Dragan Ilić, najtrofejniji srpski džokej: Sve bih opet ponovo

Dragan Ilić rođen je u malom vladimiračkom mestu Zvezd, sredinom pedesetih godina proteklog veka u vremenu kada Istok i Zapad prividno stavljaju tačku na sve razmirice i gledaju ka svetlijoj, boljoj budućnosti. I baš kao da taj trenutak savršeno opisuje čitav njegov životni put i karakter. Slovenska duša i germanska disciplina susrele su se u jednoj osobi.

Kao mladić odlazi iz Jugoslavije, države gde se sudaraju i prožimaju svi vetrovi sveta i daju krila za dostizanje nedostižnog, baš u inat svima, sa ponosom i prkosom, pratio je svoju prvu ljubav kroz Evropu, bez zadrške i kalkulacije. Sa rasnim konjima osvajao je staze, stizao na cilj prvi, slavio pobede i postao najtrofejniji srpski džokej.

Beg u susret sudbini

Kao i druge životne priče i ova počinje u detinjstvu, kolevci zrelog čoveka. Odrastao je u skromnim uslovima, ali složnoj porodici gledajući sa žarom kako otac i brat sedlaju konje i učestvuju u trkama. Već tada dileme nije bilo, pronašao je sebe i put koji će slediti. Bratov odlazak u Beograd za njega bio je prekretnica i prva stanica.

-Mislim da niko nije voleo konje više od mog oca Milorada. Od njega smo nasledili tu ljubav i strast. Brat Miloš je prvi otišao iz sela za prestonicu kod čuvenog trenera. Želeo sam da idem sa njim. To se nije dopalo porodici. Neko je morao da ostane na selu, ali moja majka, Nada, je insistirala da se i meni pruži prilika jednaka kao i bratu. Uvek nas je podržavala, bila je veoma blage naravi i zahvaljujći njenom zalaganju dobio sam šansu- kaže Dragan Ilić o ispunjenju tinejdžerskog sna i odlasku za Beograd ne sluteći da je to tek početak plodne sportske karijere.

-Sećam se da sam u našoj zemlji prvi put jahao 1969. godine, u Beogradu, trka Ekspres, konj je bio Bizmark, gazda Dušan Manojlović. Pobedio sam tada. Za mene je ergela u Karađorđevu bila nešto izuzetno i posebno. Treneri su primetili da imam nešto i da mogu da budem dobar. Naredne godine smo išli u Beč i tada sam odlučio, ne vraćam se u Jugoslaviju - apostrofira Ilić odluku donetu pre pet decenija.

Iako maloletan, bez detaljnog plana i dozvole trenera, roditelja istrajao je u nameri. Scenario pomalo filmski, a kako kaže, verovatno su i naslutili šta je naumio.

-Interesovali su se za mene još tokom sezone, posebno Francuzi. Tada su pitali Acu Stokića i Simu Savića, našeg trenera, da li bih ostao. Verovatno su osetili moju želju. Plan je bio da putujem sa konjima i futer majstorom. Pred povratak u Karađorđevo, spakovao sam drva i cigle u kofer umesto stvari. Smislio sam plan da otvorim kapiju i pobegnem. Sakrio sam se i čekao. Tek na granici su primetili da me nema. Moram da priznam da su insistirali da se vratim, ali sam bio izričit. Rekao sam i ocu i majci da se ne vraćam. Imao sam sreće da je jedan imućan čovek, koji nije imao dece, želeo da bude moj pokrovitelj, a potom je i sestra sa mužem stigla iz Jugoslavije. Tako je sve počelo - kroz osmeh objašnjava Ilić svoj prvi „nestašluk“. Usledile su godine uspeha, pehara, medalja.
-Već 1971. kao učenik sam postao šampion i bio na drugom mestu kao džokej. Kasnije i prvak Evrope, 1978. Pet godina sam bio šampion i iz Austrije sam otišao u Nemačku.

Najdraža pobeda u karijeri sa Dafinom

Ilić je 1975. godine trijumfovao u Jugoslovenskom derbiju sa Dafinom III i vremenom 2:50.0, trener je bio Josip Kolar.

-Kada sagledam sve svoje uspehe, više od 1.000 pobeda u Evropi, najdraža mi je u Derbiju sa 19 godina. Taj trenutak u mojoj duši je ostao zabeležen kao nešto posebno i ne mogu da se mere trijumfi nigde u Evropi sa tim u Beogradu. Isto tako trenutak najveće tuge u sportskoj karijeri bio je na istom mestu. Sve procedure su ispoštovane, a pred sam Derbi rečeno je da sam suviše lagan i da neću jahati. To me veoma povredilo i doživeo sam to kao veliku nepravdu. Ni dan danas ne znam šta se dogodilo. Pobedu je odneo moj prijatelj i majstor Žerear Marten. Nisam dozvolio da me to slomi, samo sam postao jači - kaže sa setom čuveni jahač osvajač Austrijskog, Mađarskog, Holandskog derbija.

