Sećanje prijatelja na Ahmeta Lekića

Koreni Ahmeta Lekića usađeni su duboko u šabačko tlo, dok je gen sazdan od muzike. Ahmetov čukundeda je došao u Šabac, a pradeda Memiš je bio član „Cicvarića“. Violinu na kojoj je činio bravure zajedno sa sastavom za koji se znalo od Ohrida do Beča doneo je sa Solunskog fronta. Zaplenio je od neprijatelja. Tu violinu je Ahmet svirao.

-Rođen je u Bregalničkoj ulici. Imao je teško detinjstvo. Kada je imao 15 godina prešli su u trošnu, neuslovnu kuću u blizini stare mlekare. U takvim uslovima se borio, vredno radio na sebi, sagradio lepu porodičnu kuću na Trijangli, sam je othranio četvoro dece. Život je proveo radeći neumorno. Otac i deda su bili plućni bolesnici, na kraju nije ni njega ta sudbina mimoišla – govori Zoran Pantić Panta s kojim je Ahmet svirao poslednje nastupe.

Njegov osmeh i pozitivnost su svi poznavali. Čak i kada je saznao da leka nema i da je kraj neupitan, nastavio je da radi na isti način ono što je, uz svoju porodicu, najviše voleo, da svira.

- Samo na poslednje dve svirke je dozvolio sebi da sedne, ali ne da odmori, već samo da sedeći svira. Poslednja je bila u junu. Na kraju me je zagrlio, zaplakao se i rekao „Ne mogu ja više, nećemo mi više nikada svirati ovakve svirke“. Bio je svestan ishoda, ali to niko osim nas najbližih nije mogao da vidi. Poslednja dva meseca života nije želeo da prima kolege. nije želeo sažaljenje – dodaje Pantić.
Drug iz klupe Ahmeta Lekića na časovima solfeđa kod profesorke Ivanke Đorđević bio je naš poznati džez muzičar Vlada Maričić.

-Talenat koji je malo ko imao. Bio je u školi za talente u Ćupriji. Pamtim ga kao divnog gospodina od koga niko nije imao bolju dušu. Bili smo blizu saradnje na jednom albumu, nije se nažalost ostvarila. Njegova skromnost je bila fascinantna, a znanje na nivou najvećih imena – seća se Maričić.
Upisao je i studije, međutim kada je majka preminula, materijalni momenat nije dozvolio nastavak do tada uspešnog školovanja. Vratio se kući.

- Muzika je bila njegov život, živeo je za nju i od nje. Dugo ga je morila bolest, morao je da odlazi u bolnicu, no čim bi se malo oporavio odmah je želeo da svira, nije mogao bez te strasti. Njegova muzika je svaka lepa muzika. Opus koji je imao činio ga je izuzetno važnim delom svakog sastava s kojim je svirao – govori nam Branislav Mitrović Bumbar.

Jedini Ahmetov stalni sastav bili su „Sićani slavuji“ s kojim je 1994. snimio i nosač zvuka gde je komponovao većinu pesama.

-Od 1991. Ahmet je bio u „Sićanim slavujima“, uz Miću, Paju i moju malenkost. Znanje koje je posedovao dovelo ga je do saradnje sa brojnim muzičarima. Svirali smo akustiku do 1998, a potom smo prešli na elektroniku. Bio je čovek koji je neverovatan broj pesama znao, od romansi, preko starogradskih pesama do klasike. Najviše je, ipak, voleo sevdalinke, to je bila njegova duša i uz sevdalinke smo ga ispratili na večni počinak – govori Dejan Crvenčanin Crveni, kolega iz poznatog sastava.
-Krajem devedesetih sam ušao u Sićane slavuje. Mnogo sam naučio od Ahmeta, pamtiću ga kao fenomenalnog muzičara i još boljeg čoveka, a to je meni najvažnije. Bio mi je očinska figura. Nismo izgubili kolegu, već pre svega odličnog, pouzdanog prijatelja i ljudsku veličinu – ističe Dalibor Parmaković Parmak, harmonikaš Sićanih slavuja.

Nije postojao žanr koji on ne ume da prepozna i prenese na svoj instrument, ističu prijatelji.
-Violinisti imaju najbolji sluh od svih muzičara. To je instrument koji nema pragove tako da moraš dobro da čuješ gde je određeni ton. Ono što je Ahmet čuo, to nije mogao niko od nas. Dar od Boga da na prvi zvuk u 95% slučajeva prepozna tonalitet. Možda je bilo violinista koji su umeli bolje da sviraju pojedinačno neke žanrove, ali je on sigurno najkompletniji violinista u Srbiji – pojašnjava Nikola Sinobad dugogodišnji prijatelj i saradnik koji je s Ahmetom bio nekoliko meseci u Parizu gde su zajedno svirali.

Muziku je uvek doživljavao kao nešto uzvišeno. Njegova pojava je to govorila, uvek ispeglana košulja, čiste cipele, ispeglane pantalone. Postojale su numere prema kojima je gajio divljenje.

-Ahmet je uživao u klasici i znao je da je svira perfektno, sonate, ruske klasike, francuske, španske, romanse, mađarsku muziku, grčku, italijansku, iz celog sveta. Umeo je da prepozna, nepogrešivo, trenutak kada može da zasvira takve numere i za koga. Nije dozvoljavao da takve kompozicije svira na bilo koji drugi način osim perfektno i bez uvežbavanja u svom domu – dodaje Bane Mitrović.

Najveći motiv za posveće i naporan rad nalazio je u težnji da decu: Zejnu, Nadu, Hatidžu i Salka izvede na pravi put. Koliko je bio posvećen otac toliko je bio i požrtvovan deda. Sin Salko je pošao njegovim stopama, Ahmet je želeo da on postigne više od njega.

- Ulagao je u njega, hrabreći ga da ostvari snove. Salko trenutno sarađuje s Grand produkcijom, svira u orkestru „Nikad nije kasno“, a bio je i deo Izraelskog filharmonijskog orkestra – predstavlja Crvenčanin.

Tišina je, zvuka nema, sviraju samo sećanja, ali taj nastup nikada neće biti završen.