11. septembar 2024.11. sep 2024.
Foto: privatna arhiva
Frulaš Vitomir Janjić iz Varne tokom više od šest decenija sviranja, osvojio pregršt nagrada
Na 37. Saboru frulaša „Oj Moravo“ u Prislonici kod Čačka koji okuplja najbolje frulaše Srbije, u kategoriji takmičenje pojedinaca u izvornom sviranju za 2024. godinu, prva nagrada žirija publike pripala je Vitomiru Janjiću iz Varne kod Šapca. I nije ovo prvo veliko takmičenje na kojem je učestvovao, osvojio nagrade i pobrao ovacije publike i stručnog žirija, sada sedamdesetogodišnji Vita, kako ga zovu prijatelji i komšije iz rodnog kraja.
Sa frulom je obišao celu tadašnju veliku državu, a muzika mu je kaže, donela sve u životu pored porodice, dece, unuka. Ljubav prema instrumentu koji je kao samouk prvi put zasvirao u prvom razredu osnovne škole sa nepunih osam godina, nije prestala ni posle toliko vremena, a kako ističe, sviraće dok ga glava i prsti budu služili.
-Prvog zvaničnog nastupa se i dan danas sećam. Imao sam samo 15 godina kada sam svirao u studiju Radio Beograda. Sećam se i datuma, bilo je to 6. februara 1969. godine na jednom takmičenju gde sam pobedio kao najmlađi učesnik i dobio frulu na poklon od tada najboljeg frulaša Save Jeremića. Tu frulu i dan danas čuvam i ne bih je dao ili ne daj bože prodao nizašta na svetu. Dobio sam i novčanu nagradu, tadašnjih pet miliona dinara. Ih, velike su to pare tad bile! Posle toga je krenulo sve nekako logičnim putem. Postao sam član Saveza estradnih umetnika tadašnje Jugoslavije, proputovao državu uzduž i popreko, svirao sa najboljim orkestrima. Puno sam nastupao, nema takmičenja na kojem nisam bio, od onih u našem kraju, u Podrinju, preko Biševca kod Kragujevca gde sam bio prvi, pa na Saboru narodne muzike u Vrnjačkoj Banji gde sam kao pobednik otvorio manifestaciju. To je bilo 1984. godine i to mi je jedan od najdražih nastupa. Mogu da se pohvalim da su me pratili orkestri Ljubiše Pavkovića, Branimira Đokića, Jašarevića. Svirao sam u Banja Luci, Bosanskoj Krajini, Prijedoru i to sve kao član Saveza estradnih umetnika – priča Vitomir.
Bilo je ponuda za talentovanog frulaša iz Pocerine da postane i stalni član Narodnog orkestra Radio Beograda. Međutim, otac se nije složio sa Vitinom željom da krene u „estradne“ vode i preseli u veliki grad.
-Bio je protiv, nije dao da odem iz porodične kuće u Beograd kao najmlađi od dece. Starija dva brata su tada već otišla za poslom, sestra se udala i ja sam ostao na imanju. Ali sam nastavio da putujem i sviram, to nije nikad branio – seća se Vita.
Dobro kolo svirati znači dobru pratnju imati
-Moram da pomenem veliku podršku koju sam imao od Radojke i Tina Živkovića koji su me često pratili i zvali na njihove nastupe, a stariji se sećaju koliko su oni bili popularni i priznati kao vrsni muzičari. I meni je bila velika čast da stojim pored njih. Sećam se da me je Radojka zvala „Lolo“ i hrabrila kad sam kao mlad nastupao. „Ne brini ništa, tebe tvoja Rada prati na harmonici i sve će biti kako treba a ti ćeš opet pobediti“, tako je govorila kad smo išli na takmičenja. Da vam kažem, za frulaša je jako važna pratnja, bilo da je samo harmonika ili neki drugi instrument ili ceo orkestar – ističe Vitomir.
Od kolege frulaša i majstora za izradu frula Miroslava Vesovića nabavlja frule. Vesović, vremešna starina sa svoje devedeset dve godine, i dalje nastupa na Saborima, a na poslednjem u Prislonici, ukrstio je frulu sa Vitinom.
-Najbolje zvuče frule od javora, šljive i drenovine. Treba znanja i dobro uho da se napravi kvalitetna frula. A majstor Miroslav ume i da je napravi a bogami i zasvira. Volimo da sviramo zajedno. Nema toga ko tad ostane ravnodušan – kaže Vita.
Nad izvorom vrba se nadnela
Janjić je član šabačkog Udruženja penzinera sa kojim često putuje na organizovane izlete. Naravno, sa frulom.
-Povedem na putovanje i harmonikaša Dula Markovića, komšiju iz Pocerskog Metkovića, pa zajedno sviramo i pevamo. To je pravo uživanje onda za sve. A na takmičenjima je drugačije, nije lako jer se sve gleda, i postoje četiri stavke koje žiri prati - tehničko, ritmičko, melodijsko i stilsko sviranje. Ja najviše volim stilsko jer takvo kolo koje zasviram, ono mora da sladi, mora da govori. Najviše volim da sviram našu staru izvornu narodnu muziku, a omiljene pesme su mi „Obraše se vinogradi“, „Odrasla sam ovce čuvajući“, „Nad izvorom vrba se nadnela“, „Tiho teče Kolubara“, i gde god da ih čuju i prepoznaju, svi se oduševe. Pevaju u glas. Vole i mlađi te pesme, znaju ih, a kad zasviram, frula sama progovori da se i sam začudim. Kad treba negde da se ide, na neki izlet sa penzinerima, svi pitaju jel ide Vita Janjić jer znaju da će biti pesme i veselja – objašnjava ovaj talentovani frulaš, vredni pocerski domaćin, i aktivni poljoprivredni penzioner.
