31. mart 2020.31. mar 2020.
Sećanje na poslastičare Trpka i Bogoja i ukuse kojih više nema
Slast koja se ne zaboravlja
Bilo je jedno mesto, lepi lokal, gde su se kolači jeli i na dan Krsne slave, gde je bilo neretko prijatnije nego u miru svog doma, gde je iza pulta, u liku prodavca stajao prijatelj. U drugačijem gradu, državi koje više nema, vremenu koje je proteklo, bilo je mesto koje više ne postoji...
Starijima oči zasijaju, mlađima zenice naprave pun krug kada neko počne „A nekada....“. Ipak, uspomene su čuvari sreće i ono naše što nam niko nikada ne može oduzeti. One su taj raj u nama, blagodet dela večnosti u kojima traje život, gde smo, pre svega mi drugačiji i bolji, a onda su takvi i dani. Priča o Trpku Bogojeviću i njegovom bratu blizancu Bogoju, taj lični eden smešta u lokal u Karađorđevoj ulici, preko puta Osnovne škole „Janko Veselinović“. U tom lokalu je živela slast sudžuka, eklera, sladoleda, ratluka, alve, stanovao je miris svežih pogačica, obitavalo osveženje boze i limunade u društvu ledena slasti sladoleda, svoj dom imalo zdravlje jedinstvenog ovčijeg kiselog mleka. Poslastičarnica, pekara kod Trpka i Bogoja, beše to...
Trpko i Bogoje su deca Srbina iz Makedonije, na početku prošlog veka, dela Osmanske imperije, koji se najpre sa porodicom izdvojio iz zadruge, stvorio dom u Vtoku, na izvorištu reke Vardar, a potom kao pečalbar došao u Šabac, 1913. godine. Onda to veće beše put kroz nezavisnu i proširenu Kraljevinu Srbiju. Tek je našao mir na novom prebivalištu, kada je morao u uniformu i borbu, pa i zarobljeništvo. Sinovi mu se u Šapcu pridružuju 1926. Blizanci, Bogoje i Trpko uče Osnovnu školu „Janko Veselinović“, a posle novog rata polažu majstorski ispit za orijentalnog poslastičara. Već je to bila porodična tradicija. Pedesetih otvaraju svoje poslastičarnice, a 1960. zajedničku. Tu je prvo slovo jedne priče, ili se nastavlja, to određuju sećanja pojedinca. Njihova „dnevna“ priča počinjala je koji sat ranije...
Kada bimnogi već bila u carstvu snova, u kući Bogojevića je tek počinjalo nedefinisano, a opet konstantno radno vreme. Posebno se pamti priprema ledene poslastice na stari način.
-Mlekadžije bi uveče donosile mleko, od kojeg je majka pravila sladoled, na početku od vanile i čokolade. Tata je prvo kod Rumlovih u Vojvode Mišića kupovao sneg, a potom je kupovao velike table leda kod čika Laze, u blizini stare autobuske stanice. Mi smo čekićem lupali te ploče i komade ređali u drveno bure, uz to posipali solju da duže drži hladnoću. Skuvani sladoled, u piksli, smeštao se u sredinu leda. Na poklopcu se nalazila ručka koju smo okretali i sladoled se polako, postepeno ledio. To je trajalo četiri ili pet sati. Ujutru je spreman, deo u radnji, a deo deda i stric voze u za to napravljenim drvenim kolicima i prodaju sugrađanima. Oblande i kornete smo takođe pravili mi. Kada su tata i stric otvorili zajedničku radnju, nabavili smo iz Italije najsavremeniju mašinu za čuvanje sladoleda – pripoveda nam Ljubica Ilić, medicinska sestra u penziji, ćerka čuvenog šabačkog poslastičara Trpka.
Da bi ujutru pekare i poslastičarnice imale sveže proizvvode za uživanje i energiju novog dana, majstori zanata morali su da rade dugo. Nije samo ljubav tajni sastojak ukusne hrane, možda još više strpljenje, posevćenost pripremi. Uz lepu reč i razgovor, to beše još jedan delić poštovanja kupaca.
