Berza

  • aero 830 ▲ 0,24%
  • dinnpb 4.252 ▲ 0,05%
  • dnos 2.800 ⚫ 0,00%
  • enhl 700 ▲ 1,30%
  • impl 3.350 ⚫ 0,00%
  • jesv 6.300 ▲ 4,95%
  • jgpk 2.300 ▲ 4,55%
  • jmbn 7.000 ▲ 7,12%
  • kmbn 3.210 ▼ -2,73%
  • kopb 5.501 ▲ 1,83%
  • lsta 550 ⚫ 0,00%
  • neks 1.484 ▲ 4,21%
  • niis 672 ▼ -0,89%
  • nssj 623 ▲ 24,60%
  • pkrp 1.200 ⚫ 0,00%
  • rmks 3.400 ▲ 13,33%
  • rso18171 109,80 ▲ 0,19%
  • rso19182 106,00 ▲ 1,46%
  • svrl 510 ▲ 1,39%
  • tgas 12.302 ▼ -0,02%
(22. avgust 2019.)
Autorski tekst predsednika Zajedno za Srbiju i predsedavajućeg Saveza Srbiju Nebojše Zelenovića

TEHNOLOGIJA VUČIĆEVE VLADAVINE

„Kada je došao na vlast, došao je u priliku da svoju opsesiju za neograničenom moći i što više novca pretvori u košmar građana Srbije. Procenio je, na žalost ispravno, daće, ukoliko na početku vladanja pokaže zapadu da je spreman da prizna Kosovo, zapad biti spreman da dugo, predugo vremena toleriše njegovo urušavanje demokratije, slobode medija i elementarnih evropskih vrednosti.“
TEHNOLOGIJA VUČIĆEVE VLADAVINE
Početkom 1991. u federativnoj Jugoslaviji, republike Slovenija i Hrvatska proglašavaju nezavisnost. Prema granicama nacrtanim posle Drugog svetskog rata u komunističkoj Jugoslaviji veliki broj Srba ne živi u Srbiji pa Milošević lansira politiku, ili bolje rečeno parolu, „Svi Srbi u jednoj državi“. Ispostavilo se kasnije da je jedini cilj takve politike bio očuvanje gole vlasti. Počinju oružani sukobi, prvo u Sloveniji a zatim počinju surovi ratovi u Hrvatskoj i Bosni.

Beograd. Glavni grad Jugoslavije i Srbije. Sedeljka u stanu u centru grada. Poznata novinarka antirežimski i demokratski nastrojena, ulazi u debatu sa jednim izrazito visokim studentom prava za koga niko ne zna ni ko je ni otkuda se on tu pojavio. On zastupa ultradesničarske stavove koje u to vreme u Srbiji promoviše Vojislav Šešelj, vođa ektremne Srpske radikalne stranke (SRS), koja će tokom čitavih ratnih devedesetih biti snažna potpora Miloševiću u svim njegovim pohodima. Iako kao iskusan novinar prepoznaje da on apsolutno ne veruje u ono što govori, mladić to tako elokventno radi da je novinarka zapanjena. Nekoliko dana kasnije ona u Skupštini sreće Šešelja i kaže mu – upoznala sam jednog studenta koji zastupa tvoje sumanute stavove bolje od tebe, a iskreno me je uplašio jer je ostavio neodoljiv utisak da bi sa istim žarom pričao i bilo šta dugo, odnosno da ni u šta ne veruje. Takav mi treba! – reče joj Šešelj! Tog trenutka počinje politička karijera Aleksandra Vučića. Biće desna ruka Šešelju narednih petnaestak godina. Od tog dana do danas on se bavi politikom i borbom protiv političkih neistomišljenika sa tolikom strašću i ambicijom koja je odmah presla granicu racionalnog, i to uvek samo sa jednim ciljem – vlast po svaku cenu.
Vojislav Šešelj, osuđeni ratni zločinac, nekada politički idol i politički otac, a danas potčinjeni saradnik Aleksandra Vučića je doktor prava koji je fakultet završio za dve godine, a doktorirao na temu "Politička suština militarizma i fašizma". Stranku osniva 1991. godine, ultra-nacionalističkim govorima u ratom okruženoj Srbiji, ekstremnim ponašanjem i izazivanjem sukoba, skandala u Skupštini, kao i surovom stranačkom disciplinom koja podseća na militarističke i fašističke organizacije koje je čitav zivot proučavao i na kojima je doktorirao. Veoma brzo uspeva da uz svesrdnu pomoć Miloševića napravi stranku broj dva u Srbiji, koja će Miloševiću služiti za plašenje i Evrope i demokratski orijentisanog građanstva u Srbiji po principu – ’ako ne želite mene, dobićete radikale’.

