12. oktobar 2020.12. okt 2020.
Točak kreativnosti i tradicije
Čuvari starog zanata - grnčari Nešić
Priču započeo deka Boris dolaskom u Šabac kao dečak. Samostalna zanatska radnja od 1986. godine. Najpre proizvodili kaljeve peći, danas poznati po različitim predmetima od gline. Unuk Borivoje održava porodičnu tradiciju, ali svi članovi učestvuju. Proces proizvodnje zahteva umešnost i vreme
U neka protekla, bezbrižnija vremena, kada je zanat bio zlata vredan, a ne prolazna veština, svoju sreću kao šegrt potražio je mladi Boris sa juga Srbije. “Beli svet” s početka mnogih priča iz davnina, za njega je bio udaljena varoš na obali Save. Još praktično dečak, sa 12 godina krenuo je iz Pirota u Šabac da uči zanat, i da od grnčarskog umeća zarađuje svoj hleb.
Kao jedno od troje dece u porodici je bio predodređen da negde severno stvara dom i unapređuje majstorske veštine. Strpljivo je učio zanat, saznavao detalje, osamostalio se vremenom i krenuo u ono što se danas zove samostalni biznis, kasnije porodični koji sada uspešno vodi unuk Borivoje Nešić. Nekada su gradili kaljeve peći, u proteklim decenijama najpopularnije grejno telo u domovima Šapčana. Menjala su se vremena, potrebe ljudi, ali je priča započeta u majstorskoj radionici Karađorđeve ulice, uz promenu lokacija, traje i danas. Znanje i kreativnost su se prenosile su se s kolena na koleno, kroz generacije Nešića. Transformisala se i proizvodnja, ali je ljubav prema zanatu ostala. Mala porodična radionica „Grnčarija Bora“ svakodonevno se razvija i napreduje, ali čuva esenciju grnčarstva.
-Deka je 1956. godine došao u Šabac na zanat kod svog ujaka i pune tri decenije bio je majstor u radionici u Karađorđevoj ulici. Sada već davne 1986. odlučio se da otvori svoj kutak i tada je primarna delatnost bila izrađivanje kaljevih peći - započinje storiju o tradiciji Nešića mladi Borivoje.
Interesovanje za izradu predmeta od gline došla je spontano, ali nije ostalo na hobiju. Zbog ljubavi prema zanatu Borivoje je završio grnčarski smer u šabačkoj Umetničkoj školi. Kaže da diploma nije potrebna za dobrog, veštog majstora, ali nikada se ne zna šta budućnost skriva. Znanja koja nosi iz obrazovnog sistema mogu biti samo dodatni podsticaj za unapređenje postojeće proizvodnje i pozicije na tržištu.
-Otac Zoran je postepeno uvodio grnčariju, dekorativne predmete poput saksija, a zatim smo počeli i sa proizvodnjom posuđa. Pravimo šerpe, lonce, đuveče, sačeve, sve ono što se nekada koristilo u domaćinstvu.
Kako je posuđe od gline vremenom zamenjeno onim od trajnijih materijala, tako je zanat postepeno bledeo, gubio na značaju. Ipak, povratak zdravijem načinu života i tradiciji polako iz zaborava vraća ovu umešnost.
-Značajan broj etno restorana želi da hranu poslužuje i sprema u grnčariji. Ljudi kupuju i za poklone, posebno slave. Sač je posebno tražen. Ukus hrane iz zemljanih posuda ne može da se poredi sa drugim i to doprinosi traženosti naših proizvoda.
Najvažniji, esencijalni sastojak bez koga se ne može je glina. Bilo da je crvena, bela, bez nje nema ni grnčarskog posla, ali ni finalnog proizvoda. Od kvaliteta ovog materijala, načina pripreme, veštih ruku majstora zavisi dalji proces izrade, potom i završni. Značajan deo pripreme je mehanizovan, što ranije nije bila praksa, ali ni mogućnost. Od sirove gline do upotrebnog predmeta faze su složene i zahtevaju vreme.
-Prvi korak je nabavka gline, što danas nije tako jednostavno. Potrebno je da bude dobrog kvaliteta, čista. Ona „leži“ u bazenu nekoliko meseci, i neophodno je da bude u kontaktu sa vodom. Iz bazena se premešta u vibracioni bubanj, gde se ponovo sjedinjuje sa vodom, i to traje oko pet sati. Naredni postupak je prebacivanje u bazene gde se odstranjuje višak vlage, a potom ide u mašinu za mlevenje i pakuje se u obliku salame u kese. Važno je da tako odstoji dve do tri nedelje, zatim se mesi i spremna je za izradu predmeta - dodaje naš sagovornik i napominje da su ovi procesi ranije bili manuelni, te je sada olakšan posao majstoru.
