DOKTOR MEDICINE DRAGAN SIMIĆ
ŽIVOT JE VOZ U POKRETU
Neposredan sagovornik gospodskih manira, prof. dr Dragan Simić rođen je u uglednoj šabačkoj porodici. Otac Vojislav godinama je bio direktor Beogradske banke, a majka Milanka radila je u Zavodu za socijalno osiguranje. Sa bratom Vladom odrastao je u jednom od najlepših delova Šapca, u neposrednoj blizini Velikog parka, gde je njegov otac među prvima sagradio kuću, krajem šezdesetih godina. U to vreme, na mestu gde su danas teniski tereni, bila je velika bara okružena šumom. Detinjstvo mu je, kaže, bilo nestvarno, “sa čamcem i splavom”. Dok je đakovao u “Natinoj”, a potom u “Medicinskoj” školi, voleo je da se bavi sportom, igrao je rukomet, trenirao kajak i košarku. Bio je multidisciplinaran, mnogo toga mu je “išlo od ruke”, ali je, u jednom trenutku, morao da se opredeli. Upisao je medicinu i nije se pokajao.
- Jako sam vezan za Šabac i dan-danas. Naravno, tamo su mi roditelji, brat i njegova porodica, rodbina… Raduje me sama pomisao da idem u kuću u kojoj sam odrastao. Još uvek imam nekoliko prijatelja iz škole, sa kojima održavam kontakt. Kada prošetam ulicama Šapca, puno mi je srce.
Voli da se priseća svojih sportskih šabačkih dana. U “Natinoj” školi, fizičko mu je predavao čuveni profesor Đoka Petrović, koji je “odgajio” većinu igrača slavne ekipe “Metaloplastike”.
- Bili smo treći u Srbiji u takmičenju osnovnih škola. Leti, kad nije bilo rukometa i košarke, trenirao sam kajak. Sa trenerom i tadašnjim selektorom Velimirom Aleksićem, ondašnjim olimpijskim pobednikom, stigao sam do reprezentacije Srbije u kajaku. Učestvovao sam na jednoj regati u Švajcarskoj, nakon samo tri meseca bavljenja kajakom.
Profesor Simić pripadao je prvoj generaciji, po nekima srećnog, po drugima nesrećnog, usmerenog obrazovanja. U prvoj godini srednje, kompletno odeljenje iz “Natine” prebačeno je u Višu pedagošku školu, “a upis u treću godinu je već jako ograničavao izbor fakulteta”.
- Moram priznati da nisam znao kuda ću, roditelji me nisu pritiskali, a ja sam želeo građevinu, ili arhitekturu (to mi je bila velika ljubav). Nisam ni sanjao da ću postati lekar. Niko u mojoj bližoj i daljoj porodici niije nosio beli mantil. Međutim, izabrao sam Medicinsku školu, farmaceutski smer, gde je bila oštra konkurencija. Od nas trideset petoro, vukovaca je bilo osamnaest, a medicinu je upisalo šestoro učenika, koji su danas uspešni lekari. U to vreme, svi smo morali da nosimo uniforme sa belom kragnom, a devojke nisu smele da dođu u pantalonama u školu.
Iako su najbolje igranke bile u Šabačkoj gimnaziji, ni one u “Zelenoj” školi nisu zaostajale, u vreme kada je dr Simić bio organizator. Igrao je košarku kod Stepija, ali je shvatio da, ukoliko bi želeo da uspe u sportu, morao bi mnogo toga da žrtvuje. A njega je život vodio drugim putem. Posle završene srednje škole, upisao je medicinu, otišao iz roditeljske kuće i započeo svoj put.
- Nije to bila laka odluka. Prvo, moram reći da me je otac savetovao da bi trebalo da imam posao u kome ću biti samostalan, gde ću imati lični stav. Nisam imao nikoga koga ću da sledim, otišao sam u tu priču sa medicinom ni sam ne znam kako, nekim sticajem okolnosti. Arhitektura mi je ostala velika ljubav, ali kad nešto započnem, ne povlačim se, idem napred. Kad sam počeo da studiram medicinu, arhitektura i farmacija su otpale.
Susret sa sudbinom
Pre fakulteta, pri kraju vojnog roka, otišao je u Dubrovnik na slobodno odsustvo. A tamo, u diskoteci na Babinom Kuku, upoznao je svoju buduću suprugu, Tatjanu. “Odakle si?”, pitao ju je. “Iz Šapca, živim u Beogradu”, odgovorila je. “I ja sam. Šta studiraš?” “Medicinu.” Kada nešto treba da se zbude, dogodi se bilo gde, na primer, u Dubrovniku.
