9. novembar 2019.9. nov 2019.
Šabačko pozorište
"Šumadija" kroz pustinju i prašumu realnosti
Poštovaoci i ljubitelji pozorišne umetnosti 12. novembra imaće priliku da pogledaju predstavu "Šumadija" na Velikoj sceni gradskog teatra u Šapcu. Početak izvedebe zakazan je za 20 časova.
„Halo. Dobar dan. Da li je to Srpska akademija nauka i umetnosti? Ovde F. Znate, ja pišem pesme. Za decu, da. Želeo bih da postanem vaš član. Molim? Da pozovem sutra? Treba mi i preporuka? Važi...“ replika je kojom dramski pisac Filip Vujošević publiku poznaje sa glavnim protagonistom predstave „Šumadija“.
F. (41) je mlad, perspektivan pisac poezije za decu, ili bar tako misli. Sasvim običan, prosečan stanovnik jedne male zamlje u Evropi. Živi sam, provodeći vreme u sanjarenju i pokušajima da afirmiše svoje stvaralaštvo koje uprkos svemu smatra izuzetno vrednim. Naizgled sasvim ordinarna tema pozorišnog komada. Ipak, višeslojnost priče, baš kao i scenografija otkriva posmatraču kompletnu, „širu“ sliku, tek kada se kockice slože.
Koliko je realnost koju živimo apsurdna i gde je kvaka 22 na duhovit, ali bolan način otkriva nam uigran autorski tim predstave, rediteljka Maja Pelević i Filip Vujošević.
Šumadija" je pseudoautobiografski komad Vujoševića, koji govori o položaju umetnika u Srbiji danas. Prati glavne likove kroz javu, san i televizijske programe, kroz pustinju tezgarenja u marketingu i prašumu političke stvarnosti i poigrava se sa kako je i sam pisac naveo istinama i zabludama, jer to daje slobodu.
Inspiraciju Filip je pronašao u neposrednom iskustvu i radu u jednoj marketinškoj agenciji, kao i njegov (anti)junak F. koji se samozavarava da je to samo jedna usputna stanica ka uspehu i da ga nekoliko slogana za konditorske proizvode deli od cilja, da postane priznati i poznati pesnik. Uveren u svoju genijalnost, vidi i tu šansu da se iskaže, ali mu ne ide.
Maštarije su neograničene, one ga vode daleko, čak do Moldavije, zemlje koja u svima budi različite asocijacije, a njemu deluje kao obećana i mesto gde je sve moguće. Uz planove o karijeri, sniva i (ne)ostvarenu ljubav, toliko nerealnu da je ni snovi ne mogu "istrpeti", sa glumicom Suzanom Lukić koja u predstavi „igra“ sebe što unosi nove elemente u tumačenju zapleta. Linija između realnosti i sanjarenja, pretvara se u ples na granici normalnosti i ludila, gde je jedna reč dovoljna da se nepovratno zakorači ka tamnoj strani i potpunom delirijumu.
U predstavi igraju: Vladimir Milojević, Suzana Lukić, Sonja Milojević, Aleksandra Ristić i Kristina Pajkić i scene prati pažljivo odabran audio i video materijal koji uz kostime i scenografiju formira istovremeno mozaik simbola i transparentnosti. Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna, ili pak nije?
U „Šumadiji“ na kraju oluje nije duga, niti ona vodi ka ćupu zlata, večnoj sreći, a upitna je i sloboda pojedinca, društva i izbora. Jedino preostalo rešenje je u pristupnici i potpisu, ali za čoveka kome se snovi ruše i dok spava, realnost sputava, ni ta ordinarna ideja ne može da se realizuje, već i tu sledi odbijanje: „Žao mi je, možete biti samo naš simpatizer. Popunili smo broj članova.“
Ipak, jedno pismo je stiglo, jedna poznata ruka je pružena baš kada je odlučio da prekrati sve muke jednim skokom nade, ili očaja. Otvaraju li se vrata uspeha za F. ili se samo zatvaraju vrata realnosti? Da li smo kao F. zalutali u pustinji i prašumi, nekoj Šumadiji (ne)realnosti, probudili uspavane mediokritete ostaje kao otvoreno pitanje dok ne shvatimo da je sloboda deo naše odgovornosti.
