13. januar 2026.13. jan 2026.
(Foto: Glas Podrinja/J.R.)
Najmlađi šef orkestra: Pavle Vasić na čelu „Abraševića“
Sa svega 19 godina, Pavle Vasić, harmonikaš i šef orkestra KUD „Abrašević” iz Šapca, jedan je od najmlađih muzičkih rukovodilaca u dugoj istoriji ovog društva.
Njegov put do ove pozicije nije bio planiran, ali je, kako sam kaže, došao prirodno – kao prirodan sled porodične tradicije, kroz obrazovanje, folklor i ljubav prema muzici. Iako mlad, nosi odgovornost koja se obično poverava znatno iskusnijim muzičarima.
Obrazovanje i širina interesovanja
- Išao sam u OŠ ‘Jevrem Obrenović’ i upisao sam muzičku školu jer je muzika oduvek bila deo naše porodice. Svirale su se harmonika i saksofon, pa je bilo prirodno da i ja krenem tim putem. U trećem osnovne sam upisao klavir, to mi je bio prvi instrument, i završio sam osnovnu Muzičku školu na klavirskom odseku. Tada još nisam ni slutio da će me put odvesti na drugu stranu, i ka drugom instrumentu - priseća se Pavle.
Paralelno sa muzičkim obrazovanjem, otkrio je i ljubav prema folkloru. Upravo tu se rodila i naklonost prema instrumentu koji će obeležiti njegov dalji put – harmonici.
- U međuvremenu sam krenuo na folklor, igrao sam u COKT „Jevrem Obrenović“ i svidela mi se harmonika, pogotovo muzika koja prati igrače. Ta energija, taj ritam, sve mi je to bilo jako privlačno.
Kod kuće je ostala jedna stara harmonika koju je tata nekada svirao i, malo po malo, počeo sam da učim. U jednom trenutku doneo sam odluku da prestanem sa igranjem i potpuno se posvetim sviranju a uporedo i pevanju – navodi.
Na pitanje gde sebe vidi za pet godina, Pavle odgovara: „I dalje u muzici. Nadam se da ću moći pristojno da živim od toga i da budem još uspešniji sa orkestrom. Voleo bih da jednog dana mogu da kažem da smo među najboljima.“
- Prvi put kad sam kao član došao u prostorije „Abraševića“, prolazeći kroz ulaz i hodnik, osetio sam neku toplinu. Bio je svakako sunčan dan ali mislim da je ipak malo uzbeđenje dodatno tome doprinelo. Dočekao me je Ibra, malo smo popričali i krenuli sa probrom. Osetila se lepa atmosfera – objašnjava.
Put do šefa orkestra
Iz folklorne sale prelazi u orkestar „Abraševića“, gde je najpre svirao kao druga harmonika, a zatim se, gotovo neprimetno, našao u ulozi šefa orkestra.
- U umetnosti, pogotovo kod nas, nema baš mnogo novca i ljudi često moraju da imaju i neki drugi posao. Tadašnji šef orkestra Radivoje Ilić Raša je imao poslovnih i porodičnih obaveza, ja sam u tom trenutku bio druga harmonika i dogovor je bio da pomognem kratko, mesec–dva, dok se ne nađe neko drugi. Tada sam i upisivao fakultet, spremao se za selidbu, mislio sam – samo privremeno. A onda su krenuli koncerti: jedan, drugi, treći, godišnji, novogodišnji, gostovanje u Mađarskoj…i, iskreno, svidelo mi se. Tako je sve krenulo – navodi mladi muzičar.
Pavle je završio i srednju muzičku školu – teoretski odsek, i Tehničku školu za elektrotehničara računara. „Išao sam uporedo u dve škole. Nije bilo lako, ali mislim da mi je to dalo dobru osnovu“ ističe. Sada je student Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, gde studira uporedo sa obavezama u KUD-u.
- Živeću u Novom Sadu, ali ću dolaziti u Šabac na probe i koncerte. Nije lako, ali može da se uklopi, već sam navikao na taj ritam. Kad nešto voliš, onda se nađe način, kaže, i dodaje da uloga šefa orkestra nosi mnogo više od onoga što publika vidi na sceni.