U takvom okruženju politički raste Aleksandar Vučić, koji godinama bespogovorno sluša svog velikog vođu. Od njega uči manipulativne propagandne metode, način vođenja stranke, kao i agresivno sukobljavanje sa svim političkim neistomišljenicima. Vučić se od početka isticao po agresivnosti većoj i od samog Šešelja, pa je takvim angažmanom zaslužio mesto ministra informisanja u Miloševićevoj ratnoj vladi. Bio je šef Miloševićeve ratne propagande, upamćen po zatvaranju velikog broja nezavisnih medija i drakonskim kaznama uvedenim preko njegovog skandaloznog zakona o informisanju. Ove epizode će se čak i Vučić nakratko postideti, barem deklarativno, u periodu kada se politički preobratio i postao i neiskreni zagovornik evropskih vrednosti. Ministar informisanja je bio i za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije 1999., kada je zagovarajući politiku totalnog sukoba sa NATO rešio stambeno pitanje dobivši od Vlade Srbije gotovo besplatno stan od blizu 120m2 u najmodernijem i najskupljem beogradskom kvartu dok su njegovi vršnjaci ginuli na Kosovu.

Nakon demokratskih promena 2000. i odlaska Miloševića u Hag, Vučić prelazi u opoziciju gde će ostati narednih 12 godina. Aktivno se bavio ekstremističkom politikom i vredno se pripremao za trenutak kada će preuzeti vlast i primeniti sve što je naučio. U tom periodu ostaje upečatljiv njegov, činilo se tada, iskreni plač na sahrani Slobodana Miloševića dok je čitao pismo Šešelja iz Haga, ali i skandalozno skidanje table sa imenom ulice ubijenog prvog demokratskog premijera dr Zorana Đinđića.

Želja za vlašću, moći i novcem naterali su Vučiča da se 2008. javno odrekne Šešelja, odnosno da deklarativno promeni politiku za 180 stepeni. Formalno napušta ultradesničarsku ideologiju shvatajući da sa njom nikada neće preuzeti vlast. Nekadašnji Šešeljev neuspešni kandidat za četničkog vojvodu, postaje lažni demokrata i evropejaac, a formulu za dolazak na vlast definitivno je uobličio kada se međunarodnoj zajednici zakleo da će prihvatiti nezavisnost Kosova, na isti način kao što se pred Šešeljem u rano vreme zaklinjao ’da treba ubiti to Mulimana za svakog ubijenog Srbina’ – bez bilo kakve razlike.

Kada je došao na vlast, došao je u priliku da svoju opsesiju za neograničenom moći i što više novca pretvori u košmar građana Srbije. Procenio je, na žalost ispravno, da ukoliko na početku vladanja pokaže zapadu da je spreman da prizna Kosovo, da će zapad biti spreman da dugo, predugo vremena toleriše njegovo urušavanje demokratije, slobode medija i elementarnih evropskih vrednosti.

Potpisao je Briselski sporazum i dobio čitave godine na poklon, godine u kojima je poništeno sve što je urađeno na demokratizaciji Srbije posle sloma Miloševićevog režima. Tada je u punoj meri došao do izražaja njegov "mentalni sklop" – beskrajna poniznost prema većem i snažnijem, u ovom slučaju prema međunarodnoj zajednici, a sa druge strane – agresija prema nezaštićenom i nemoćnijem, a to su svi protivnici njegove lične vlasti.
Odmah po potpisivanju Briselskog sporazuma kreće u proces stavljanja svih ključnih medija pod svoju direktnu kontrolu. Blickrigom sprovodi gotovo potpunu medijsku cenzuru tako da običan svet ne može da čuje drugu stranu niti bilo kakvu kritiku vlasti.

Osnovna poluga medijskog mraka je TV Pink, najgledanija komercijalna televizija u zemlji. Vlasnik je kontrovezni Željko Mitrović, sluga bračnog para Milošević čiji je sin uz pomoc Vučićeve vlasti izbegao zatvor kad je usmrtio kolima devojku na pešačkom prelazu, dok je pijan vozio veliki džip velikom brzinom. Raskalašan zivot i nekoliko krupnih pogrešnih poslovnih poteza doveli su ga u tolike dugove da je jedini način da ne bankrotira bio da postane sluga novog gospodara.

