Biciklistička infrastruktura pred novim izazovima

Bicikl se u Srbiji dugo posmatrao kao prevozno sredstvo za kratke relacije ili rekreaciju, a tek u poslednjoj deceniji kao realna alternativa automobilu u gradskim uslovima. Sa rastom saobraćajnih gužvi, zagađenja i troškova goriva, pitanje biciklističke infrastrukture ponovo dolazi u žižu javnosti. Međutim, između deklarativne podrške biciklizmu i stvarne spremnosti gradova za promene i dalje postoji ozbiljan jaz.

U većini srpskih gradova biciklističke staze građene su bez jasne strategije. Pojedine deonice postoje, ali često nisu povezane u funkcionalnu celinu, završavaju se naglo ili se dele sa pešačkim površinama. Takva rešenja u praksi dovode do konflikata i povećanog rizika, posebno u špicevima.

I Šabac već ima izgrađene biciklističke staze na pojedinim gradskim pravcima, što predstavlja dobru osnovu za dalji razvoj nemotorizovanog saobraćaja. Ipak, većina postojećih staza projektovana je u vreme kada je broj korisnika bio znatno manji. Danas su te staze često uske, sa dotrajalom podlogom, nedovoljnom signalizacijom i bez jasnog fizičkog razdvajanja od pešaka. Ukoliko se u bliskoj budućnosti ne pristupi njihovoj modernizaciji i proširenju, one neće moći da odgovore na rastuće potrebe građana.

Poseban izazov predstavlja činjenica da biciklističke staze više ne koriste isključivo klasični biciklisti. Sve veći broj građana u Šapcu koristi električne bicikle i električne trotinete, koji se kreću većim brzinama i intenzivnije koriste postojeću infrastrukturu. To znači da će biciklističke staze u narednim godinama biti značajno opterećenije nego danas. Bez proširenja profila staza, uvođenja jasnih pravila kretanja i bolje vertikalne i horizontalne signalizacije, rizik od saobraćajnih incidenata biće sve veći.

Zakonski okvir u Srbiji prepoznaje bicikliste kao ravnopravne učesnike u saobraćaju. Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima propisuje obavezu korišćenja biciklističke staze tamo gde ona postoji, kao i kretanje kolovozom ukoliko staze nema. Zakon takođe reguliše obaveznu upotrebu svetala, dok se za decu do 12 godina propisuje nošenje zaštitne kacige. Ipak, primena propisa u praksi ostaje ograničena ukoliko sama infrastruktura nije prilagođena realnim uslovima na terenu.

Iskustva evropskih gradova pokazuju da ulaganje u kvalitetnu biciklističku infrastrukturu donosi višestruke koristi — od smanjenja zagađenja i saobraćajnih gužvi, do unapređenja javnog zdravlja. Za Šabac, to znači da postojeće staze treba posmatrati kao polaznu tačku, a ne kao završen posao.

Koliko smo spremni za promene, pokazaće upravo odluke koje će biti donete u narednim godinama. Biciklistička infrastruktura, posebno u kontekstu rasta električne mobilnosti, više nije pitanje izbora, već nužnosti.