- Ljudi vide samo scenu – ja stojim ispred, dam znak, krene muzika. Ali najteži deo je u sali, pre probe. Okupiti sve, da dođu na vreme, da se naštimuju, da se popije kafa – i to je deo probe i nastupa. Posle toga treba održati disciplinu, a ja sam mlađi od svih njih. Tu je najvažnije uzajamno poštovanje. Ako ja poštujem njih, očekujem da i oni poštuju mene. Za sada sve funkcioniše jako dobro, jer smo svi tu zbog istog cilja – da sviramo, da širimo i čuvamo tradiciju i da radimo ono što volimo. Orkestar „Abraševića“ broji oko 17–18 redovnih članova, a za veće koncerte bude i do 25 muzičara. Za Novogodišnji koncert imali smo 12–13 violina, tri duvača, tri harmonike, ritam sekciju. To je veliki sastav i velika odgovornost – objašnjava Pavle.
Od klasike do dvojke
Iako je muzički obrazovan kroz klasičnu školu, Pavle priznaje da mu je narodna muzika bliža.
- Više se pronalazim u narodnoj muzici, posebno onoj koja je vezana za folklor, koreografije i spletove. Tu mogu da se naprave jako lepi aranžmani i izvođenja. Težimo tome da budemo na što višem nivou, da možemo da se takmičimo i nastupamo i van Srbije – navodi.
Svira i peva i van KUD-a, po pozivu, najčešće u restoranima.
- Kad god sviram, trudim se da uživam, bilo da je svirka u restoranu, kafani ili na koncertu. Nisam neki veliki tehničar, ali imam srca i mislim da to ljudi prepoznaju. Kad zasviram za svoju dušu, ili u najbližem krugu prijatelja i porodice, izbor je najčešće nešto od Zdravka Čolića. Taj repertoar kad zapevam je nešto što me stvarno opušta.“
Podršku porodice ima od samog početka.
- Roditelji su uvek bili uz mene. Ponosni su, a to mi je najvažnije – kaže Pavle.
Uprkos mladosti, Pavle Vasić uspešno spaja studije, orkestar i koncertne obaveze, pokazujući da mladost, znanje i ljubav prema muzici, pobeđuju. U slučaju Abraševića, dokazuje da ovo društvo ima sigurnu budućnost, oslonjenu na nove generacije koje tradiciju ne nose kao teret i nešto nametnuto, već kao privilegiju oblikovanu rukama i talentom onih koji je istinski vole.
Njegov put do ove pozicije nije bio planiran, ali je, kako sam kaže, došao prirodno – kao prirodan sled porodične tradicije, kroz obrazovanje, folklor i ljubav prema muzici. Iako mlad, nosi odgovornost koja se obično poverava znatno iskusnijim muzičarima.
Obrazovanje i širina interesovanja
- Išao sam u OŠ ‘Jevrem Obrenović’ i upisao sam muzičku školu jer je muzika oduvek bila deo naše porodice. Svirale su se harmonika i saksofon, pa je bilo prirodno da i ja krenem tim putem. U trećem osnovne sam upisao klavir, to mi je bio prvi instrument, i završio sam osnovnu Muzičku školu na klavirskom odseku. Tada još nisam ni slutio da će me put odvesti na drugu stranu, i ka drugom instrumentu - priseća se Pavle.
Paralelno sa muzičkim obrazovanjem, otkrio je i ljubav prema folkloru. Upravo tu se rodila i naklonost prema instrumentu koji će obeležiti njegov dalji put – harmonici.
- U međuvremenu sam krenuo na folklor, igrao sam u COKT „Jevrem Obrenović“ i svidela mi se harmonika, pogotovo muzika koja prati igrače. Ta energija, taj ritam, sve mi je to bilo jako privlačno.
Kod kuće je ostala jedna stara harmonika koju je tata nekada svirao i, malo po malo, počeo sam da učim. U jednom trenutku doneo sam odluku da prestanem sa igranjem i potpuno se posvetim sviranju a uporedo i pevanju – navodi.
- Prvi put kad sam kao član došao u prostorije „Abraševića“, prolazeći kroz ulaz i hodnik, osetio sam neku toplinu. Bio je svakako sunčan dan ali mislim da je ipak malo uzbeđenje dodatno tome doprinelo. Dočekao me je Ibra, malo smo popričali i krenuli sa probrom. Osetila se lepa atmosfera – objašnjava.
Put do šefa orkestra
Iz folklorne sale prelazi u orkestar „Abraševića“, gde je najpre svirao kao druga harmonika, a zatim se, gotovo neprimetno, našao u ulozi šefa orkestra.