Sa frulom je obišao celu tadašnju veliku državu, a muzika mu je kaže, donela sve u životu pored porodice, dece, unuka. Ljubav prema instrumentu koji je kao samouk prvi put zasvirao u prvom razredu osnovne škole sa nepunih osam godina, nije prestala ni posle toliko vremena, a kako ističe, sviraće dok ga glava i prsti budu služili.
-Prvog zvaničnog nastupa se i dan danas sećam. Imao sam samo 15 godina kada sam svirao u studiju Radio Beograda. Sećam se i datuma, bilo je to 6. februara 1969. godine na jednom takmičenju gde sam pobedio kao najmlađi učesnik i dobio frulu na poklon od tada najboljeg frulaša Save Jeremića. Tu frulu i dan danas čuvam i ne bih je dao ili ne daj bože prodao nizašta na svetu. Dobio sam i novčanu nagradu, tadašnjih pet miliona dinara. Ih, velike su to pare tad bile! Posle toga je krenulo sve nekako logičnim putem. Postao sam član Saveza estradnih umetnika tadašnje Jugoslavije, proputovao državu uzduž i popreko, svirao sa najboljim orkestrima. Puno sam nastupao, nema takmičenja na kojem nisam bio, od onih u našem kraju, u Podrinju, preko Biševca kod Kragujevca gde sam bio prvi, pa na Saboru narodne muzike u Vrnjačkoj Banji gde sam kao pobednik otvorio manifestaciju. To je bilo 1984. godine i to mi je jedan od najdražih nastupa. Mogu da se pohvalim da su me pratili orkestri Ljubiše Pavkovića, Branimira Đokića, Jašarevića. Svirao sam u Banja Luci, Bosanskoj Krajini, Prijedoru i to sve kao član Saveza estradnih umetnika – priča Vitomir.
Ja ne znam note, nisam ih učio i ne sviram po njima, sve iz glave
Bilo je ponuda za talentovanog frulaša iz Pocerine da postane i stalni član Narodnog orkestra Radio Beograda. Međutim, otac se nije složio sa Vitinom željom da krene u „estradne“ vode i preseli u veliki grad.
-Bio je protiv, nije dao da odem iz porodične kuće u Beograd kao najmlađi od dece. Starija dva brata su tada već otišla za poslom, sestra se udala i ja sam ostao na imanju. Ali sam nastavio da putujem i sviram, to nije nikad branio – seća se Vita.
Dobro kolo svirati znači dobru pratnju imati
-Moram da pomenem veliku podršku koju sam imao od Radojke i Tina Živkovića koji su me često pratili i zvali na njihove nastupe, a stariji se sećaju koliko su oni bili popularni i priznati kao vrsni muzičari. I meni je bila velika čast da stojim pored njih. Sećam se da me je Radojka zvala „Lolo“ i hrabrila kad sam kao mlad nastupao. „Ne brini ništa, tebe tvoja Rada prati na harmonici i sve će biti kako treba a ti ćeš opet pobediti“, tako je govorila kad smo išli na takmičenja. Da vam kažem, za frulaša je jako važna pratnja, bilo da je samo harmonika ili neki drugi instrument ili ceo orkestar – ističe Vitomir.
Grad Šabac mi je pomogao da odem na Sabor i nisam izneverio poverenje, vratio sam se sa nagradom
Od kolege frulaša i majstora za izradu frula Miroslava Vesovića nabavlja frule. Vesović, vremešna starina sa svoje devedeset dve godine, i dalje nastupa na Saborima, a na poslednjem u Prislonici, ukrstio je frulu sa Vitinom.
-Najbolje zvuče frule od javora, šljive i drenovine. Treba znanja i dobro uho da se napravi kvalitetna frula. A majstor Miroslav ume i da je napravi a bogami i zasvira. Volimo da sviramo zajedno. Nema toga ko tad ostane ravnodušan – kaže Vita.
Nad izvorom vrba se nadnela
Janjić je član šabačkog Udruženja penzinera sa kojim često putuje na organizovane izlete. Naravno, sa frulom.
-Povedem na putovanje i harmonikaša Dula Markovića, komšiju iz Pocerskog Metkovića, pa zajedno sviramo i pevamo. To je pravo uživanje onda za sve. A na takmičenjima je drugačije, nije lako jer se sve gleda, i postoje četiri stavke koje žiri prati - tehničko, ritmičko, melodijsko i stilsko sviranje. Ja najviše volim stilsko jer takvo kolo koje zasviram, ono mora da sladi, mora da govori. Najviše volim da sviram našu staru izvornu narodnu muziku, a omiljene pesme su mi „Obraše se vinogradi“, „Odrasla sam ovce čuvajući“, „Nad izvorom vrba se nadnela“, „Tiho teče Kolubara“, i gde god da ih čuju i prepoznaju, svi se oduševe. Pevaju u glas. Vole i mlađi te pesme, znaju ih, a kad zasviram, frula sama progovori da se i sam začudim. Kad treba negde da se ide, na neki izlet sa penzinerima, svi pitaju jel ide Vita Janjić jer znaju da će biti pesme i veselja – objašnjava ovaj talentovani frulaš, vredni pocerski domaćin, i aktivni poljoprivredni penzioner.
S.G.
Aktuelno
Najnoviji broj
3. oktobar 2024.