-Drugačije vreme je bilo, drugačije mogućnosti i priprema nije bila usputna, već je ona bila zanimanje ili život. Svaki proizvod zahteva, ne samo pravi odnos sastojaka, već vreme i način pripreme. Boza se pripremala gotovo celu noć, kolači, sladoledi, alva, nije bilo ubrzanog metoda, jer ne bi to bio taj ukus i kvalitet.
Poput Ljubice i druge dece, koji su tajne najslađeg zanata upijali od roditelja i braća blizanci su nastavljači porodične tradicije.
-Moji su, najpre otvorili Narodnu kujnu u Cara Dušana broj 4, odmah do bašte „Zelenog venca“, u blizini stajališta za autobuse.
Poslastičarski zanat je u porodici paralelno sa pripremom hrane za Kujnu. Tata i stric prodaju proizvode tokom školskog odmora. Tu su lulice, bonbone, tortice, karamele, ratluk, jabuke u šećeru i mnogo toga. Obojica su uspešno položila majstorski ispit 1946. godine u Zanatskom domu (zgradi pozrišta danas) i stekli diplomu orijentalnog poslastičara.
Najpre imaju odvojene lokale, tata Trpko je 1947. otvorio poslastičarnicu u Karađođevoj, kod kuće Žegarčevih, gde je danas ulaz u Bensku baru, a stric Bogoje svoju poslastičarnicu otvara četiri godine kasnije u Pop Lukinoj, kod Brkića kafane. Zajedno formiraju orijentalnu poslastičarnicu „Sport“ 1960. u Jevremovića kući.
Moto predanih zanatlija je da su uvek na usluzi. Radnja je imala adresu, ali nije ta statičnost preneta i na vlasnike, majstore.
-Bili smo gosti na svim vašarima, seoskim svadbama, preslavama, kada igra Mačva pred stadionom, posla na pretek. Braća blizanci nisu želeli da jedan drugom budu konkurencija, pa su se dogovorili u koja sela ide Trpko, a u koja Bogoje. Na tim događajima, ponudi iz naše proizvodnje, dodavali smo i klakere, najpre Petra Grozdića iz Vojvode Brane, a onda i čika Stanimira Cvetkovića koji je imao radnju u blizini kafane „Šaran“. Kada su tata i stric otvorili zajedničku pekaru/poslastičarnicu preko puta škole, u lokalu Stanimira Cvetkovića, otvorili smo koraru.
Na poček, veresiju, crtu, danas uglavnom zaboravljen način, više odnosa trgovca i mušterije, nego kupovine, već dugo je predmet šala i „smešnih“ crteža prosjaka iznad kojeg stoji natpis „Davao je na veresiju“. Doba u kojima brojimo svoje dane, ostavilo je taj grozni pečat, a nekada, veli Ljubica, nije bilo potrebno pitanje „da li može?“ jer se odgovor znao, a reč „dug“ retko, baš retko se koristila.
-Još kada su moji držali narodnu kujnu, mnogi su uzimali na recku. Radnici „Zorke“ su platu i akontaciju dobijali 12. i 25. u mesecu i onda bi platili. Nije bilo problema da bilo ko uzme na poček, ali niko nije ni ostajao dužan, poverenje se nije pokazivalo, ono se podrazumevalo. Mi nismo imali sugrađane, već komšije i prijatelje, ako se nije imalo u tom trenutku, imalo se kasnije, voleli smo se i poštovali međusobno.
U svim pričama postoji kraj. Tužno je to, ali možda bez završetka, ne bi ni storija imala sjaj, utehu kada zatreba, onaj osmeh što se iskrade kada odlutamo mislima. Brod šabačakih poslastičara mirno se usidrio u luku pretpsolednje decenije prethodnog veka.
-Deca i unuci su završili srednje i visoke škole, svi smo krenuli svojim putem, ali smo roditeljima pomagali od detinjstva, koliko smo znali i umeli. Radnju smo zatvorili odlaskom roditelja u penziju. Otac je bio malo slabijeg zdravlja od strica, te je čiča duže ostao u poslu, ali 80-ih se poslastičarnica preselila u sećanje i priče iz srećnijeg vremena – veli nam Ljubica dok mislima hoda putem prisećanja.
