Evropa. Srbija. Šabac. Benska Bara, centralno gradsko naselje. Ulica dr Andre Jovanovića. 21. vek. Svakog proleća, leta i rane jeseni, ista slika. Najmlađi u pesku koji zauzima 4 m2, na polomljenim ljuljaškama koje škripe. Oko njih, čaše, flaše i ostaci burne noći oko nekadašnje česme.
U njoj hrpa smeća. Na preostalom prostoru oni koji deca više nisu. Muzika iz kola i zvučnika koja se može čuti i do centra grada. Automobili koji kruže, zaustavljaju se, otvore prozor i odu, malo kasnije se ponovo pojave. Galama. U popodnevnim satima kada je vreme odmora. Noću. Do zore. Komšije su godinama tražile pomoć od svih nadležnih. Uglavnom, niko nije bio nadležan. Oni koji deca više nisu pekli su roštilj, pevali, gruvali, gađali, razbijali svetiljke, kante za smeće, kontejnere, roletne, cveće, prozore, igrali fudbal sa lubenicama, umesto lopte dobacivali se sa protivpožarnim aparatom. Radili mnoge stvari koje se sportom i rekreacijom ne nazivaju. Za to vreme, komšije su decu koja to jesu, vodile na Stari grad i ispred tuđih zgrada da se igraju. Zvali smo policiju, komunalnu policiju, novinare u pomoć. Međutim, niko od nas nije smeo da priča u kameru. Plašili smo se za svoju glavu pa i roletne, cveće i prozore.
U Šapcu, u 21.veku. Komšinice tinejdžerke kada vide grupu od 30-tak momaka u mraku, trčale su od ćoška do stana, đaci nisu mogli u stanovima da uče, stariji da se odmaraju a ni da izađu na klupe ispred ili iza svoje zgrade. Noću od buke i muzike sa zvučnika, ne mogu da spavaju a ni da izađu na svoju terasu. Nije mnogo pomogao ni noćni čuvar. Radio je do ponoći. Žurka ispod prozora, tada je tek počinjala. Deca i igralište nikada nikome nisu smetali, već samo ono što sport nije.
Tračak nade stanarima okolnih zgrada pojavio se pre nekoliko godina kada su u sandučićima ugledali anketne listiće iz Gradske uprave. Posle toga, usledili su razgovori i sastanci, rekli smo svoje probleme. Analizirani su svi aspekti, urađen projekat, izložen, usvojen na javnoj raspravi. Počeli su radovi.
Sada neka grupa, zaustavlja ljude na ulici, zvoni na vrata. Želi da obesmisli nekoliko godina rada i osmisli kako će izgledati prostor ne ispod njihovog prozora, nego u zgradama u kojoj žive neki drugi ljudi. Ljudi koji žele parkić za svoju i komšijsku decu koja ne mogu bez nadzora da prelaze ulice sami, koji su oduševljeni što bi deo prostora bio i inkluzivni. Što bi i roditelji i bake i deke imali mogućnost da sednu i odmore se. Bez vrste muzike koju ne vole da slušaju, bez stakla od flaša i čaša, bez sporta koji to nije. Ljudi koji imaju pravo na san i život bez straha u svojim zgradama. U Šapcu. U Srbiji. U Evropi, bar na geografskoj karti. U 21. veku.
