Znaš medo, baš sam srećan

-Znaš medo, sinoć nam je bio Deda Mraz, video sam ga, malo, samo tačkicu, morao je da ide dalje, kod drugih drugara, ali sam ga čuo, sve, irvase, sanke, zvonce – govorio je svojoj igrački jedan mališan, usta još crvenih od karamelizovanog crvenog šećera, glazure oko jabuke koju je jeo u slast.

-Ima i za tebe, dodao je.
-Nisam verovao da će doći, uplašio sam se da će me zaboraviti, spremio sam baš lepe kolače sa mamom, sačuvao sam i mleko, on je pojeo dva, popio nekoliko gutljaja i otišao dalje, ostavio mi poklone. Znaš medo baš sam srećan, sve što sam poželeo, ispunilo se– učestvovao je i dalje u zamišljenom dijalogu.

-Znam da nema snega, ali sam ja kriv, poželeo sam ga, ali nisam rekao koliko da traje, bio je noćas i nestao, drugi kažu da nije, a jeste, video sam. Znaš, ja sam kriv, sledeći put ću poželeti da ga svi vide, da ga bude više i da se svi raduju– reče i zagrli čvrsto omiljenog ljubimca...

Na vratima jedine sobe stajao je otac borivši se da ne zaplače od sreće, osmeh nikada u životu nije imao iskreniji.

To je bilo samo jutro posle večeri, sedam, osam sati posle nagoveštaja loše noći i nemirnog odlaska u postelju. Legao je ophrvan brigama i tugom, tog 31. decembra...

Prazničnu priču u celosti možete pročitati u našem novogodišnjem dvobroju