Mogao i „preko“
Među brojim prijateljima Trpko je imao i pečalbare koji su dolazili na odmor iz Nemačke. „Pođi sa mnom u Nemačku, postaćeš milioner samo od vanila i čokolada sladloleda“, dobio je, ne jednom, ponudu Trpko Bogojević, ali je i brzo usledila zahvalnost uz odričan odgovor.
-Možda je propustio priliku da zaradi veliki novac, ali se nikada nije pokajao, niti se premišljao kada mu je upućen poziv. Nije želeo da ode od porodice, svoje radnje, ni iz svog grada i države, suviše su jake spone bile sa ljudima da bi tek tako spakovao kofere i krenuo na dug put.
Trpko i Bogoje su deca Srbina iz Makedonije, na početku prošlog veka, dela Osmanske imperije, koji se najpre sa porodicom izdvojio iz zadruge, stvorio dom u Vtoku, na izvorištu reke Vardar, a potom kao pečalbar došao u Šabac, 1913. godine. Onda to veće beše put kroz nezavisnu i proširenu Kraljevinu Srbiju. Tek je našao mir na novom prebivalištu, kada je morao u uniformu i borbu, pa i zarobljeništvo. Sinovi mu se u Šapcu pridružuju 1926. Blizanci, Bogoje i Trpko uče Osnovnu školu „Janko Veselinović“, a posle novog rata polažu majstorski ispit za orijentalnog poslastičara. Već je to bila porodična tradicija. Pedesetih otvaraju svoje poslastičarnice, a 1960. zajedničku. Tu je prvo slovo jedne priče, ili se nastavlja, to određuju sećanja pojedinca. Njihova „dnevna“ priča počinjala je koji sat ranije...
Kada bimnogi već bila u carstvu snova, u kući Bogojevića je tek počinjalo nedefinisano, a opet konstantno radno vreme. Posebno se pamti priprema ledene poslastice na stari način.
-Mlekadžije bi uveče donosile mleko, od kojeg je majka pravila sladoled, na početku od vanile i čokolade. Tata je prvo kod Rumlovih u Vojvode Mišića kupovao sneg, a potom je kupovao velike table leda kod čika Laze, u blizini stare autobuske stanice. Mi smo čekićem lupali te ploče i komade ređali u drveno bure, uz to posipali solju da duže drži hladnoću. Skuvani sladoled, u piksli, smeštao se u sredinu leda. Na poklopcu se nalazila ručka koju smo okretali i sladoled se polako, postepeno ledio. To je trajalo četiri ili pet sati. Ujutru je spreman, deo u radnji, a deo deda i stric voze u za to napravljenim drvenim kolicima i prodaju sugrađanima. Oblande i kornete smo takođe pravili mi. Kada su tata i stric otvorili zajedničku radnju, nabavili smo iz Italije najsavremeniju mašinu za čuvanje sladoleda – pripoveda nam Ljubica Ilić, medicinska sestra u penziji, ćerka čuvenog šabačkog poslastičara Trpka.
Da bi ujutru pekare i poslastičarnice imale sveže proizvvode za uživanje i energiju novog dana, majstori zanata morali su da rade dugo. Nije samo ljubav tajni sastojak ukusne hrane, možda još više strpljenje, posevćenost pripremi. Uz lepu reč i razgovor, to beše još jedan delić poštovanja kupaca.
-Drugačije vreme je bilo, drugačije mogućnosti i priprema nije bila usputna, već je ona bila zanimanje ili život. Svaki proizvod zahteva, ne samo pravi odnos sastojaka, već vreme i način pripreme. Boza se pripremala gotovo celu noć, kolači, sladoledi, alva, nije bilo ubrzanog metoda, jer ne bi to bio taj ukus i kvalitet.
Poput Ljubice i druge dece, koji su tajne najslađeg zanata upijali od roditelja i braća blizanci su nastavljači porodične tradicije.
-Moji su, najpre otvorili Narodnu kujnu u Cara Dušana broj 4, odmah do bašte „Zelenog venca“, u blizini stajališta za autobuse.
