INKLUZIJA NA NAŠ NAČIN
IGRE BEZ GRANICA
Sistematsko rešenje praktično ne postoji, nego je sve prepušteno entuzijazmu nastavnika i posvećenosti roditelja. Ne možemo tom detetu ni posvetiti čas, ni potpuno ga zanemariti, i to su “igre bez granica“, priča jedna učiteljica. Sa prihvatanjem od strane druge dece, kažu, nema problema
Inkluzija se u Srbiji primenjuje od 2000. godine. Te godine donet je niz zakona kojima se reguliše ova problematika, uglavnom po ugledu na razvijene evropske zemlje i njihove sisteme. Mada je na papiru sve zamišljeno gotovo idealno, u praksi se naišlo na brojne probleme. Sistematsko rešenje praktično ne postoji, nego je sve prepušteno entuzijazmu nastavnika i posvećenosti roditelja.
Sagovornici “Glasa Podrinja“ prosvetni radnici iz šabačkih osnovnih škola, koji žele da ostanu anonimni, slažu se oko toga da deca sa posebnim potrebama, koja redovno prate časove na ovaj način, mogu da se socijalizuju, ali ne i nešto značajno da nauče.
-Ne možemo tom detetu ni posvetiti čas, ni potpuno ga zanemariti, i to su “igre bez granica“. Najbitnije je da je ono prihvaćeno i zadovoljno. Sigurno neće postići iste rezultate kao drugovi iz razreda, ali će se socijalizovati. Na Zapadu imaju lične asistente koji rade sa njima jedan na jedan, priča jedna učiteljica.
Personalne asistente trebalo bi da plaća Ministarstvo prosvete. Kod nas se to međutim, svelo na mogućnost roditelja da angažuju takvu osobu, ali... Čak i kada roditelji imaju mogućnosti za to javlja se manjak obučenih kadrova. Tako da se od asistenta, dolazi do ličnog pratioca koji će sa detetom biti na času, što je najčešće roditelj.
-Ni uz maksimalan rad se ne može postići mnogo bez stručne podrške. Kod nas je dosta toga svaljeno na roditelje, ističe naša sagovornica.
Kao primer značajnog pomaka u saznajnom smislu, u jednoj osnovnoj školi, navode devojčicu kojoj su roditelji obezbedili nekoliko specijalnih pedagoga. Koliko će dete postići, kažu, zavisi pre svega od stepena oštećenja. Iz iskustva navode da je roditeljima uglavnom najbitnije da nauče da vode računa o sebi. Doslovno im je najveća briga šta će ta deca jednog dana kad njih više ne bude da brinu o njima, jer kod nas to još nije institucionalno rešeno.
-Dugo radim sa takvom decom, i pre nego što se to zvala inkluzija, kada su bili drugi stepenovi kategorizacije. Na roditeljskom razjasnimo šta nam je cilj da postignemo i nikada nije bilo problema. Najbitnije je ono što se dešava u porodici, navodi učiteljica.
Međutim, ima i drugačijih slučajeva. Navode da postoje i primeri roditelja čija su deca na jako niskom stupnju razvoja, a koji očekuju da im deca u prvom razredu čitaju i pišu kao i njihovi vršnjaci.
Sa prihvatanjem od strane druge dece, kažu, nema problema. Ističu da je presudan odnos učitelja prema detetu, jer ako oni imaju drugačiji odnos imaće ga i druga deca.
-Na početku uglavnom budu fini prema njima, jer se to očekuje. Kasnije ih zaista zavole i primetite kako počnu da vode računa o njima, kažu učitelji.
Smatraju da je posebno bitno za decu koja su gluva ili slepa da budu među decom u redovnim školama. Ističu da ako njima nije problem da nauče brajevu azbuku ili jezik znakova, to ne bi trebalo da bude ni odraslima, odnosno nastavnicima.
Postoji, međutim, i druga, ni malo lepa strana inkluzije. Naši sagovornici je, kažu, nisu iskusili, ali jesu neke njihove kolege. Dešava se i da u razred dođe agresivno dete, ili dete koje je jednostavno nemoguće zadržati na mestu. Tako se desi da istrče na ulicu, u Nišu se dete popelo na krov škole, a znaju i za slučaj kada je učiteljicu dete gađalo stolicom.
Navode, takođe, da su u razgovoru sa kolegama iz nekih evropskih zemalja saznali da je inkluzija tamo regulisana malo drugačije. Deca nisu zajedno na svim časovima, nego imaju neke zajedničke aktivnosti, kao što su fizičko, muzičko, likovno, gde je akcenat na njihovoj socijalizaciji i druženju.
Kod nas ni svi prosvetni radnici nisu prošli obuku za rad sa ovom decom. Očigledno da je inkluzija još jedan pokušaj implementacije Zapadnoevropskih zakona u zemlju sa Severnoafričkim standardom i institucijama.
