Basket u Šapcu je samo počeo kao razonoda, rekreacija, a postao je način života. Partije u Koš klubu stvorile su pobednički mentalitet ovdašnjih sportista. Basket titule osvajali i bez borbe, ističe u različitim pričama jedan od najboljih basketaša Šapca, danas ugledni sudija Ivan Vanja Mitrović
U ljubljanskom “Tivoliju”, davne 1970. “pali” su Amerikanci, Jugoslavija je postala šampion sveta. Srca dece, mladih, nešto starijih i veterana razgalili su: Plećaš, Daneu, Kapičić, Jelovac, Simonović, Ćosić i ekipa, a igra pod koševima “pokoravala” je zauvek prostore od Vardara do Triglava. Zov veličanstvenog podviga, dečački snovi koji ne poznaju granice nisu dozvoljavali da sve ostane samo na slavlju i divljenju herojima. Srce je vuklo napolje, vuklo na još malobrojne koševe našeg grada kako bi se vežbalo, kopiralo ono što umeju majstori u “plavom”, kako bi se glasno uzviknulo ime omiljenog košarkaša kada se postigne neki težak poen. Lopta, obruč i tabla stvorili su magiju kojoj nije odoleo Ivan Mitrović, svima poznatiji kao Vanja.
- Ranih sedamdesetih koševi su postojali samo na školskim terenima, najbolje je imala ŠUP škola, Poljoprivredna i Medicinska. Nama nije trebao komfor, hteli smo samo da igramo. Nažalost, ograničeni školskom nastavom, igrali smo kada god je prazan teren, a partije bi trajale ili do 21 ili dok nas profesori ne oteraju – priseća se Vanja. Entuzijazam je izgrađivao dane šabačke mladosti opčinjene košarkom, a snove i težnje uslišilo je otvaranje Koš kluba 1976. godine. Prestala je potreba za “gerilskim upadima” na terene, malo parče raja u centru grada otvorilo je kapije zlatnog doba šabačke košarke i basketa.
- Uveren sam da je otvaranje Koš kluba najznačajniji trenutak za kasniji “bum” šabačke košarke. Muški i ženski klub su od Druge srpske lige došli do najviših rangova, a nosioci najboljih generacija stasavali su baš na ovom terenu. Sami treninzi nisu dovoljni za uspeh, krucijalan je višesatni individualni rad. Nikada to zaljubljenicima kakvi smo svi bili nije predstavljalo teškoću, ali je gašenjem Koš kluba 1994. godine izgubljen jedinstven prostor za stasavanje novih generacija. Posledice toga trpimo danas.
Koš klub je poprimio vremensku odrednicu gde je basket prestao biti samo razonoda, postavši više od igre. - Svaki slobodan trenutak smo provodili tamo, sve drugo smo prilagođavali basketu. Ubrzo su stvoreni veliki rivaliteti, za neke protivnike bi se pripremali posebno, a odjednom su i ljudi popunjavali tribine samo da bi nas gledali. Šabac je razvio jedinstvenu školu basketa. Još nas prepoznaju po istančanom šutu, teško dostižnom i poznatijim košarkaškim sredinama poput Čačka.
Ako je u srži svakog čoveka žeđ za nadmetanjem, pobedama, ona se nigde nije tako oslikavala kao na tom betonu. Glumci imaju “daske koje život znače”, Šapčani su imali parče betona važnije od svega. Na njima se svaki poen preživljavao burno, ostajući zauvek u sećanju.
- Osamdesetih i u prvoj polovini 90-ih u Koš klub su dolazili baš svi. Članovi šampionske Metaloplastike čitava leta su provodili ovde. Verujem da je pobednički mentalitet koji im je doneo sve trofeje, oblikovan baš u ovim druženjima. Svaka partija bila je “na život i smrt”. Oni kao vrhunski spremni sportisti, naviknuti na trijumfe, nisu smeli da dopuste da ih pobede amateri, dok smo mi baš želeli pokazati kako možemo i protiv fizički nadmoćnih, te smo davali 150%, nismo znali za umor, terajući i njih na isti pristup.