Druga poluga je žuta štampa koju je istovremeno, različitim mehanizmima, stavio pod potpunu kontrolu – ucenama, pretnjama, policijom, finansijskim iznurivanjem, a na kraju ih je sve čak i formalno kupio jer nije hteo da rizikuje se jednog dana okrenu protiv njega. Od tog trenutka žuta stampa fabrikuje svakodnevno izmišljene afere usmerene protiv njegovih političkih protivnika, spinuje događaje, izmišlja državne udare, gotovo svakodnevno najavljuje bezrezervnu podršku Putina njemu lično u borbi za Kosovo, a povremeno i podršku Trampa i divljenje celog sveta u njegovoj mesijanskoj ulozi „spasavanja“ Srbije.

Istovremeno,vrši kontinuirani pritisak na preostale medije koji mu nisu u potpunosti naklonjeni, sa zahtevom da se ukidaju emisije i sklanjaju novinari koji imaju uticaj u javnosti, a koji su makar blago kritički nastrojeni prema njemu. Slobodni mediji se guše tako što nijedna državna firma na njima ne sme da se reklamira, a privatne firme su pod pritiskom finansijske policije ukoliko se osmele da plate neki oglas na tim medijima. Javno se šikaniraju novinari koji smeju da kažu ili napišu bilo šta što nije po njegovoj volji.
Šešelj koji je u međuvremenu postao Vučićev nezvanični saradnik, u maju 2018. u retkim trenucima iskrenosti je izjavio: "Vučić je pročitao sve što postoji na temu propagande i manipulacije javnim mnjenjem." I to disciplinovano primenjuje.

Svima je iz vlasti i bliskima vlasti strogo je zabranjeno gostovanje u preostalim nerežimskim medijima, ali i učetvovanje predstavnika vlasti u bilo kakvim debatama i TV duelima sa bilo kime ko je kritički nastrojen.
Zabranjeno je iznošenje u javnost bilo kakvih neslaganja ili javna debata između ministara o bilo kom pitanju, a uloga samih ministara u javnosti, ali i u realnom životu, svedena je na nivo tehničkog osoblja koje sprovodi sve njegove naloge. Predsednica Vlade je predmet posmeha, niko je ne pominje čak ni u kafanskim političkim prepričavanjima, kada se sve izgovara šaptanjem direktno na uho zbog neskrivenog straha od Vučićevog prisluškivanja.

Kreiranje nerealnog "pozitivnog očekivanja" kod osiromašenih građana je svakodnevno. Konstantno se fabrikuju egzaktna obećanja – „biće prosečna plata XXX tad i tad“, „biće ta i ta strana investicija“, „biće tad i tad završen XXX projekat“... U 99% slučajeva to se ne obistini, ali se zatrpava novim obećanjima, a niko ne sme ili nema gde da pita zašto obećano nije i ostvareno. Sa istim žarom kao kada je u Miloševićevo doba obećavao hleb za tri dinara, danas na neverovatan način obećava proizvodnju letećih automobila ili obavezno učenje kineskog jezika u osnovnim školama.
Pored opozicionih poltičara, medijski se linčuje svaki intelektualac ili bilo koja javna ličnost i sportista koji se usudi da se kritički osvrne na vlast. Mehanizam je doveden do savršenstva – Vučić lično definiše metu, a onda kreće lavina najstrašnijih laži preko TV Pink i celokupne žute štampe. Niko nije pošteđen, a u jednom trenutku meta je bio čak i Novak Đoković, kada je izjavio nešto što mu se nije dopalo.

Stranačko zapošljavanje i stvaranje „botovske armije“ je verovatno jedinstven slučaj u svetu. Svako zaposlenje u republičkim i lokalnim organima vlasti, u svim državnim I paradržavnim preduzećima iz cele zemlje, odobrava se u jednoj jedinoj (stranačkoj) kancelariji u Beogradu. Surovost ide dotle da se više stotina hiljada ovih ljudi godinama drži u statusu zaposlenih na određeno vreme i onda se ucenjuju produžetkom ugovora, i to ponovo na određeno. Ti ljudi imaju radnu obavezu da idu na Vučićeve skupove, da prikupljaju sigurne odnosno kapilarne glasove, da pišu pozitivne komentare o vođi na internet portalima i društvenim mrežama, da blate opoziciju i svakog kritičara vlasti. Ovi ljudi nemaju izbora jer nemaju od čega da žive.

Lažna borba protiv korupcije je jedna od osnovnih poluga njegove moći. Kada je došao na vlast, ta marketinška borba se svela na hapsenje najbogatijeg čoveka u Srbiji Miroslava Miškovića, što mu je donelo rast popularnosti. Taj čovek niti je pravosnažno osuđen, niti je bilo ko nakon sudske presude završio u zatvoru zbog ozbiljne korupcije. S vremena na vreme, sprovede marketinški dirigovanu akciju borbe protiv kriminala i korupcije, pohapsi neke ljude bez dokaza, oni na kraju budu pušteni, ali on dobije ono što je hteo – stvaranje lažne slike o pravdi i pravičnosti dok se njegovo lično i stranačko okruženje nelegalno bogati kao niko u novijoj istoriji. Mnogo više nego u vreme Miloševića.

