitelja sa obe strane Drine). Neke iz ciklusa “Naš rat”, kojima je i sam, kao reporter svedočio, predstavljaju istinske ispovesti.
- Moj otac je za života često govorio da bi trebalo da nastavim njegov rad, da hroničarski beležim događaje iz gorke nam zavičajne istorije, jer nikada nije previše pisati o tome kako je naš narod vekovima zatiran. Znao je da je, uprkos brojnim knjigama i studijama, samo deo uspeo da zapiše i sačuva od zaborava. Međutim, život me je odveo drugim putem. Sećanje na oca i njegov rad, kao i vreme koje sam kao ratni reporter proveo u haosu građanskog rata u BiH, oživelo je očev amanet, rekao je autor.
Prof. dr Miloš Ković govorio je kao istoričar i kao Šapčanin. Ni ovaj put nije propustio da kaže da je o sistematskom genocidu koji se vrši nad Srbima prvi put pročitao u knjizi Stanoja Filipovića “Zločini okupatora u Podrinju”.
- Autor je napisao neobično pouzdano istoriografsko štivo u književnoj formi, zasnovano na iskustvu, bez koga nema istinskog znanja. Mi imamo u iskustvu i ono što nije naše neposredno sećanje, nego sećanje naše porodice. To je porodično nasleđe kojeg smo nekada svesni, a nekada nismo, od kog je većina nas pokušala da pobegne, a onda smo se pokajnički vraćali. Dragan se potopio u vodu sećanja i izašao pred nas, savršeno sposoban da prošlost osmotri ne samo iz perspektive svoje porodice, nego da je sagleda sa obe strane. Ovo je ubedljivo štivo, jer postoji empatija, mogućnost da se muka, junaštvo i stradanje sagledaju na celovit način. Ovo je dokumentarna proza koja dokazuje da je dobra književnost, a ova to svakako jeste, bolja od nekog dosadnog, istoriografskog štiva, istakao je dr Ković i dodao da je u pitanju remek delo, kome proživljenost daje dubinu i snagu.
Odlomke iz priča i recenzija čitali su dramski umetnik Mladen Ognjanović i Branka Todorović, urednica Književne scene Kulturnog centra.
Dr Predrag Tojić rekao je da je autor nanizao đerdan priča o nezapamćenoj agresiji velike sile na malu zemlju i slobodoljubivom odgovoru žitelja Srbije, o stradanju i trpljenju, bedi i nemaštini, nadi i veri, od propadanja i umiranja do vaskrsenja.
- Dragan je ovom knjigom podigao spomenik srpskoj ženi. Dok su im muževi, očevi i braća bili “apostoli jada i Prometeji nade”, one su, ostavši ovde, postale nemonašene monahinje, heroine i iskušenice pred Gospodom i rodom, brinule o nejači mladoj i nemoći staroj i držale upaljene sveće i kandila, i žar u ognjištu doma i u izbeglištvu. Odavde su, naše bake i prebake, iz zavičaja Draganovog oca, volovskim kolima, sa desetoro dece, odlazile do Leskovca u bežaniju, istakao je dr Tojić i dodao da je do sada Laza Lazarević slovio za najvećeg pripovedača rođenog u Šapcu – Posle ove knjige, ne znam da li će zadržati prvo mesto, ili će ga podeliti sa Draganom –
U dupke punoj sali Kulturnog centra (što odavno nismo videli), najrečitije je govorila tišina, gotovo kamerna, i pažnja sa kojom su prisutni učestvovali u nesvakidašnjoj svetkovini reči.
“Jedno umetničko delo ne može da izmeni svet, ali može život da učini podnošljivim u svetu za koji je Dobrica Ćosić rekao da “nije naš vek”. Knjiga Dragana Filipovića “Vojnikova breskva”, umetničko je delo par ekselans, koje na maestralan način završava prvi zadatak. Međutim, ova knjiga, više nego ijedna druga koju sam u poslednje vreme pročitao, budi nadu da može da promeni svet. Knjiga o sudbinama ljudi u vihoru rata jeste svojevrstan dokument, ali i poziv, apel, najusrdnija molitva da uložimo poslednji napor da budemo bolji. I od sebe samih.”