Malo po malo, prvo stidljivo, grupa, sada već momaka iz Šapca odlazila je na basket turnire, gde su im rivali bili profesionalni košarkaši. Na svaki epitet autsajdera imali su spremnu kontru pobede. Nije se imalo šta strahovati, počele su prijave i za profesionalne turnire širom Jugoslavije.
- Posebno je zgusnut raspored bio leti. Primorski gradovi, Rovinj, Pula, Poreč, Šibenik pravili su takmičenja gde je bilo ekipa iz cele Evrope, na kojima su igrali i prvoligaški igrači. Verovali smo u sebe, ali nismo znali šta nas očekuje, te smo napravili dogovor da prvi turnir koji ne osvojimo, istovremeno bude i naš poslednji u seniorskoj konkurenciji. Uvek su ekipu činila tri igrača na terenu i dve rezerve. Ko prvi ode na more gledao bi raspored. Menjala se ekipa, ali smo se uspešno borili: Vlajko, Čonge Jovanović, njegov brat Borko, Moka Janković, Dejan Petrović Rašić, Kuze, Maške, Vasić Njoki, Šife, Roki i moja malenkost.
Dogovorili su se da smeju izgubiti samo jedan turnir, a igrali su, poštujući to sve do 1995. godine. Osvajali su sva takmičenja koja su postojala.
-Bili smo nepobedivi. Sećam se leta 1984. godine kada smo osvojili tri turnira u Rovinju više nego ubedljivim partijama, da bi nas potom pozvao organizator i zamolio da više ne učestvujemo jer neće drugi da se prijave. Samom prijavom smo osvajali nagradu, a ostalih 50, 60 ekipa iz Evrope su se borili u zvaničnom delu. Pobeđivali su u Istri, Sloveniji, Dalmaciji, Beogradu, Novom Sadu, a za neke “nepobedive iz Šapca” čuli su i najveći.
- Bile su to godine dominacije “Cibone” u našoj ligi, dok ih nije srušio “Zadar” predvođen Petrom Popovićem. Na jednom od turnira, jedno poznato ime je htelo da se upozna sa nama, bio je to niko drugi do Petar lično. Čovek kome smo se divili, za kojeg smo sumnjali da ćemo se sresti, ne samo da je bio tu, već je on hteo da upozna te “momke iz Šapca”. Zamislite samo koliko je to značilo nama, shvatili smo značaj uspeha koje smo ostvarili. Čak smo odigrali i koji basket sa velikim Petrom.
Putovalo se, igrali se turniri, ali nikada Koš klub nije zapostavljen. Još ni torbe ne bi raspakovali po povratku, a već bi bili u svom rajskom vrtu.
- Mi smo pronosili slavu Šapca, uvek bi nosili isto ime “Šabac - nisu bili”, ime grada i dodatak koji razumeju samo oni koji su igrali, naša interna šala. Sada mi je tužno kada vidim da na basket turnirima naši momci igraju u ekipi koja nosi ime drugog grada.
Kraj profesionalne basketaške igre Vanja i drugari dočekali su u Čačku 1995. godine. - Ušli smo u polufinale Prvenstva SRJ i tu smo izgubili od domaćina. Sudija nas je “uništio”. Partiju smo završili sa dva igrača, ali smo odlučili da se povučemo i ispoštujemo dogovor davno sklopljen. Stizale su nas i godine, znali smo da je vreme. Ipak, najbolja nagrada usledila je posle. Lično Željko Obradović i Dragan Kićanović su nas pozvali na piće i rekli da smo mi moralni pobednici, čestitali nam. Osetili smo veliku čast. Nije bilo lepšeg načina da se stavi tačka.
NASTAVIĆE SE... Van običaja, basket priču sa Vanjom prenećemo vam u dva broja jer je previše značajnih trenutaka da bi sve stalo u jedan. Narednog četvrtka ćete čuti kako se brani od “invazije vanzemaljaca”, priču o tri “Zekine trojke”, ali i budućnosti takmičarskog basketa u Šapcu...