Novu ekonomsku elitu kao podršku ličnoj vlasti Vučić ostvaruje delovanjem u dva pravca. Prvi je prisilna kupoprodaja uspešnih malih i srednjih preduzeća, gde se vlasnici primoravaju da ih prodaju ljudima iz Vučićevog okruženja. Drugi pravac su poslovi sa državom gde je apsolutno nemoguće da i najmanji posao dobije bilo ko, ko nije deo režima, odnosno blizak režimu.

Vučić upravlja sopstvenom strankom na način veoma sličan vođenju Nacional-socijalističke stranke u Nemackoj 30-tih godina. Apsolutno bilo kakva kritička reč je najstrožije zabranjena, bespogovorno se sluša vodja i sprovodi njegova volja koja se iskazuje u agresivnoj komunikaciji, pretnjama i vredjanjem čak i najbližih saradnika. Cilj je zaplašiti sve i svakoga, a i najmanja neposlušnost se kažnjava, uključujući policijsko-sudske progone i medijsko linčovanje. Zastrašujuće deluju televizijski snimci sa sednica stranačkih organa kada funkcioneri po petnaest ili dvadeset minuta moraju da aplaudiraju velikom vođi – toga smo se nagledali u svetskoj istoriji i dobro znamo čemu je to vodilo.
Unutar stranke postoje regionalni stranački koordinatori koji su paralelna vlast i upravljaju svim strukturama izvršne vlasti u svakom regionu u zemlji, a odgovorni su samo i isključivo vođi. Njima su odgovorni i predsednici opština, i lokalne sudije i tužioci, i direktori javnih preduzeća. Oni određuju koje firme će dobijati poslove na lokalu, oni određuju ko će kupiti lokalne medijie, oni zastrašuju lokalne opozicione aktiviste...

Pri stranci postoje i posebne kriminalne grupe koje služe kako za gvozdenu disciplinu unutar stranke, tako i za plašenje običnog naroda, posebno po opstinama u unutrasnjosti. Njihov pojavni oblik je isti kao tokom rata devedesetih – obrijane glave na nabildovanim telima, džipovi, trgovina drogom, bejzbol palice i oružje. Vučić u potpunosti upravlja i desničarskim i navijackim grupama koje su njegova dodatna ulična snaga za zastrašivanje građana. Kao nekadašnji pripadnik najjače navijačke organizacije u zemlji, svestan je da skandiranje protiv predsednika na stadionima u Srbiji moze lako da postane inicijalna kapisla eksplozije opšteg nezadovoljstva u zemlji. Zato je legitimizovao navijačke polukriminogene organizacije dajući im građevinske poslove i štiteći ih od procesuiranja njihovih krivičnih dela. Sve to radi samo da mu ne bi pravili probleme kakve su imali prethodnici. Zauzvrat, tribine na stadionima su mirne u odnosu na vlast, a gej parade koje su nekada te grupe sprečavale danas se održavaju bez ikakvih problema jer vođa od toga ima koristi u međunarodnim odnosima.

Aleksandar Vučić nema nikakvu politiku, ne poštuje nikakve vrednosti, bilo koga ili bilo šta. Njegov jedini cilj je lična i neograničena vlast, a za ostvarenje tog cilja ne postoje zabranjena sredstva. On dnevno menja stavove, svesno laže, manipuliše, unižava institucije i privatne živote hiljada ljudi. Njegova jedina politika su svakodnevna istraživanja javnog mnjenja i fokus grupe kao sredstvo za manipulaciju javnošću. Kada mu istraživanja pokažu da treba davati lažna obećanja, on to i radi. Kada mu sugerišu da treba dati izjavu protiv Amerike ili Evropske unije – on za to angažuje saradnike i tabloide. Kada mu se učini produktivnim stvaranje slike o prijateljstvu sa Rusijom – on angažuje sve resurse da se veliča Putin. Kada se suoči sa rastom rejtinga opozicije – on ih naziva fašistima i izdajnicima. Kada istraživanja pokažu da se profiliše pojedinac koji bi ga pobedio na fer izborima – on organizuje višemesečni medijski linč tog pojedinca. Kada fokus grupe pokažu narastanje nezadovoljstva građana zbog korupcije – on organizuje fingiranja hapšenja…

Dokle?

Najnoviji broj

12. septembar 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa