22. mart 2020.22. mar 2020.
PRIČA O DR DANIELI PAUNOVIĆ PAVIĆ
Nemoguće je ne voleti je
Dr Daniela Paunović Pavić radi kao endokrinolog na KBC „Bežanijska kosa“. Medicina je za nju bila jedina moguća opcija. Da je odustala od nje, kaže, odustala bi od same sebe. Svesna da je „surovo odbacila neke druge talente“ koje je imala, radost nalazi u svom trojstvu – porodica, prijatelji, pacijenti
Dr Daniela Paunović Pavić rođena je u Šapcu 1964. godine. Njenog oca, Mošu Pavića, koji je svoj radni vek je proveo u šabačkoj opštini, mnogi pamte po dobru. Mama Branka radila je u Samoupranoj zajednici obrazovanja. Odrastala je u ulici Miloša Obilića, kod Sokolane, okružena roditeljima, rodbinom i prijateljima, na potezu između „Milevine“, Muzičke škole i Gimnazije.
S obzirom da je htela široko obrazovanje, upisala se u Šabačku gimnaziju. Iako je bila vrsni matematičar, veoma rano se opredelila za studije medicine. Upisala je smer Prostorno planiranje zato što je bio jedini koji je dozvoljavao upis na Medicinski fakultet. Predavali su joj profesori visokog kalibra koji se pamte po nadimcima, Joza matematiku, Kulon fiziku, a Koman srpski. Osvajala je nagrade na takmičenjima iz matematike bez imalo napora sve dok to nije „sabotirala“ znajući da želi da ide u drugom pravcu. Vredna i organizovana, bila je đak generacije.
- Ni sama ne znam zašto, ali medicina je za mene bila jedina opcija. Želela sam da pomažem ljudima i nisam videla ni jedan loš apekt naše struke. Mlad čovek sve vidi idealno, buđenja dolaze kasnije. Profesor Kulon dugo nije mogao da pređe preko mog izbora fakulteta. Rekao mi je da se takav talenat ne gura pod tepih. Tokom studija se, svaki put kada bi sretao mog oca raspitivao za mene, čak i pozdravljao, ali slučajne susrete sa mnom je vešto izbegavao. Tek kad sam diplomirala, prišao mi je i čestitao. Kasnije je bio moj pacijent, čime smo oboje bili dirnuti.
Kroz smeh kaže da je tehničar prostornog planiranja, voli aktivnosti vezane za uređenje prostora za stanovanje i dvorišta, što je „stečena ljubav“. Daniela se često i iskreno smeje. Zasuzila je nekoliko puta tokom razgovora „pravdajući se“ da nikada do sada nije na takav način rekapitulirala svoj život.
Usmereno obrazovanje o kom se sa dosta osude govorilo, imalo je i svojih dobrih strana. Ceo razred bi se iz osnovne „preselio“ u srednju školu, a druženje bi se nastavilo. Daniela je ostala prijatelj sa svojim školskim drugarima. Kaže da „prava, iskrena prijateljstva nastaju rano, i ako se neguju, traju za ceo život, zato što su čista i iskrena, bez imalo interesa i kalkulacija .
- Možda se ne viđamo dovoljno često (život nas odvodi na različite strane), ali kad se nađemo zajedno, nastavljamo tamo gde smo stali. Tu su Jelena, Mrka, Vrača, Nikola, Mira, Saša, Jasna, Sneža, Moskva, Dražen... Sa nekima sam deset godina bila zajedno u razredu, a sa Sašom Rašinim još u vrtiću. Za mene je ostao Saša Rašin zato što ga je tako zvao moj otac, koji je bio prijatelj sa Sašinim ocem.
Onako kako je naumila, tako je i uradila. Upisala je studije medicine i završila za pet godina. Po diplomiranju se vratila u rodni grad, gde je upoznala svog supruga, Dragana Paunovića, koji po majci ima šabačke korene. Poznavala ga je sa fakulteta, gde su se mimoilazili, ali ih je sudbina sustigla u Šapcu. Tada, sada već davne osamdeset devete, oformljeno je čvrsto šabačko jezgo, osam nerazdvojnih parova, prijatelja za ceo život, od kojih je većinu upoznala u prvim danima svoje profesionalne karijere. No, došli su novi izazovi u „strašnim devedesetim“.
- Naša ćerka Bojana, jako je vezana za Šabac zato što je tu provela svoje detinjstvo sa bakom i dekom koji su je obasipali pažnjom i ljubavlju. Nas dvoje smo otišli u Beograd na specijalizaciju, a ona je ostala sa njima. To su bile godine kada nije bilo jednostavno organizovati čuvanje malog deteta u Beogradu sa roditeljima koju su zauzeti veći deo dana. Nismo hteli ni da je izdvojimo iz sredine u kojoj se osećala najsigurnijom. Bila sam vikend - mama. Odlučila sam da, umesto da sa njom budem svaki dan po par sati, nervozna i ljuta što ne učim, „poginem“ u Beogradu četiri-pet dana, a vikendom budem potpuno posvećena svom detetu.
U tom trenutku zazvonio je telefon. Bojana je pozvala majku da je pita kako je. Nismo bili iznenađeni ovom „slučajnošću“ koja svedoči duboku vezu između majke i ćerke.
Paunovići su nekoliko godina funkcionisali kao „porodica na točkovima“, na relaciji Šabac – Beograd, dok se nisu preselili u prestoni grad. Daniela se zaposlila u KBC „Bežanijska kosa“, gde dvadeset godina radi kao endokrinolog.
- Dvoumila sam se između kardiologije i endokrinologije, ali danas sam zadovoljna svojim izborom. Često mi dolaze pacijenti iz Šapca, za koje sam uvek tu, jer to je dug koji uredno i rado odužujem, pre svega, za svog oca.
Šabac je jedna od onih ljubavi kojima se uvek vraća. Svesna svoje „čvrste vezanosti za šabačku čaršiju, nikad nije pokušala da joj se otrgne“. Svoje „baterije puni“ šetajući se stazama mladosti „od jedne do druge robne kuće“.
- Sa srcem u Šapcu, Beograd prihvatam racionalno, sa svim prednostima i manama. Teško je u njemu napuniti baterije zato što je strukturalno potpuno promenjen. Sve što je u Šapcu na korak, dva ili na pet, deset minuta, u Beogradu je na sat ili dva. Često se smejemo činjenici da naši šabački prijatelji mnogo više uživaju u Beogradu nego mi koji živimo i radimo u „Belom gradu“.
Bojana nije krenula roditeljskim stopama. Majka joj je savetovala da dobro razmisli sta želi, da ne upisuje medicinu samo zato što joj je to blisko zbog činjenice da „živi sa dva doktora koji kući prenose sve vibracije svog posla“.
- U ovom našem poslu čovek ne može da ostane ravnodušan na teške sudbine, ljudsku patnju, koliko god dugo da radi.
Posebno je teško suočavanje sa sopstvenom nemoći u situacijama kada ne može da se pomogne. Suprug i ja posao nosimo kući, razmenjujemo ono što nam se dogodilo zato što, budući da smo oboje lekari, razumemo jedno drugo. Zbog toga sam rekla Bojani da potraži sebe izvan naših priča koje je svakodnevno slušala.
Odlučila se za ekonomiju i posle završenog fakulteta u Beogradu, nastavila školovanje u Lozani u Švajcarskoj. Živi i radi u Cirihu
- Šta biste rekli a da Vas nisam pitala?
- Vi ste mene pitali mnogo više od onoga što bih ja rekla (smeh)
- Kada biste ponovo započinjali život, da li biste ponovili korake?
- Nažalost, život i vreme u kom živimo stavili su našu profesiju na velika iskušenja. Iz ove perspektive razmišljam zašto sam tako surovo odbacila talente koje sam imala. Možda ne bih ponovila svoj izbor da sam znala da će biti ovako trnovit put u našoj struci, možda bih izabrala nešto drugo, ali da sam odustala od medicine, na neki način bih odustala i od same sebe.
- Da li još uvek svirate klavir?
- Jako retko. Vreme mi ne dozvoljava, a klavir traži posebnu posvećenost. Ponekad sviram za svoju dušu.
Trojstvo Danielinog života predstavlja porodica, prijatelji i pacijenti. Svima je posvećana. Prijatelji je doživljavaju kao svestranu osobu, nekog ko može sve i ko se bezganično daje drugima.
- Porodične i prijateljske veze treba pažljivo graditi i negovati zato što su one neprocenjivo bogatstvo u životu, a svojih se korena treba sećati da bismo bili bolji ljudi.
Priču o Danieli završavamo rečima njene prijateljice: „Ona kad voli, voli celim bićem. Zato je nemoguće ne voleti je“.
ANEGDOTA SA SAŠOM RAŠINIM.
„Saša i ja smo pomagali drugarima na časovima matematike, posebno na pismenim zadacima, ali dozirano, da ne bude baš mnogo providno. Profesor Kulon je to znao i zato je smišljao kako da nam doskoči. Jednom prilikom, u kabinetu za fiziku, postavio je dve klupe pod tablu, a katedru iza klupa. Rekao nam je: „Vas dvoje pod tablu. Nećete vi mene prevariti“. Pogledali smo se i pomislili: „Ovo će biti malo teže.“ Radio se dvočas, a mi smo završili naše zadatke za manje od časa. Profesor nam je rekao da izađemo napolje.. E, to mu je bila greška. Uradili smo rešenja za obe grupe i uspeli da doturimo razredu ceduljice.“
S obzirom da je htela široko obrazovanje, upisala se u Šabačku gimnaziju. Iako je bila vrsni matematičar, veoma rano se opredelila za studije medicine. Upisala je smer Prostorno planiranje zato što je bio jedini koji je dozvoljavao upis na Medicinski fakultet. Predavali su joj profesori visokog kalibra koji se pamte po nadimcima, Joza matematiku, Kulon fiziku, a Koman srpski. Osvajala je nagrade na takmičenjima iz matematike bez imalo napora sve dok to nije „sabotirala“ znajući da želi da ide u drugom pravcu. Vredna i organizovana, bila je đak generacije.
- Ni sama ne znam zašto, ali medicina je za mene bila jedina opcija. Želela sam da pomažem ljudima i nisam videla ni jedan loš apekt naše struke. Mlad čovek sve vidi idealno, buđenja dolaze kasnije. Profesor Kulon dugo nije mogao da pređe preko mog izbora fakulteta. Rekao mi je da se takav talenat ne gura pod tepih. Tokom studija se, svaki put kada bi sretao mog oca raspitivao za mene, čak i pozdravljao, ali slučajne susrete sa mnom je vešto izbegavao. Tek kad sam diplomirala, prišao mi je i čestitao. Kasnije je bio moj pacijent, čime smo oboje bili dirnuti.
Kroz smeh kaže da je tehničar prostornog planiranja, voli aktivnosti vezane za uređenje prostora za stanovanje i dvorišta, što je „stečena ljubav“. Daniela se često i iskreno smeje. Zasuzila je nekoliko puta tokom razgovora „pravdajući se“ da nikada do sada nije na takav način rekapitulirala svoj život.
Usmereno obrazovanje o kom se sa dosta osude govorilo, imalo je i svojih dobrih strana. Ceo razred bi se iz osnovne „preselio“ u srednju školu, a druženje bi se nastavilo. Daniela je ostala prijatelj sa svojim školskim drugarima. Kaže da „prava, iskrena prijateljstva nastaju rano, i ako se neguju, traju za ceo život, zato što su čista i iskrena, bez imalo interesa i kalkulacija .
- Možda se ne viđamo dovoljno često (život nas odvodi na različite strane), ali kad se nađemo zajedno, nastavljamo tamo gde smo stali. Tu su Jelena, Mrka, Vrača, Nikola, Mira, Saša, Jasna, Sneža, Moskva, Dražen... Sa nekima sam deset godina bila zajedno u razredu, a sa Sašom Rašinim još u vrtiću. Za mene je ostao Saša Rašin zato što ga je tako zvao moj otac, koji je bio prijatelj sa Sašinim ocem.
Onako kako je naumila, tako je i uradila. Upisala je studije medicine i završila za pet godina. Po diplomiranju se vratila u rodni grad, gde je upoznala svog supruga, Dragana Paunovića, koji po majci ima šabačke korene. Poznavala ga je sa fakulteta, gde su se mimoilazili, ali ih je sudbina sustigla u Šapcu. Tada, sada već davne osamdeset devete, oformljeno je čvrsto šabačko jezgo, osam nerazdvojnih parova, prijatelja za ceo život, od kojih je većinu upoznala u prvim danima svoje profesionalne karijere. No, došli su novi izazovi u „strašnim devedesetim“.
- Naša ćerka Bojana, jako je vezana za Šabac zato što je tu provela svoje detinjstvo sa bakom i dekom koji su je obasipali pažnjom i ljubavlju. Nas dvoje smo otišli u Beograd na specijalizaciju, a ona je ostala sa njima. To su bile godine kada nije bilo jednostavno organizovati čuvanje malog deteta u Beogradu sa roditeljima koju su zauzeti veći deo dana. Nismo hteli ni da je izdvojimo iz sredine u kojoj se osećala najsigurnijom. Bila sam vikend - mama. Odlučila sam da, umesto da sa njom budem svaki dan po par sati, nervozna i ljuta što ne učim, „poginem“ u Beogradu četiri-pet dana, a vikendom budem potpuno posvećena svom detetu.
U tom trenutku zazvonio je telefon. Bojana je pozvala majku da je pita kako je. Nismo bili iznenađeni ovom „slučajnošću“ koja svedoči duboku vezu između majke i ćerke.
Paunovići su nekoliko godina funkcionisali kao „porodica na točkovima“, na relaciji Šabac – Beograd, dok se nisu preselili u prestoni grad. Daniela se zaposlila u KBC „Bežanijska kosa“, gde dvadeset godina radi kao endokrinolog.
- Dvoumila sam se između kardiologije i endokrinologije, ali danas sam zadovoljna svojim izborom. Često mi dolaze pacijenti iz Šapca, za koje sam uvek tu, jer to je dug koji uredno i rado odužujem, pre svega, za svog oca.
Šabac je jedna od onih ljubavi kojima se uvek vraća. Svesna svoje „čvrste vezanosti za šabačku čaršiju, nikad nije pokušala da joj se otrgne“. Svoje „baterije puni“ šetajući se stazama mladosti „od jedne do druge robne kuće“.
- Sa srcem u Šapcu, Beograd prihvatam racionalno, sa svim prednostima i manama. Teško je u njemu napuniti baterije zato što je strukturalno potpuno promenjen. Sve što je u Šapcu na korak, dva ili na pet, deset minuta, u Beogradu je na sat ili dva. Često se smejemo činjenici da naši šabački prijatelji mnogo više uživaju u Beogradu nego mi koji živimo i radimo u „Belom gradu“.
Bojana nije krenula roditeljskim stopama. Majka joj je savetovala da dobro razmisli sta želi, da ne upisuje medicinu samo zato što joj je to blisko zbog činjenice da „živi sa dva doktora koji kući prenose sve vibracije svog posla“.
- U ovom našem poslu čovek ne može da ostane ravnodušan na teške sudbine, ljudsku patnju, koliko god dugo da radi.
Posebno je teško suočavanje sa sopstvenom nemoći u situacijama kada ne može da se pomogne. Suprug i ja posao nosimo kući, razmenjujemo ono što nam se dogodilo zato što, budući da smo oboje lekari, razumemo jedno drugo. Zbog toga sam rekla Bojani da potraži sebe izvan naših priča koje je svakodnevno slušala.
Odlučila se za ekonomiju i posle završenog fakulteta u Beogradu, nastavila školovanje u Lozani u Švajcarskoj. Živi i radi u Cirihu
- Šta biste rekli a da Vas nisam pitala?
- Vi ste mene pitali mnogo više od onoga što bih ja rekla (smeh)
- Kada biste ponovo započinjali život, da li biste ponovili korake?
- Nažalost, život i vreme u kom živimo stavili su našu profesiju na velika iskušenja. Iz ove perspektive razmišljam zašto sam tako surovo odbacila talente koje sam imala. Možda ne bih ponovila svoj izbor da sam znala da će biti ovako trnovit put u našoj struci, možda bih izabrala nešto drugo, ali da sam odustala od medicine, na neki način bih odustala i od same sebe.
- Da li još uvek svirate klavir?
- Jako retko. Vreme mi ne dozvoljava, a klavir traži posebnu posvećenost. Ponekad sviram za svoju dušu.
Trojstvo Danielinog života predstavlja porodica, prijatelji i pacijenti. Svima je posvećana. Prijatelji je doživljavaju kao svestranu osobu, nekog ko može sve i ko se bezganično daje drugima.
- Porodične i prijateljske veze treba pažljivo graditi i negovati zato što su one neprocenjivo bogatstvo u životu, a svojih se korena treba sećati da bismo bili bolji ljudi.
Priču o Danieli završavamo rečima njene prijateljice: „Ona kad voli, voli celim bićem. Zato je nemoguće ne voleti je“.
„Saša i ja smo pomagali drugarima na časovima matematike, posebno na pismenim zadacima, ali dozirano, da ne bude baš mnogo providno. Profesor Kulon je to znao i zato je smišljao kako da nam doskoči. Jednom prilikom, u kabinetu za fiziku, postavio je dve klupe pod tablu, a katedru iza klupa. Rekao nam je: „Vas dvoje pod tablu. Nećete vi mene prevariti“. Pogledali smo se i pomislili: „Ovo će biti malo teže.“ Radio se dvočas, a mi smo završili naše zadatke za manje od časa. Profesor nam je rekao da izađemo napolje.. E, to mu je bila greška. Uradili smo rešenja za obe grupe i uspeli da doturimo razredu ceduljice.“
M.F.
Aktuelno
Najnoviji broj
18. april 2024.