- To je neverovatna priča, sudbinska... Tanjini roditelji preselili su se u Beograd kada je ona imala deset godina. Upoznali smo se u Dubrovniku, ja sam se sutradan vratio u vojsku, a ona je otišla u Beč. Kada su počela predavanja u oktobru, u amfiteatru, gde je bilo šesto ljudi, ugledali smo se i prepoznali.
Zajedno su studirali, a kad su diplomirali, osamdesetosme, u februaru su otišli kod Draganovih roditelja u Njujork, gde su ostali nekoliko meseci. Vratili su se krajem leta, a venčali 24. septembra, pre dvadesetdevet godina. Velika su podrška jedno drugom. Oboje su doktori medicine. Tanja je profesorka na Institutu za medicinsku biohemiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, gde je prodekan je za nauku. Imaju tri sina. Najstariji Nikola, završio je ekonomiju i radi, srednji Petar, student je šeste godine medicine (najbolji u svojoj generaciji, sa prosekom 10,0), a najmlađi Stefan ima jedanaest godina. Pitali smo ga da li su mu dodeljene dobre karte u startu, ili se sam izborio za svoju sreću?
- Ima tu mnogo i sreće i sudbine, intuicije i raznih obrta očekivanih i neočekivanih događaja... Život je kao voz koji je stalno u pokretu i ako ne uskočiš u neki od vagona, on prođe… U osnovi svakog velikog životnog uspeha je veliki rad, organizacija, istrajnost...
Kad je diplomirao, počeo je da radi u Institutu za farmakologiju, gde je spremao magistarski rad, kod profesora Dušana Belestina. Želeo je da radi sa pacijentima, ali nije bilo lako naći posao, ni u ono vreme. Javljao se na konkurse.
- Prvi je bio konkurs za četiri lekara na ORL. Nikad nisam ni sanjao da bih, u bilo kojim okolnostima, radio tamo, ali sam morao da konkurišem. Kada sam primljen, umesto da budem srećan, obuzela me je velika tuga, nisam mogao da verujem šta se dešava. Celog vikenda, iščekujući start na novom poslu, bio sam neverovatno napet. Međutim, u ponedeljak ujutru, pozvao me je na razgovor tadašnji direktor ORL Klinike i saopštio mi da su ipak primili nekog drugog umesto mene. Ne samo da mi je laknulo, nego me je obuzela neverovatna sreća (smeh).
Kardiologija je kraljica
Ubrzo potom, raspisan je konkurs na Kardiologiji Kliničkog centra Srbije, za rad u invazivnoj dijagnostici, u salama za kataterizaciju. Tamo je počeo da se bavi invazivnim dijagnostičkim procedurama u kardiologiji, pod supervizijom prof. dr Miodraga Ostojića. Nekoliko godina kasnije, kada je započela era stentova i intervencije u akutnom infarktu, pronašao je svoje mesto, a kardiologija je postala njegova velika ljubav.
- Nikada nisam pokazivao interesovanje za reumatologiju, hematologiju, alergologiju, jer je to nekako suviše sporo za mene. Uvek sam težio brzim dešavanjima, akciji, adrenalinu... Kardiologija je fantastična, jer ste u mogućnosti da, čoveku koji ima tešku koronarnu bolest i bolove usled zapušene koronarne arterije, ugradite stent i lišite ga tegoba za nekoliko minuta. Kardiologija je kraljica interne medicine i zasigurno je najlepša.
Devedesete je počeo da radi na Institutu za kardiovaskularne bolesti KCS, potom je specijalizirao, pa magistrirao, devedesetosme je postao asistent, potom docent, a dve godine nakon doktorata, postao je vanredni profesor. Do kraja godine bi trebalo da bude izabran u zvanje redovnog profesora. Uspešan život.
- Moglo je i bolje.
- Kako to mislite? Pa, kud ćete bolje? (smeh) Doktor ste nauka, vrhunski stručnjak, srećno oženjeni, imate tri sina?