„Halo. Dobar dan. Da li je to Srpska akademija nauka i umetnosti? Ovde F. Znate, ja pišem pesme. Za decu, da. Želeo bih da postanem vaš član. Molim? Da pozovem sutra? Treba mi i preporuka? Važi...“ replika je kojom dramski pisac Filip Vujošević publiku poznaje sa glavnim protagonistom predstave „Šumadija“.
F. (41) je mlad, perspektivan pisac poezije za decu, ili bar tako misli. Sasvim običan, prosečan stanovnik jedne male zamlje u Evropi. Živi sam, provodeći vreme u sanjarenju i pokušajima da afirmiše svoje stvaralaštvo koje uprkos svemu smatra izuzetno vrednim. Naizgled sasvim ordinarna tema pozorišnog komada. Ipak, višeslojnost priče, baš kao i scenografija otkriva posmatraču kompletnu, „širu“ sliku, tek kada se kockice slože.
Koliko je realnost koju živimo apsurdna i gde je kvaka 22 na duhovit, ali bolan način otkriva nam uigran autorski tim predstave, rediteljka Maja Pelević i Filip Vujošević.
Šumadija" je pseudoautobiografski komad Vujoševića, koji govori o položaju umetnika u Srbiji danas. Prati glavne likove kroz javu, san i televizijske programe, kroz pustinju tezgarenja u marketingu i prašumu političke stvarnosti i poigrava se sa kako je i sam pisac naveo istinama i zabludama, jer to daje slobodu.
Inspiraciju Filip je pronašao u neposrednom iskustvu i radu u jednoj marketinškoj agenciji, kao i njegov (anti)junak F. koji se samozavarava da je to samo jedna usputna stanica ka uspehu i da ga nekoliko slogana za konditorske proizvode deli od cilja, da postane priznati i poznati pesnik. Uveren u svoju genijalnost, vidi i tu šansu da se iskaže, ali mu ne ide.
Maštarije su neograničene, one ga vode daleko, čak do Moldavije, zemlje koja u svima budi različite asocijacije, a njemu deluje kao obećana i mesto gde je sve moguće. Uz planove o karijeri, sniva i (ne)ostvarenu ljubav, toliko nerealnu da je ni snovi ne mogu "istrpeti", sa glumicom Suzanom Lukić koja u predstavi „igra“ sebe što unosi nove elemente u tumačenju zapleta. Linija između realnosti i sanjarenja, pretvara se u ples na granici normalnosti i ludila, gde je jedna reč dovoljna da se nepovratno zakorači ka tamnoj strani i potpunom delirijumu.
U predstavi igraju: Vladimir Milojević, Suzana Lukić, Sonja Milojević, Aleksandra Ristić i Kristina Pajkić i scene prati pažljivo odabran audio i video materijal koji uz kostime i scenografiju formira istovremeno mozaik simbola i transparentnosti. Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna, ili pak nije?
U „Šumadiji“ na kraju oluje nije duga, niti ona vodi ka ćupu zlata, večnoj sreći, a upitna je i sloboda pojedinca, društva i izbora. Jedino preostalo rešenje je u pristupnici i potpisu, ali za čoveka kome se snovi ruše i dok spava, realnost sputava, ni ta ordinarna ideja ne može da se realizuje, već i tu sledi odbijanje: „Žao mi je, možete biti samo naš simpatizer. Popunili smo broj članova.“
Ipak, jedno pismo je stiglo, jedna poznata ruka je pružena baš kada je odlučio da prekrati sve muke jednim skokom nade, ili očaja. Otvaraju li se vrata uspeha za F. ili se samo zatvaraju vrata realnosti? Da li smo kao F. zalutali u pustinji i prašumi, nekoj Šumadiji (ne)realnosti, probudili uspavane mediokritete ostaje kao otvoreno pitanje dok ne shvatimo da je sloboda deo naše odgovornosti.
Aktuelno
Najnoviji broj
18. april 2024.