- U umetnosti, pogotovo kod nas, nema baš mnogo novca i ljudi često moraju da imaju i neki drugi posao. Tadašnji šef orkestra Radivoje Ilić Raša je imao poslovnih i porodičnih obaveza, ja sam u tom trenutku bio druga harmonika i dogovor je bio da pomognem kratko, mesec–dva, dok se ne nađe neko drugi. Tada sam i upisivao fakultet, spremao se za selidbu, mislio sam – samo privremeno. A onda su krenuli koncerti: jedan, drugi, treći, godišnji, novogodišnji, gostovanje u Mađarskoj…i, iskreno, svidelo mi se. Tako je sve krenulo – navodi mladi muzičar.
Pavle je završio i srednju muzičku školu – teoretski odsek, i Tehničku školu za elektrotehničara računara. „Išao sam uporedo u dve škole. Nije bilo lako, ali mislim da mi je to dalo dobru osnovu“ ističe. Sada je student Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, gde studira uporedo sa obavezama u KUD-u.
- Živeću u Novom Sadu, ali ću dolaziti u Šabac na probe i koncerte. Nije lako, ali može da se uklopi, već sam navikao na taj ritam. Kad nešto voliš, onda se nađe način, kaže, i dodaje da uloga šefa orkestra nosi mnogo više od onoga što publika vidi na sceni.
- Ljudi vide samo scenu – ja stojim ispred, dam znak, krene muzika. Ali najteži deo je u sali, pre probe. Okupiti sve, da dođu na vreme, da se naštimuju, da se popije kafa – i to je deo probe i nastupa. Posle toga treba održati disciplinu, a ja sam mlađi od svih njih. Tu je najvažnije uzajamno poštovanje. Ako ja poštujem njih, očekujem da i oni poštuju mene. Za sada sve funkcioniše jako dobro, jer smo svi tu zbog istog cilja – da sviramo, da širimo i čuvamo tradiciju i da radimo ono što volimo. Orkestar „Abraševića“ broji oko 17–18 redovnih članova, a za veće koncerte bude i do 25 muzičara. Za Novogodišnji koncert imali smo 12–13 violina, tri duvača, tri harmonike, ritam sekciju. To je veliki sastav i velika odgovornost – objašnjava Pavle.
Kad god sviram, trudim se da uživam, bilo da je svirka u restoranu, kafani ili na koncertu. Nisam neki veliki tehničar, ali imam srca i mislim da to ljudi prepoznaju. Kad zasviram za svoju dušu, ili u najbližem krugu prijatelja i porodice, izbor je najčešće nešto od Zdravka Čolića. Taj repertoar kad
zapevam je nešto što me stvarno opušta
Od klasike do dvojke
Iako je muzički obrazovan kroz klasičnu školu, Pavle priznaje da mu je narodna muzika bliža.
- Više se pronalazim u narodnoj muzici, posebno onoj koja je vezana za folklor, koreografije i spletove. Tu mogu da se naprave jako lepi aranžmani i izvođenja. Težimo tome da budemo na što višem nivou, da možemo da se takmičimo i nastupamo i van Srbije – navodi.
Svira i peva i van KUD-a, po pozivu, najčešće u restoranima.
- Kad god sviram, trudim se da uživam, bilo da je svirka u restoranu, kafani ili na koncertu. Nisam neki veliki tehničar, ali imam srca i mislim da to ljudi prepoznaju. Kad zasviram za svoju dušu, ili u najbližem krugu prijatelja i porodice, izbor je najčešće nešto od Zdravka Čolića. Taj repertoar kad zapevam je nešto što me stvarno opušta.“
Podršku porodice ima od samog početka.
- Roditelji su uvek bili uz mene. Ponosni su, a to mi je najvažnije – kaže Pavle.
Uprkos mladosti, Pavle Vasić uspešno spaja studije, orkestar i koncertne obaveze, pokazujući da mladost, znanje i ljubav prema muzici, pobeđuju. U slučaju Abraševića, dokazuje da ovo društvo ima sigurnu budućnost, oslonjenu na nove generacije koje tradiciju ne nose kao teret i nešto nametnuto, već kao privilegiju oblikovanu rukama i talentom onih koji je istinski vole.
S.G.
Aktuelno
Najnoviji broj
12. februar 2026.