- Uvek može bolje. Ponekad pomislim da sam mogao imati bolju karijeru da sam te, osamdesetosme godine, ostao u Americi. Osvojila me je neverovatna brzina života u Njujorku. Međutim, tada sam bio prinuđen da se vratim, zbog nedovršenog lekarskog staža i polaganja državnog ispita. Deca su brzo došla, a posao u Kliničkom centru Srbije tražio je svoju šansu. Od tada, jednom godišnje odlazim zbog struke u Ameriku i svaki put se istinski radujem. To je zemlja neverovatnih mogućnosti. Danas, kad vratim film, pomislim da je, možda, trebalo da odem u Ameriku. I moji sinovi me kritikuju i kažu da bi i njima bilo mnogo bolje... .
Dok razgovamo sa akterima feljtona “Uspešni Šapcani”, nastojimo da “uhvatimo” osnovni ton, boju, glavnu karakteristiku ličnosti. U slučaju doktora Simića, to je dobronamernost, što je privilegija u vremenu koje oskudeva dobrim ljudima. Pomogao je kad god je bio u prilici da pomogne. Njegov kredo je – Čini dobro i dobro će ti se vratiti.
- Ne bi trebalo raditi ništa protiv svoje savesti. Dakle, ako ništa ne bih uradio svom bratu ili ocu, neću ni pacijentu. Medicina je vrlo kompleksna nauka i između dobre i nedovoljno dobre odluke za pacijenta, može biti suptilna razlika.
Naravno, Šapčani imaju poseban tretman. Sa kardiolozima u šabačkoj bolnici, od kojih su neki njegovi drugari iz škole, ili sa fakulteta, ima dobru saradnju. Ne samo da nije zaboravio, nego neguje svoje šabačke korene.
- Često nedeljom pozovem majku i oca i kažem da ću doći na ručak. Sa Bežanijske kose gde živim, dođem za sat vremena, ručam, malo popričam sa roditeljima i vratim se. Prati me ko kad stigne, obično najmlađi sin Stefan. Jednom nedeljno to praktikujem, najduže jednom u dve nedelje i mnogo mi znači. Kad imam vremena, izađem, vidim se sa nekim od prijatelja, prošetam. Šabac je danas jako lep grad.
ANEGDOTA IZ MEDICINSKE ŠKOLE
“Prvog dana škole, sećam se, stojim ja sam na hodniku i nailazi jedna starija gospođa i govori: “Ti, visoki?” Ja se osvrnem oko sebe, a ona kaže: “Ti, ti, uzmi krpu i merdevine i popni se. Vidiš ove kugle po hodniku kako su prašnjave”. Ja se čudim šta mi žena priča, ne mogu da verujem, a ona kaže: “Ja sam, ako ne znaš, direktorka Mileva”. Ja joj odgovorim da ne radim to ni kod kuće, a ona meni: “Sad ćeš da radiš”. I tako sam ja, dok su se ostali smejali, prvi put u životu brisao kugle… “
- Jako sam vezan za Šabac i dan-danas. Naravno, tamo su mi roditelji, brat i njegova porodica, rodbina… Raduje me sama pomisao da idem u kuću u kojoj sam odrastao. Još uvek imam nekoliko prijatelja iz škole, sa kojima održavam kontakt. Kada prošetam ulicama Šapca, puno mi je srce.
Voli da se priseća svojih sportskih šabačkih dana. U “Natinoj” školi, fizičko mu je predavao čuveni profesor Đoka Petrović, koji je “odgajio” većinu igrača slavne ekipe “Metaloplastike”.
- Bili smo treći u Srbiji u takmičenju osnovnih škola. Leti, kad nije bilo rukometa i košarke, trenirao sam kajak. Sa trenerom i tadašnjim selektorom Velimirom Aleksićem, ondašnjim olimpijskim pobednikom, stigao sam do reprezentacije Srbije u kajaku. Učestvovao sam na jednoj regati u Švajcarskoj, nakon samo tri meseca bavljenja kajakom.
Profesor Simić pripadao je prvoj generaciji, po nekima srećnog, po drugima nesrećnog, usmerenog obrazovanja. U prvoj godini srednje, kompletno odeljenje iz “Natine” prebačeno je u Višu pedagošku školu, “a upis u treću godinu je već jako ograničavao izbor fakulteta”.