-Imam u petom razredu učenika koji zna da sabira i oduzima do 20. Rade pismenu vežbu, on pita može li da crta. Objasnim mu da sada rade za ocenu i da je važno da tačno uradi to što sam mu dao. Kada mi je predao papir na njemu je bio kamion i lubenice. Međutim, to dete je potpuno samostalno i sposobno da se brine o sebi. Ne sumnjam da bi jednog dana mogao da se zaposli i sasvim dobro obavlja neke jednostavnije poslove, priča naš sagovornik jedno od svojih iskustava.
Sagovornici “Glasa Podrinja“ prosvetni radnici iz šabačkih osnovnih škola, koji žele da ostanu anonimni, slažu se oko toga da deca sa posebnim potrebama, koja redovno prate časove na ovaj način, mogu da se socijalizuju, ali ne i nešto značajno da nauče.
-Ne možemo tom detetu ni posvetiti čas, ni potpuno ga zanemariti, i to su “igre bez granica“. Najbitnije je da je ono prihvaćeno i zadovoljno. Sigurno neće postići iste rezultate kao drugovi iz razreda, ali će se socijalizovati. Na Zapadu imaju lične asistente koji rade sa njima jedan na jedan, priča jedna učiteljica.
Personalne asistente trebalo bi da plaća Ministarstvo prosvete. Kod nas se to međutim, svelo na mogućnost roditelja da angažuju takvu osobu, ali... Čak i kada roditelji imaju mogućnosti za to javlja se manjak obučenih kadrova. Tako da se od asistenta, dolazi do ličnog pratioca koji će sa detetom biti na času, što je najčešće roditelj.
-Ni uz maksimalan rad se ne može postići mnogo bez stručne podrške. Kod nas je dosta toga svaljeno na roditelje, ističe naša sagovornica.
Kao primer značajnog pomaka u saznajnom smislu, u jednoj osnovnoj školi, navode devojčicu kojoj su roditelji obezbedili nekoliko specijalnih pedagoga. Koliko će dete postići, kažu, zavisi pre svega od stepena oštećenja. Iz iskustva navode da je roditeljima uglavnom najbitnije da nauče da vode računa o sebi. Doslovno im je najveća briga šta će ta deca jednog dana kad njih više ne bude da brinu o njima, jer kod nas to još nije institucionalno rešeno.
-Dugo radim sa takvom decom, i pre nego što se to zvala inkluzija, kada su bili drugi stepenovi kategorizacije. Na roditeljskom razjasnimo šta nam je cilj da postignemo i nikada nije bilo problema. Najbitnije je ono što se dešava u porodici, navodi učiteljica.
Međutim, ima i drugačijih slučajeva. Navode da postoje i primeri roditelja čija su deca na jako niskom stupnju razvoja, a koji očekuju da im deca u prvom razredu čitaju i pišu kao i njihovi vršnjaci.
Sa prihvatanjem od strane druge dece, kažu, nema problema. Ističu da je presudan odnos učitelja prema detetu, jer ako oni imaju drugačiji odnos imaće ga i druga deca.
-Na početku uglavnom budu fini prema njima, jer se to očekuje. Kasnije ih zaista zavole i primetite kako počnu da vode računa o njima, kažu učitelji.
Smatraju da je posebno bitno za decu koja su gluva ili slepa da budu među decom u redovnim školama. Ističu da ako njima nije problem da nauče brajevu azbuku ili jezik znakova, to ne bi trebalo da bude ni odraslima, odnosno nastavnicima.
Postoji, međutim, i druga, ni malo lepa strana inkluzije. Naši sagovornici je, kažu, nisu iskusili, ali jesu neke njihove kolege. Dešava se i da u razred dođe agresivno dete, ili dete koje je jednostavno nemoguće zadržati na mestu. Tako se desi da istrče na ulicu, u Nišu se dete popelo na krov škole, a znaju i za slučaj kada je učiteljicu dete gađalo stolicom.
Navode, takođe, da su u razgovoru sa kolegama iz nekih evropskih zemalja saznali da je inkluzija tamo regulisana malo drugačije. Deca nisu zajedno na svim časovima, nego imaju neke zajedničke aktivnosti, kao što su fizičko, muzičko, likovno, gde je akcenat na njihovoj socijalizaciji i druženju.
Kod nas ni svi prosvetni radnici nisu prošli obuku za rad sa ovom decom. Očigledno da je inkluzija još jedan pokušaj implementacije Zapadnoevropskih zakona u zemlju sa Severnoafričkim standardom i institucijama.
-Imam u petom razredu učenika koji zna da sabira i oduzima do 20. Rade pismenu vežbu, on pita može li da crta. Objasnim mu da sada rade za ocenu i da je važno da tačno uradi to što sam mu dao. Kada mi je predao papir na njemu je bio kamion i lubenice. Međutim, to dete je potpuno samostalno i sposobno da se brine o sebi. Ne sumnjam da bi jednog dana mogao da se zaposli i sasvim dobro obavlja neke jednostavnije poslove, priča naš sagovornik jedno od svojih iskustava.
M.Mijailović
Najnoviji broj
18. april 2024.
