Kako je život doveo Nensi Lusero sa Filipina u Klenak?

Bili smo u poseti Vili Astrum House u Klenku, koju vodi Nensi Lusero, nastavnica engleskog jezika, supruga Predraga Kosijera. Zapravo, bili smo u maloj kući, velika je bila izdata gostima koji pristižu sa svih strana da uživaju u čarima luksuznog seoskog turizma. Prvo pitanje koje smo joj postavili bilo je kako je život doveo sa Filipina u Klenak.

- Rođena sam u selu, na jednom od tri filipinska ostrva, tako da ovo za mene ne predstavlja novinu, naprotiv, volim seosko okruženje i uživam u prirodi.

Nensi je rođena kao najmlađe od desetoro dece. Njeni roditelji su imali imanje na kome su svi vredno radili. Dok je bila dete, nije primećivala nedostatak novca, imala je sve što joj je bilo potrebno. Danas kaže da je imala detinjstvo koje se samo može poželeti.

- Moja porodica je bila siromašna, ali su naši roditelji bili praktični. Dok su drugi gajili rižu, oni su gajili kukuruz, imali smo veliku baštu sa povrćem i domaće životinje. Nismo morali da brinemo o hrani. Vikendom smo odlazili na more, hvatali školjke i rakove, morsku hranu. Kada bi nam bio potreban novac, prodavali smo naše proizvode.

Sa porodicom (Foto: Privatna arhiva)

Nensi kaže da je njena mama više bila fokusirana na ono što radi, manje na njene ocene u školi. Nije želela da oseća pritisak, samo da pređe u sledeći razred, da ne ponavlja godinu. Na sreću, ona je bila dobra u školi, želela je da se obrazuje, a počela je i da shvata borbu svojih roditelja. To joj je bila dodatna motivacija za učenje.

- Bila sam miljenica svih učitelja zato što sam bila vredna i odgovorna. Nisam imala mnogo izbora, a tako sam i vaspitana. Kada bi moji učitelji imali neku privatnu proslavu, zvali su me da im operem sudove i pospremim. Novac koji sam dobijala za svoj rad davala sam majci. Prvi put kada sam videla sreću u njenim očima, obećala sam sebi da ću završiti fakultet i pomoći joj da bih joj olakšala život i učinila je srećnom.

Skoro sve njene sestre su se udale mlade, napustile selo i otišle u grad. Sa smeškom govori o tome da bi svakog leta dobila po jednog nećaka, ili nećaku. Pokušala je da ubedi majku da ode u grad kada je završila srednju školu.

Novac koji sam dobijala za svoj rad davala sam majci. Prvi put kada sam videla sreću u njenim očima, obećala sam sebi da ću završiti fakultet i pomoći joj da bih joj olakšala život i učinila je srećnom

- U početku mi nije odobrila zato što se plašila da se ni ja neću vratiti, kao moje sestre. Na kraju je pristala, iako je plakala nedeljama. Ništa joj nisam obećala, zato što nisam znala kako da je utešim, a i budućnost je neizvesna.

Otišla je kod sestre koju nikada nije videla, osim na fotografijama, u Manilu, glavni grad Filipina. Tu je po prvi put osetila nezavisnost. Nije bilo nikoga ko bi joj govorio šta bi i kako trebalo da radi.

- Putovala sam brodom tri dana i četiri noći, ali je bilo zabavno. Kada sam stigla, pitala sam se šta bih mogla da radim. Jedno vreme sam bila prodavačica u butiku, ali nisam bila zadovoljna. Tražila sam posao koji bi mi omogućio vreme za studije i našla porodicu kojoj je trebala dadilja. Posao nije bio zahtevan s obzirom da je devojčica koju sam čuvala imala sedam godina i išla je u školu.
Posle nekog vremena,“ okušala je sreću“ i dala sve od sebe. Uspela je da se upiše na fakultet u Manili.

Nastavnica engleskog jezika (Foto: Privatna arhiva)

- Direktorka koja me je intervjuisala, predložila mi je prosvetu: „Bićeš sigurna ako budeš nastavnica, zato što će se mnoge kompanije zatvoriti, ali ne i škole“. I dodala da ću dobiti 15% popusta, ukoliko položim prijemni ispit.

Tako je i bilo. Poslušala je njen savet, položila prijemni i ostvarila popust na školarinu.

- Već sam studirala kada sam upoznala Peđu onlajn. Moja namera je bila da razgovaram sa nekim na engleskom, jer to je najbolja vežba, kroz interakciju sa ljudima. Lajkovao je moje fotografije, ali mi nije poslao nijednu poruku. Bila sam radoznala. Da li je stvaran? Uvek je bio pod vodom na fotografijama, nisam mogla dobro da ga vidim. Ja sam bila ta koja je napravila prvi korak. Poslala sam mu smajli.

I tako je započela konverazacija.
- Odakle si?
- Sa Filipina.
- Dolazim na Filipine poslovno narednog meseca.

Bila je mlada i zainteresovana. Rekla nam je da veruje u ono: „Ako osetiš leptiriće u stomaku, beži, ali ako osetiš sigurnost, onda je to pravi muškarac“. Sa Peđom je osetila sigurnost još u prepisci. Oseća je i danas.