- Moram priznati da nisam znao kuda ću, roditelji me nisu pritiskali, a ja sam želeo građevinu, ili arhitekturu (to mi je bila velika ljubav). Nisam ni sanjao da ću postati lekar. Niko u mojoj bližoj i daljoj porodici niije nosio beli mantil. Međutim, izabrao sam Medicinsku školu, farmaceutski smer, gde je bila oštra konkurencija. Od nas trideset petoro, vukovaca je bilo osamnaest, a medicinu je upisalo šestoro učenika, koji su danas uspešni lekari. U to vreme, svi smo morali da nosimo uniforme sa belom kragnom, a devojke nisu smele da dođu u pantalonama u školu.
Iako su najbolje igranke bile u Šabačkoj gimnaziji, ni one u “Zelenoj” školi nisu zaostajale, u vreme kada je dr Simić bio organizator. Igrao je košarku kod Stepija, ali je shvatio da, ukoliko bi želeo da uspe u sportu, morao bi mnogo toga da žrtvuje. A njega je život vodio drugim putem. Posle završene srednje škole, upisao je medicinu, otišao iz roditeljske kuće i započeo svoj put.
- Nije to bila laka odluka. Prvo, moram reći da me je otac savetovao da bi trebalo da imam posao u kome ću biti samostalan, gde ću imati lični stav. Nisam imao nikoga koga ću da sledim, otišao sam u tu priču sa medicinom ni sam ne znam kako, nekim sticajem okolnosti. Arhitektura mi je ostala velika ljubav, ali kad nešto započnem, ne povlačim se, idem napred. Kad sam počeo da studiram medicinu, arhitektura i farmacija su otpale.
Susret sa sudbinom
Pre fakulteta, pri kraju vojnog roka, otišao je u Dubrovnik na slobodno odsustvo. A tamo, u diskoteci na Babinom Kuku, upoznao je svoju buduću suprugu, Tatjanu. “Odakle si?”, pitao ju je. “Iz Šapca, živim u Beogradu”, odgovorila je. “I ja sam. Šta studiraš?” “Medicinu.” Kada nešto treba da se zbude, dogodi se bilo gde, na primer, u Dubrovniku.
- To je neverovatna priča, sudbinska... Tanjini roditelji preselili su se u Beograd kada je ona imala deset godina. Upoznali smo se u Dubrovniku, ja sam se sutradan vratio u vojsku, a ona je otišla u Beč. Kada su počela predavanja u oktobru, u amfiteatru, gde je bilo šesto ljudi, ugledali smo se i prepoznali.
Zajedno su studirali, a kad su diplomirali, osamdesetosme, u februaru su otišli kod Draganovih roditelja u Njujork, gde su ostali nekoliko meseci. Vratili su se krajem leta, a venčali 24. septembra, pre dvadesetdevet godina. Velika su podrška jedno drugom. Oboje su doktori medicine. Tanja je profesorka na Institutu za medicinsku biohemiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, gde je prodekan je za nauku. Imaju tri sina. Najstariji Nikola, završio je ekonomiju i radi, srednji Petar, student je šeste godine medicine (najbolji u svojoj generaciji, sa prosekom 10,0), a najmlađi Stefan ima jedanaest godina. Pitali smo ga da li su mu dodeljene dobre karte u startu, ili se sam izborio za svoju sreću?
- Ima tu mnogo i sreće i sudbine, intuicije i raznih obrta očekivanih i neočekivanih događaja... Život je kao voz koji je stalno u pokretu i ako ne uskočiš u neki od vagona, on prođe… U osnovi svakog velikog životnog uspeha je veliki rad, organizacija, istrajnost...
Kad je diplomirao, počeo je da radi u Institutu za farmakologiju, gde je spremao magistarski rad, kod profesora Dušana Belestina. Želeo je da radi sa pacijentima, ali nije bilo lako naći posao, ni u ono vreme. Javljao se na konkurse.
- Prvi je bio konkurs za četiri lekara na ORL. Nikad nisam ni sanjao da bih, u bilo kojim okolnostima, radio tamo, ali sam morao da konkurišem. Kada sam primljen, umesto da budem srećan, obuzela me je velika tuga, nisam mogao da verujem šta se dešava. Celog vikenda, iščekujući start na novom poslu, bio sam neverovatno napet. Međutim, u ponedeljak ujutru, pozvao me je na razgovor tadašnji direktor ORL Klinike i saopštio mi da su ipak primili nekog drugog umesto mene. Ne samo da mi je laknulo, nego me je obuzela neverovatna sreća (smeh).