Grnčarski točak je kutak gde vešte ruke stvaraju magiju. Dok posmatrate kako glina dobija formu, čini vam se da je potreban samo jedan elegantan potez, a ne godine uasvršavanja i stvaralačke energije.
Nakon što glina modelovanjem poprimi željeni oblik, proizvod odlazi na sušenje. Manji predmeti se suše od 10 do 15 dana, dok oni većih dimenzija zahtevaju period i do mesec dana.
Po završetku ove faze sledi proces pečenja u pećima. Biskvitno, odnosno prvo pečenje, se vrši u specijalizovanim pećima. Nekada su bila na drva, a danas izvor toplotne energije je struja. Za upotrebnu grnčariju potrebno je i dodatno pečenje u električnim pećima, na temperaturi do 1050 stepeni, nakon čega majstor nanosi glazuru, zbog čega posuđe ima specifičan sjaj.
U domaćinstvu Nešić svaki član je važan deo složenog mehanizma. Majka Milanka, supruga Ivana, ali ipak baka Duška je stub svega, kaže kroz osmeh naš sagovornik. Deka Boris grnčarski točak zamenio je svakodnevnim razgovorima sa vernim kupcima u prodajnom objektu. Svoja iskustva i znanje o grnčariji deli sa sugrađanima.
-Upornost, ljubav, posvećenost, to je suština. I naravno istrajnost. Verovatno je to jedan od razloga što trajemo. Nemamo radno vreme, to je prednost, ali posao nije lak. Može da se živi od našeg zanata, ali mora cela porodica da učestvuje. Nedavno sam dobio sina, naravno da bih voleo da on nastavi porodičnu tradiciju, to je lična želja, ne i obaveza, nećemo insistirati.
Majstori svog zanata
Šabac je u prošlosti imao četiri grnčarske radionice, a sada su samo Nešići čuvari tradicije i majstori ovog zanata. Svoje proizvode plasiraju širom Srbije, a vašari su najveći prodajni marketi. Trenutna situacija ih brine, jer nije bilo uslova za odlazak izvan grada, na vašare ili pijace gde su redovni zakupci prodajnih tezgi, ali savremene tehnologije, i društvene mreže donekle mogu da ublaže posledice i budu veza sa kupcima.
M. Ž.
Kao jedno od troje dece u porodici je bio predodređen da negde severno stvara dom i unapređuje majstorske veštine. Strpljivo je učio zanat, saznavao detalje, osamostalio se vremenom i krenuo u ono što se danas zove samostalni biznis, kasnije porodični koji sada uspešno vodi unuk Borivoje Nešić. Nekada su gradili kaljeve peći, u proteklim decenijama najpopularnije grejno telo u domovima Šapčana. Menjala su se vremena, potrebe ljudi, ali je priča započeta u majstorskoj radionici Karađorđeve ulice, uz promenu lokacija, traje i danas. Znanje i kreativnost su se prenosile su se s kolena na koleno, kroz generacije Nešića. Transformisala se i proizvodnja, ali je ljubav prema zanatu ostala. Mala porodična radionica „Grnčarija Bora“ svakodonevno se razvija i napreduje, ali čuva esenciju grnčarstva.
-Deka je 1956. godine došao u Šabac na zanat kod svog ujaka i pune tri decenije bio je majstor u radionici u Karađorđevoj ulici. Sada već davne 1986. odlučio se da otvori svoj kutak i tada je primarna delatnost bila izrađivanje kaljevih peći - započinje storiju o tradiciji Nešića mladi Borivoje.
Ljubav pre svega
Interesovanje za izradu predmeta od gline došla je spontano, ali nije ostalo na hobiju. Zbog ljubavi prema zanatu Borivoje je završio grnčarski smer u šabačkoj Umetničkoj školi. Kaže da diploma nije potrebna za dobrog, veštog majstora, ali nikada se ne zna šta budućnost skriva. Znanja koja nosi iz obrazovnog sistema mogu biti samo dodatni podsticaj za unapređenje postojeće proizvodnje i pozicije na tržištu.