- Nikada nisam dobila nepristojnu poruku od njega, bio je veoma direktan, on je takav čovek. Kada smo se dopisivali, bio je u Kazahstanu. Zaista je došao na Filipine u junu, kako je i rekao. Ostao je mesec i po dana. Prvi put kad sam ga videla, pomislila sam: „Nema šanse da mu se dopadnem“.

Kada se vratio u Kazahstan, poslao joj je poruku da je impresioniran, a ona je bila začuđena.

- Poslao mi je i: „Nedostaješ mi“. To je bilo sve. Nije mi rekao da me voli, ali sam osetila da je zaista zainteresovan. Nisam to uzimala previše ozbiljno zato što sam bila veoma mlada, nisam mnogo očekivala, ali on mi je dokazao da grešim. Ako neko iskreno želi da bude sa tobom, učiniće sve ono što si mislio da nije moguće.

Kada hoćeš dobrog šefa, traži ga na Zapadu, a dobru ženu ćeš naći na IstokuPredrag Kosijer

Sledeće godine videli su se u Singapuru. Nensi pre toga nikada nije putovala u inostranstvo, nije imala ni pasoš. Predomišljala se, ali je on uspeo da je ubedi da dođe.

- Proveli smo divan vikend u Singapuru i tada je naša veza dobila novi kvalitet.

Venčali su se naredne, 2008. godine, čim je završila studije. Zanimljivo je da njeni roditelji uopšte nisu znali da studira, uspevala je svakog meseca da odvoji deo plate i da im pošalje. Želela je da im jednog dana donese diplomu.

- Peđa mi nije pomogao u vezi sa fakultetom, ja sam želela sama to da uradim zato što nisam htela da zavisim od njega. Tako me je mama učila - da ne zavisim ni od koga.

Kada su se venčali, povremeno smo se viđali u inostranstvu, ali kada je njen suprug otišao u Ujedinjene Emirate, predložio joj je da da pokuša da pronađe posao tamo i dođe kod njega, da žive zajedno. To nije bilo lako izvesti, bile su joj potrebne tri godine radnog iskustva. Tražili su nastavnike iz zapadnih zemalja, uglavnom iz Amerike i Engleske. Ali, Nensi, uporna kada nešto odluči, uspela je da nađe posao i, posle nekog vremena, došla kod svog Peđe.

- Kada sam se preselila se u Emirate, prvi put smo se susreli sa izazovima zajedničkog života. Nije uvek bilo lako, bilo je uspona i padova, ali Bog mi je pokazao da je to pravi put. Videla sam da Peđa pokušava svoju karijeru da postavi na pravo mesto, da ostvari svoj cilj. Podržala sam ga bez postavljanja pitanja i fokusirala sam se na sve ono što radi za mene. A zaista je mnogo učinio. Uvek me je podržavao. Kada sam nesrećna, on me teši, kada sam tužna, on je najtužniji na svetu, kada plačem, vidim bol u njegovim očima.

Uspela je da ostvari ono što je bio jedan od njenih davnašnjih prioriteta – da sagradi kuću svojim roditeljima. Njihovu radost možemo samo da pretpostavimo.

Foto: Privatna arhiva

- Srećna sam. I Peđa je ostvario sve što je želeo u karijeri. Sada radi u velikoj državnoj kompaniji, a ima svoj udeo i u dvema privatnim kompanijama, od kojih je jedna u Emiratima, a druga na Filipinima. Zaista je mnogo postigao.

Iako trenutno sama živi u Klenku, Nensi nema vremena da bude usamljena, niti da joj bude dosadno. Vodi Astrum House, ali i dalje ima svoje učenike i predaje engleski onlajn. Voli svoj posao. Ima tri prijateljice sa Filipina koje žive u Srbiji i sa kojima se povremeno viđa.

- Uživam ovde, priroda je divna. Prvi put sam došla prošle godine u septembru, oduševila se i ostala.

Peđa i ja planiramo da živimo na Filipinima tokom zime, a preostalo vreme u Srbiji. Ovde je zimi je tužno, drveće spava

Kada je pandemija počela, suprug joj je predložio da se presele u Srbiju, ali je znala da će joj biti teško da nađe posao ovde i da nauči srpski jezik. Najviše se brinula za roditelje. Kada je otvorila mali biznis za svoju porodicu na Filipinima, laknulo joj je i mogla je da da otkaz u firmi za koju je radila. Za svoje roditelje kaže da su njena snaga i slabost u isto vreme.

Čitaocima Glasa Podrinja poručuje:
- Ako se rodiš siromašan, ne moraš tako da živiš celi život. Ako nešto zaista želiš, bez obzira koliko je teško, uspećeš. Ima mnogo načina i mogućnosti. Naravno, moraš da se potrudiš. Ako se rodiš siromašan, to nije tvoja greška, ali ako umreš siromašan, onda jeste. To si sam dozvolio, ništa nisi uradio u vezi sa tim. Verujem u to.

Slušajući ovu priču zapitali smo se da li se borac rađa, ili postaje? Možda i jedno i drugo.