Poslastičarski zanat je u porodici paralelno sa pripremom hrane za Kujnu. Tata i stric prodaju proizvode tokom školskog odmora. Tu su lulice, bonbone, tortice, karamele, ratluk, jabuke u šećeru i mnogo toga. Obojica su uspešno položila majstorski ispit 1946. godine u Zanatskom domu (zgradi pozrišta danas) i stekli diplomu orijentalnog poslastičara.
Najpre imaju odvojene lokale, tata Trpko je 1947. otvorio poslastičarnicu u Karađođevoj, kod kuće Žegarčevih, gde je danas ulaz u Bensku baru, a stric Bogoje svoju poslastičarnicu otvara četiri godine kasnije u Pop Lukinoj, kod Brkića kafane. Zajedno formiraju orijentalnu poslastičarnicu „Sport“ 1960. u Jevremovića kući.
Moto predanih zanatlija je da su uvek na usluzi. Radnja je imala adresu, ali nije ta statičnost preneta i na vlasnike, majstore.
-Bili smo gosti na svim vašarima, seoskim svadbama, preslavama, kada igra Mačva pred stadionom, posla na pretek. Braća blizanci nisu želeli da jedan drugom budu konkurencija, pa su se dogovorili u koja sela ide Trpko, a u koja Bogoje. Na tim događajima, ponudi iz naše proizvodnje, dodavali smo i klakere, najpre Petra Grozdića iz Vojvode Brane, a onda i čika Stanimira Cvetkovića koji je imao radnju u blizini kafane „Šaran“. Kada su tata i stric otvorili zajedničku pekaru/poslastičarnicu preko puta škole, u lokalu Stanimira Cvetkovića, otvorili smo koraru.
Na poček, veresiju, crtu, danas uglavnom zaboravljen način, više odnosa trgovca i mušterije, nego kupovine, već dugo je predmet šala i „smešnih“ crteža prosjaka iznad kojeg stoji natpis „Davao je na veresiju“. Doba u kojima brojimo svoje dane, ostavilo je taj grozni pečat, a nekada, veli Ljubica, nije bilo potrebno pitanje „da li može?“ jer se odgovor znao, a reč „dug“ retko, baš retko se koristila.
-Još kada su moji držali narodnu kujnu, mnogi su uzimali na recku. Radnici „Zorke“ su platu i akontaciju dobijali 12. i 25. u mesecu i onda bi platili. Nije bilo problema da bilo ko uzme na poček, ali niko nije ni ostajao dužan, poverenje se nije pokazivalo, ono se podrazumevalo. Mi nismo imali sugrađane, već komšije i prijatelje, ako se nije imalo u tom trenutku, imalo se kasnije, voleli smo se i poštovali međusobno.
U svim pričama postoji kraj. Tužno je to, ali možda bez završetka, ne bi ni storija imala sjaj, utehu kada zatreba, onaj osmeh što se iskrade kada odlutamo mislima. Brod šabačakih poslastičara mirno se usidrio u luku pretpsolednje decenije prethodnog veka.
-Deca i unuci su završili srednje i visoke škole, svi smo krenuli svojim putem, ali smo roditeljima pomagali od detinjstva, koliko smo znali i umeli. Radnju smo zatvorili odlaskom roditelja u penziju. Otac je bio malo slabijeg zdravlja od strica, te je čiča duže ostao u poslu, ali 80-ih se poslastičarnica preselila u sećanje i priče iz srećnijeg vremena – veli nam Ljubica dok mislima hoda putem prisećanja.
Među brojim prijateljima Trpko je imao i pečalbare koji su dolazili na odmor iz Nemačke. „Pođi sa mnom u Nemačku, postaćeš milioner samo od vanila i čokolada sladloleda“, dobio je, ne jednom, ponudu Trpko Bogojević, ali je i brzo usledila zahvalnost uz odričan odgovor.
-Možda je propustio priliku da zaradi veliki novac, ali se nikada nije pokajao, niti se premišljao kada mu je upućen poziv. Nije želeo da ode od porodice, svoje radnje, ni iz svog grada i države, suviše su jake spone bile sa ljudima da bi tek tako spakovao kofere i krenuo na dug put.
D. Blagojević
Aktuelno
Najnoviji broj
18. april 2024.
