4. mart 2020.4. mar 2020.
Post i hipokrizija: "Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi"
U ponedeljak je počeo Časni post, Sveta Četrdesetnica, najduži i najstroži post u godini. Pravoslavno učenje nalaže da Veliki post provodimo u pokajanju (promeni), praštanju i molitvi, sa ciljem da najveći hrišćanski praznik, Vaskrs, dočekamo u radosti. Postiti bi trebalo, kao i sve drugo, iz istinskih ubeđenja. Nema mesta za hipokriziju i "oreol pravednika", što je zamka u koju se lako upada. Duhovna gordost je teško izlečiva.
DILEMA RAZREŠENA U JEVANĐELjU
Večitu dilemu da li su oni koji poste bolji od onih koji ne poste, osobito na početku svakog posta, kao posledicu površnog poimanja suštine hrišćanstva i života u veri, razrešio je Gospod Hristos u jevanđelskoj priči O mitaru i fariseju:
„Dva čoveka uđoše u hram da se mole Bogu, farisej i carinik... Farisej govoraše: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi, ili kao ovaj grešni carinik... postim dva puta u nedelji, dajem desetak od svega što steknem. A carinik stajaše u dnu hrama, bijući se u prsa govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome! Kažem vam, carinik otide opravdan dome svome, a ne farisej. Jer svaki koji uzvisuje sebe poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se“ (Luka, 18, 9-14).
Post je prevashodno duhovni podvig. Posno jelo je sredstvo, a ne cilj.
Evo primera iz života dva velika svetitelja; Sveti Epifanije Kiparski pozvao na ručak Svetog Ilariona i pripremio pečeno pile. Epifanije odbi rečima: „Oprosti brate, od kad se zamonaših ne jedoh ništa zaklano“. Epifanije reče: „A ja, od kad se zamonaših, nikad ne legoh u postelju, dok sve ne oprostih protivnicima svojim“. Zadivljen Ilarion uzvrati: „Tvoja vrlina, sveti čoveče, veća je od moje!“
Jedan svetitelj reče drugom: „Nikad me sunce ne vide da jedem“. Smireno uzvrati ovaj drugi: „Nikad me sunce ne vide da se gnevim na bližnjega svoga“. „Brate“, reče prvi, „tvoja vrlina veća je od moga posta“.
Sve ovo ilustruje suštinu života u veri. Ima hrišćana koji ne jedu meso, ali „jedu džigerice“ svojih bližnjih. Suština posta je smirenje, trpljenje, praštanje, dobra dela, nežnost i briga za svoje najbliže. Ako je to teško i nedostižno, onda probajmo srdačan pozdrav, blag osmeh, mio pogled, toplu reč, raširene ruke i srce prema našim bližnjim. To je vrednije od hiljadu postova. Bog od nas traži srce: „Sine daj mi srce svoje.“... i dodaje: „Milosti hoću a ne žrtve!“
Uzdržanje od mrsne i jake hrane jeste lek za utišavanje telesnih strasti, koje su izvor obesti, gneva, besa, nasilja, pohote svake vrste... Dakle, pobeda duha nad telom. Rvanje sa sobom. Borba i pobeda duhovnog nad telesnim u sebi... Silazak u sebe, traganje za sobom, susret sa sobom u sebi. Ko sretne sebe u sebi, više je nego da je sreo anđela, kažu sveti oci Crkve.
I, na posletku: „Telesno posti, a vrlinom i dobrotom dušu gosti.“
Protođakon dr Ljubomir Ranković
DILEMA RAZREŠENA U JEVANĐELjU
Večitu dilemu da li su oni koji poste bolji od onih koji ne poste, osobito na početku svakog posta, kao posledicu površnog poimanja suštine hrišćanstva i života u veri, razrešio je Gospod Hristos u jevanđelskoj priči O mitaru i fariseju:
„Dva čoveka uđoše u hram da se mole Bogu, farisej i carinik... Farisej govoraše: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi, ili kao ovaj grešni carinik... postim dva puta u nedelji, dajem desetak od svega što steknem. A carinik stajaše u dnu hrama, bijući se u prsa govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome! Kažem vam, carinik otide opravdan dome svome, a ne farisej. Jer svaki koji uzvisuje sebe poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se“ (Luka, 18, 9-14).
Post je prevashodno duhovni podvig. Posno jelo je sredstvo, a ne cilj.
Evo primera iz života dva velika svetitelja; Sveti Epifanije Kiparski pozvao na ručak Svetog Ilariona i pripremio pečeno pile. Epifanije odbi rečima: „Oprosti brate, od kad se zamonaših ne jedoh ništa zaklano“. Epifanije reče: „A ja, od kad se zamonaših, nikad ne legoh u postelju, dok sve ne oprostih protivnicima svojim“. Zadivljen Ilarion uzvrati: „Tvoja vrlina, sveti čoveče, veća je od moje!“
Jedan svetitelj reče drugom: „Nikad me sunce ne vide da jedem“. Smireno uzvrati ovaj drugi: „Nikad me sunce ne vide da se gnevim na bližnjega svoga“. „Brate“, reče prvi, „tvoja vrlina veća je od moga posta“.
Sve ovo ilustruje suštinu života u veri. Ima hrišćana koji ne jedu meso, ali „jedu džigerice“ svojih bližnjih. Suština posta je smirenje, trpljenje, praštanje, dobra dela, nežnost i briga za svoje najbliže. Ako je to teško i nedostižno, onda probajmo srdačan pozdrav, blag osmeh, mio pogled, toplu reč, raširene ruke i srce prema našim bližnjim. To je vrednije od hiljadu postova. Bog od nas traži srce: „Sine daj mi srce svoje.“... i dodaje: „Milosti hoću a ne žrtve!“
Uzdržanje od mrsne i jake hrane jeste lek za utišavanje telesnih strasti, koje su izvor obesti, gneva, besa, nasilja, pohote svake vrste... Dakle, pobeda duha nad telom. Rvanje sa sobom. Borba i pobeda duhovnog nad telesnim u sebi... Silazak u sebe, traganje za sobom, susret sa sobom u sebi. Ko sretne sebe u sebi, više je nego da je sreo anđela, kažu sveti oci Crkve.
I, na posletku: „Telesno posti, a vrlinom i dobrotom dušu gosti.“
Protođakon dr Ljubomir Ranković
Aktuelno
Najnoviji broj
18. april 2024.
