„Kada se budemo vratili na naša ognjišta i naše majke zateknemo još u životu, one će nas dočekati i pitati: Kako ste se osećali u Francuskoj?Mi ćemo im odgovoriti: Bilo nam je dobro! Ako su naše žene i naše sestre još u životu, one će nas dočekati i pitati: Kako ste se osećali u Francuskoj? Mi ćemo im odgovoriti: Bilo nam je dobro! Ako su naša deca saznala za najveća iskušenja ovog sveta, još u životu, ona će nas zagrliti takođe, ali njihova usta neće umeti da nam postave to pitanje, samo će nas prosto pitati: Gde je ta Francuska? Umesto odgovora, mi ćemo staviti ruku na srce i reći ćemo im: Evo, Francuska je ovde, i naša deca će nas razumeti“ Vladislav Petković Dis
Do tada najveći sukob u istoriji čovečanstva, Veliki rat, slomio je moćna carstva, prekrojio mapu Evrope, a običnom, malom čoveku, iako je oduzeo gotovo sve, ostavio je tanki tračak nade i uverenje da je to poslednji oružani konflikt milenijuma. Srbija, zemlja pobednica, ali samo nominalno, svoje žrtve nikada nije izbrojala, a ni sunarodnike rasute po svetu. Albanska golgota ostala je duboko utisnuta u kolektivnu svest kao simbol velikog stradanja, poraza, ali i nadljudske istrajnosti. Živi svedoci odavno su otplovili nebeskim lađama, ali zapisi na požutelim hartijama i dalje kazuju priče.
-Približismo se granici. Ljudi iz kolone istrčavaju na njivu pored puta, čeprkaju nogom sneg i uzimaju po komadić stvrdnute zemlje, svoje srpske zemlje. Kada to videh, obuze me još veća tuga. Siroti ljudi, misle valjda da nikad više neće videti svoju Otadžbinu ni svoju kuću. Nesvesno se i sam sagoh, te uzeh komadić zemlje, kao kamen tvrde -Ljubiša S. Milošević, V razred ( Radovanović Zoran, Srbi na Korzici, Novi Sad 2014.str 83.)