( Iz recenzije Radomira Mirazovića “Knjiga kao molitva”)
- Moj otac je za života često govorio da bi trebalo da nastavim njegov rad, da hroničarski beležim događaje iz gorke nam zavičajne istorije, jer nikada nije previše pisati o tome kako je naš narod vekovima zatiran. Znao je da je, uprkos brojnim knjigama i studijama, samo deo uspeo da zapiše i sačuva od zaborava. Međutim, život me je odveo drugim putem. Sećanje na oca i njegov rad, kao i vreme koje sam kao ratni reporter proveo u haosu građanskog rata u BiH, oživelo je očev amanet, rekao je autor.
Prof. dr Miloš Ković govorio je kao istoričar i kao Šapčanin. Ni ovaj put nije propustio da kaže da je o sistematskom genocidu koji se vrši nad Srbima prvi put pročitao u knjizi Stanoja Filipovića “Zločini okupatora u Podrinju”.
- Autor je napisao neobično pouzdano istoriografsko štivo u književnoj formi, zasnovano na iskustvu, bez koga nema istinskog znanja. Mi imamo u iskustvu i ono što nije naše neposredno sećanje, nego sećanje naše porodice. To je porodično nasleđe kojeg smo nekada svesni, a nekada nismo, od kog je većina nas pokušala da pobegne, a onda smo se pokajnički vraćali. Dragan se potopio u vodu sećanja i izašao pred nas, savršeno sposoban da prošlost osmotri ne samo iz perspektive svoje porodice, nego da je sagleda sa obe strane. Ovo je ubedljivo štivo, jer postoji empatija, mogućnost da se muka, junaštvo i stradanje sagledaju na celovit način. Ovo je dokumentarna proza koja dokazuje da je dobra književnost, a ova to svakako jeste, bolja od nekog dosadnog, istoriografskog štiva, istakao je dr Ković i dodao da je u pitanju remek delo, kome proživljenost daje dubinu i snagu.
Odlomke iz priča i recenzija čitali su dramski umetnik Mladen Ognjanović i Branka Todorović, urednica Književne scene Kulturnog centra.
Dr Predrag Tojić rekao je da je autor nanizao đerdan priča o nezapamćenoj agresiji velike sile na malu zemlju i slobodoljubivom odgovoru žitelja Srbije, o stradanju i trpljenju, bedi i nemaštini, nadi i veri, od propadanja i umiranja do vaskrsenja.
- Dragan je ovom knjigom podigao spomenik srpskoj ženi. Dok su im muževi, očevi i braća bili “apostoli jada i Prometeji nade”, one su, ostavši ovde, postale nemonašene monahinje, heroine i iskušenice pred Gospodom i rodom, brinule o nejači mladoj i nemoći staroj i držale upaljene sveće i kandila, i žar u ognjištu doma i u izbeglištvu. Odavde su, naše bake i prebake, iz zavičaja Draganovog oca, volovskim kolima, sa desetoro dece, odlazile do Leskovca u bežaniju, istakao je dr Tojić i dodao da je do sada Laza Lazarević slovio za najvećeg pripovedača rođenog u Šapcu – Posle ove knjige, ne znam da li će zadržati prvo mesto, ili će ga podeliti sa Draganom –
U dupke punoj sali Kulturnog centra (što odavno nismo videli), najrečitije je govorila tišina, gotovo kamerna, i pažnja sa kojom su prisutni učestvovali u nesvakidašnjoj svetkovini reči.
( Iz recenzije Radomira Mirazovića “Knjiga kao molitva”)
M. F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