Kardiologija je kraljica
Ubrzo potom, raspisan je konkurs na Kardiologiji Kliničkog centra Srbije, za rad u invazivnoj dijagnostici, u salama za kataterizaciju. Tamo je počeo da se bavi invazivnim dijagnostičkim procedurama u kardiologiji, pod supervizijom prof. dr Miodraga Ostojića. Nekoliko godina kasnije, kada je započela era stentova i intervencije u akutnom infarktu, pronašao je svoje mesto, a kardiologija je postala njegova velika ljubav.
- Nikada nisam pokazivao interesovanje za reumatologiju, hematologiju, alergologiju, jer je to nekako suviše sporo za mene. Uvek sam težio brzim dešavanjima, akciji, adrenalinu... Kardiologija je fantastična, jer ste u mogućnosti da, čoveku koji ima tešku koronarnu bolest i bolove usled zapušene koronarne arterije, ugradite stent i lišite ga tegoba za nekoliko minuta. Kardiologija je kraljica interne medicine i zasigurno je najlepša.
Devedesete je počeo da radi na Institutu za kardiovaskularne bolesti KCS, potom je specijalizirao, pa magistrirao, devedesetosme je postao asistent, potom docent, a dve godine nakon doktorata, postao je vanredni profesor. Do kraja godine bi trebalo da bude izabran u zvanje redovnog profesora. Uspešan život.
- Moglo je i bolje.
- Kako to mislite? Pa, kud ćete bolje? (smeh) Doktor ste nauka, vrhunski stručnjak, srećno oženjeni, imate tri sina?
- Uvek može bolje. Ponekad pomislim da sam mogao imati bolju karijeru da sam te, osamdesetosme godine, ostao u Americi. Osvojila me je neverovatna brzina života u Njujorku. Međutim, tada sam bio prinuđen da se vratim, zbog nedovršenog lekarskog staža i polaganja državnog ispita. Deca su brzo došla, a posao u Kliničkom centru Srbije tražio je svoju šansu. Od tada, jednom godišnje odlazim zbog struke u Ameriku i svaki put se istinski radujem. To je zemlja neverovatnih mogućnosti. Danas, kad vratim film, pomislim da je, možda, trebalo da odem u Ameriku. I moji sinovi me kritikuju i kažu da bi i njima bilo mnogo bolje... .
Dok razgovamo sa akterima feljtona “Uspešni Šapcani”, nastojimo da “uhvatimo” osnovni ton, boju, glavnu karakteristiku ličnosti. U slučaju doktora Simića, to je dobronamernost, što je privilegija u vremenu koje oskudeva dobrim ljudima. Pomogao je kad god je bio u prilici da pomogne. Njegov kredo je – Čini dobro i dobro će ti se vratiti.
- Ne bi trebalo raditi ništa protiv svoje savesti. Dakle, ako ništa ne bih uradio svom bratu ili ocu, neću ni pacijentu. Medicina je vrlo kompleksna nauka i između dobre i nedovoljno dobre odluke za pacijenta, može biti suptilna razlika.
Naravno, Šapčani imaju poseban tretman. Sa kardiolozima u šabačkoj bolnici, od kojih su neki njegovi drugari iz škole, ili sa fakulteta, ima dobru saradnju. Ne samo da nije zaboravio, nego neguje svoje šabačke korene.
- Često nedeljom pozovem majku i oca i kažem da ću doći na ručak. Sa Bežanijske kose gde živim, dođem za sat vremena, ručam, malo popričam sa roditeljima i vratim se. Prati me ko kad stigne, obično najmlađi sin Stefan. Jednom nedeljno to praktikujem, najduže jednom u dve nedelje i mnogo mi znači. Kad imam vremena, izađem, vidim se sa nekim od prijatelja, prošetam. Šabac je danas jako lep grad.
“Prvog dana škole, sećam se, stojim ja sam na hodniku i nailazi jedna starija gospođa i govori: “Ti, visoki?” Ja se osvrnem oko sebe, a ona kaže: “Ti, ti, uzmi krpu i merdevine i popni se. Vidiš ove kugle po hodniku kako su prašnjave”. Ja se čudim šta mi žena priča, ne mogu da verujem, a ona kaže: “Ja sam, ako ne znaš, direktorka Mileva”. Ja joj odgovorim da ne radim to ni kod kuće, a ona meni: “Sad ćeš da radiš”. I tako sam ja, dok su se ostali smejali, prvi put u životu brisao kugle… “
M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
