Nikola Iskić o pisanju i novom romanu: Reči za lepši svet
„Pisanje je beg, ali i otklon od problema i svega onoga što nas okružuje. Nekada je ono i lek“, navodi Nikola Iskić
Šapčanin, Nikola Iskić, zaljubljenik je u pisanu reč od srednjoškolskih dana i do sada je objavio dva romana i dve zbirke pesama. Najnoviji roman „Rosna jutra“ govori od dve srodne duše, Kolji i Djevki. Naizgled obični, upoznaju sebe, svet i svoje mesto u svetu.
Kako ističe pisanje je njegova potreba da dopre do ljudi, iskaže misli i osećanja. -Putem pisane reči mogu da ostavim veći trag, nego kada razgovaram sa nekim. Ukoliko bih citirao kolegu po peru, Nikolu Dumitraškovića „Pisci postajemo kada poželimo da menjamo svet, a tada menjamo sebe“. Verujem da želimo svet da učinimo lepšim. Kada govorimo o mom porivu za pisanjem, sigurno da je na to uticalo i nasleđe. Otac je pisao poeziju i studirao žurnalistiku. Verujem da je talenat nasledan, ali je i dar od Boga. Za mene je pisanje život. Ono mi daje snagu, pokreće me.
Momenti u kojima stvaram ne mogu se opisati slikovito. To je poseban osećaj koji vas nosi. Veruje da pisci u svako delo utkaju deo sebe, svoje duše, bez zadrške i rezerve. Ako skrivate svoju ličnost, to nije prava umetnost, tvrdi Nikola.
-Pisanje je beg, ali i otklon od problema i svega onoga što nas okružuje. Nekada je ono i lek. To čini i glavni junak mog novog romana „Rosna jutra“, lek pronalazi u pisanju. Otkrivamo sebe, delove svoje duše, čak i one tamne. No, u tome nema ništa loše, jer istovremeno pokazujemo svetu i najsvetlije. U tim trenucima nastaju velika, kapitalna dela.
-„Kao što se rosa stvara kad se sretnu hladan i topao vazduh, tako i suze prirodno i lako teku iz čoveka, koji se susreo sa toplinom ljubavi Oca nebeskog.“ Reči svetog Nikolaja Velimirovića bile su mi putokaz i vodilja za naslov romana. Njih sam odabrao i za sam početak dela. Svako jutro je novi početak, a samo počeci koji su obelženi suzama, da li su to radosnice, ili pokajanja, imaju smisao i mogu da nam pokažu pravi put - kaže Nikola.
Sasvim neočekivano, mladi Šapčanin je fudbalsku loptu zamenio sa olovkom i hartijom, te se posvetio književnosti. Tokom srednje škole pisao je pesme, a potom je proza okupirala njegove misli i tako su nastala dva romana „Lilia“ i „Rosna jutra“.
-Poezija je jedna od prvih ljubavi. Prvu pesmu sam napisao u trećoj godini srednje škole. A sklonost ka poeziji datira još iz osnovne škole kada sam „pozajmio“ stihove Dobrice Erića i samo jednu izmenu uneo, ime. Zamenio sam ono koje je pesnik odabrao sa sebi dragim i dao nastavnici srpskog jezika da pročita pred odeljenjem - priseća se Nikola anegdote.
Uprkos uvreženom mišljenju da mladi ne čitaju i da nisu konzumenti književnosti kao ranije, naš sagovornik kaže da se na važnim književnim manifestacijama može uveriti u suprotno. -Tokom posete Beogradskom sajmu knjiga imao sam priliku da vidim da mladi čitaju knjige, ali i da stvaraju književna dela. Raduje me to i volim da pročitam nove naslove mladih autora. Nikola trenutno radi u službi za transfuziju, a profesionalni put odabrao je po ugledu na majku, medicinsku sestru. Smatra da u izboru nije pogrešio. -Bila je posvećena medicini i sa mnogo ljubavi je obavljala svoj posao, a to je prenela i na mene. Kada sam dobio priliku da stažiram u Bolnici na hirurgiji uvideo sam da želim da se ovim poslom bavim - dodaje Iskić.
Inspiraciju za dela pronalazi u malim i velikim stvarima. Jedan pogled je dovoljan da reči dobiju oblik i postanu deo literarne celine.
-Nekada je to susret, pogled, zagrljaj, vremenske prilika, osećanja. Lepe, ali i manje lepe situacije. Sve ono što me dotakne, pokrene. Privilegija je stvarati, te se kao umetnici trudimo da stvaramo u domenu naših mogućnosti. Bog je jedini savršen tvorac, svi mi drugi imamo privilegiju da stvaramo najbolje što možemo, naravno daleko od savršenstva. Uvek kažem da je koren reči umetnik reč umeti i tako je svako ko posvećeno iskazuje ono što ume, umetnik, svako pojedinac, samo što nisu svi u žiži javnosti.
Nikola Iskić nedavno je Rosna jutra promovisao na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga i Kulturnom centru Šabac, a velika podrška bila mu je Biljana Alavanja, urednica romana.
Nada se da će knjiga naići da dobar prijem kod čitalaca, te da će nastaviti da pisanim rečima da pokreće i inspiriše druge. M. Ž.