Prilike za odlazak na druge kontinente nisu izostale, ali odabrao je da mu baza bude Nemačka.

-Imao sam ponude da idem u Ameriku, Australiju, ali nisam otišao. Uvek sam ostao Dragan Ilić, Srbin. Volim svoju zemlju. Imam naš pasoš, iako su govorili da je bolje da drugačije mislim i postupam. Nikada se ne predajem. Uvek sam isticao da sam nemački, austrijski šampion, ali Jugosloven/Srbin. Strancima je teže da se dokažu - naglašava Ilić nejednakost u sportu kome je posvetio ceo život. Deo karijere obeležio je trenerski angažman. Uveren je da je bolji trener nego džokej, što potvrđuje podatkom da nije uvek birao najbolja grla.

-Sa najlošijim konjima sam pobeđivao. Da li je to ludost, ili hrabrost, ne znam. Birao sam drugačiji put, kao da me neka nevidljiva sila vodila i čuvala. Svog Litrona sam odabrao na neobičan način. Možda je on odabrao mene - prepričava Dragan sudbinski susret. Veruje da se sve dešava sa razlogom i da ništa nije slučajno.

-Svi su se smejali zato što sam kupio Litrona, jer nije bio savršen. Kada sam dolazio u ergelu na trening na izlasku iz auta ugledam mali ram i sliku na kojoj piše „Misli na mene“. Poneo sam suvenir sa sobom i otišao na aukciju konja sa prijateljem. Ugledao sam ždrebe koje nije izgledalo posebno, ali me primetilo. Odlučio sam da će biti moje. Sa njim sam sve osvajao. Baden, Minhen, Dortmund. Nikada nemački konj nije dobio dvogodačku trku u Parizu. Prvi je bio Litron - ponosno priča Ilić i otkriva jednu od anegdota. Ni sada ne zna da li je to bila ludost, ili neverovatna hrabrost.

-Nisam imao vizu da idem preko granice za jednu od trka, te me je prijatelj iz Beča vozio sakrivenog u svom autu. Putovao je sa ženom i detetom kako niko ne bi posumnjao. Njegova žena je bila divna, prelepa i očarala je pojavom carinike na granici. Kada su je pitali su šta prevoze u gepeku, ja nisam disao. Kazna za takav prestup je 20 godina zatvora. To je za mene najveći ponos, ali i glupost koju sam uradio u životu. Po prelasku granice nisam mogao odmah da izađem iz auta i tako sam se vozio nekoliko kilometara. Pred sam hipodrom sam se obukao, a trka samo što nije počela. Mislili smo da neću stići. U minut sam stigao.

Pad nije zaustavio karijeru

Zbog borbenosti, karaktera i snage Dragan je dobio nadimak Zverka, a teško da bi bez srčanosti, istrajnosti mogao da prevaziđe sve prepreke na stazama sudbine. Pad sa konja u samom finišu trke zahtevao je ozbiljan oporavak, ali nije odustao. Nekoliko nedelja nakon nesreće ponovo je bio u sedlu i na pobedničkoj poziciji. Ožiljak na ruci dvostruki je podsetnik, pada, ali i ponovnog uzdizanja.
-Mislim da me Bog tada spasao. Uvek sam se borio. Svima se dogodi pad, ali pitanje je kada i kako ćemo ustati. Posle 11 nedelja, iz bolnice na Dedinju ponovo na stazi. Derbi dvogodaca, konj Twist king. Ta trka je specifična po tome što je i konj imao manju povredu tokom treninga. Verovao sam da će sve biti dobro, da možemo biti najbolji. Osećaj mi to govori. Neke stvari se ne mogu naučiti, ili to nosiš u sebi, ili ne. Duboko verujem svom osećaju, instinktu. Nikada me nije prevario.

Posle 15 godina ponovo u sedlu

Ilić je pre odlaska u penziju još jednom testirao sebe i svoje granice. U jednom trenutku je odlučio da još uvek može da parira znatno mlađim džokejima. Ovo nije bila samo puka odluka, nego i obaveza da ne izneveri sebe i taj osećaj koji ga je vodio kroz karijeru.

- Posle pauze od 15 godina sam se vratio u sedlo. Smršao sam 17 kilograma za sedam nedelja, ali to je bio samo deo procesa. Bilo je potrebno mnogo mentalne i fizičke snage za sve. Odgajio sam svog konja Cuoro de Lute i pobeđivali smo. Nakon toga sam odlučio da je dosta. Želim da u svojoj zemlji provedem penzionerske dane - kaže Dragan za kraj razgovora, a na pitanje da može da nešto promeni, šta bi to bilo odlučno i jasno odgovara:
- Da krenem ponovo, sve bih isto uradio. Bez razmišljanja.