-Otac Zoran je postepeno uvodio grnčariju, dekorativne predmete poput saksija, a zatim smo počeli i sa proizvodnjom posuđa. Pravimo šerpe, lonce, đuveče, sačeve, sve ono što se nekada koristilo u domaćinstvu.
Kako je posuđe od gline vremenom zamenjeno onim od trajnijih materijala, tako je zanat postepeno bledeo, gubio na značaju. Ipak, povratak zdravijem načinu života i tradiciji polako iz zaborava vraća ovu umešnost.
-Značajan broj etno restorana želi da hranu poslužuje i sprema u grnčariji. Ljudi kupuju i za poklone, posebno slave. Sač je posebno tražen. Ukus hrane iz zemljanih posuda ne može da se poredi sa drugim i to doprinosi traženosti naših proizvoda.
Najvažniji sastojak
Najvažniji, esencijalni sastojak bez koga se ne može je glina. Bilo da je crvena, bela, bez nje nema ni grnčarskog posla, ali ni finalnog proizvoda. Od kvaliteta ovog materijala, načina pripreme, veštih ruku majstora zavisi dalji proces izrade, potom i završni. Značajan deo pripreme je mehanizovan, što ranije nije bila praksa, ali ni mogućnost. Od sirove gline do upotrebnog predmeta faze su složene i zahtevaju vreme.
-Prvi korak je nabavka gline, što danas nije tako jednostavno. Potrebno je da bude dobrog kvaliteta, čista. Ona „leži“ u bazenu nekoliko meseci, i neophodno je da bude u kontaktu sa vodom. Iz bazena se premešta u vibracioni bubanj, gde se ponovo sjedinjuje sa vodom, i to traje oko pet sati. Naredni postupak je prebacivanje u bazene gde se odstranjuje višak vlage, a potom ide u mašinu za mlevenje i pakuje se u obliku salame u kese. Važno je da tako odstoji dve do tri nedelje, zatim se mesi i spremna je za izradu predmeta - dodaje naš sagovornik i napominje da su ovi procesi ranije bili manuelni, te je sada olakšan posao majstoru.
Mesto gde nastaje magija
Grnčarski točak je kutak gde vešte ruke stvaraju magiju. Dok posmatrate kako glina dobija formu, čini vam se da je potreban samo jedan elegantan potez, a ne godine uasvršavanja i stvaralačke energije.
Nakon što glina modelovanjem poprimi željeni oblik, proizvod odlazi na sušenje. Manji predmeti se suše od 10 do 15 dana, dok oni većih dimenzija zahtevaju period i do mesec dana.
Po završetku ove faze sledi proces pečenja u pećima. Biskvitno, odnosno prvo pečenje, se vrši u specijalizovanim pećima. Nekada su bila na drva, a danas izvor toplotne energije je struja. Za upotrebnu grnčariju potrebno je i dodatno pečenje u električnim pećima, na temperaturi do 1050 stepeni, nakon čega majstor nanosi glazuru, zbog čega posuđe ima specifičan sjaj.
U domaćinstvu Nešić svaki član je važan deo složenog mehanizma. Majka Milanka, supruga Ivana, ali ipak baka Duška je stub svega, kaže kroz osmeh naš sagovornik. Deka Boris grnčarski točak zamenio je svakodnevnim razgovorima sa vernim kupcima u prodajnom objektu. Svoja iskustva i znanje o grnčariji deli sa sugrađanima.
-Upornost, ljubav, posvećenost, to je suština. I naravno istrajnost. Verovatno je to jedan od razloga što trajemo. Nemamo radno vreme, to je prednost, ali posao nije lak. Može da se živi od našeg zanata, ali mora cela porodica da učestvuje. Nedavno sam dobio sina, naravno da bih voleo da on nastavi porodičnu tradiciju, to je lična želja, ne i obaveza, nećemo insistirati.
Šabac je u prošlosti imao četiri grnčarske radionice, a sada su samo Nešići čuvari tradicije i majstori ovog zanata. Svoje proizvode plasiraju širom Srbije, a vašari su najveći prodajni marketi. Trenutna situacija ih brine, jer nije bilo uslova za odlazak izvan grada, na vašare ili pijace gde su redovni zakupci prodajnih tezgi, ali savremene tehnologije, i društvene mreže donekle mogu da ublaže posledice i budu veza sa kupcima.
M. Ž.
Aktuelno
Najnoviji broj
18. april 2024.
