Šest (i po) lica, kafa i 14. februar

U poznatom šabačkom kafiću kada se vrata otvore promaja bije k’o nezdrava, znate onaj klasičan ravničarski vetar, ne kao košava, ali ne prija. Ali u lokalu je krcato. Četrnaesti je februar, dan kad svi kolektivno rešimo da se malo lažemo. Malo iz ljubavi, malo iz zavisti, malo iz samosaželjenja, a malo „jer smo tako u mogućnosti“. Dok čekam kafu za poneti skeniram ljude i prostor.

Devojka do prozora. Bukvalno je licem ušla u onaj kapućino samo da uhvati pravi ugao za stori. Dečko pored? On na drugoj planeti, proverava Mocart. Tiket ga žulja više nego njena potreba za pažnjom.
A na Instagramu? Pršti romantika, srca, ludilo. Iskreno? Za nekog lažan život i farsa, za nekog jedino što ga drži da se ne raspadne ili ne „izleti“ iz savršenog društva estetičara.

Sto u sredini kafića. Njih dvoje. Nema cveća, ne slikaju kafu, ne drže se za ruke kao da će neko da ih razdvoji ako puste. Smeju se nečemu, onako, skroz obično i tiho. Vidiš po njima da su zaboravili i koji je datum i gde su seli. Ona pije domaću, on joj krade kolačić dobijen uz kafu, i to je to. Nema patetike, nema onog „volim te najviše na svetu“ pred celim kafićem. Ljudi uživaju u svojoj (ne)običnosti.

Sto dalje, devojka pali cigaretu i kao ne konstatuje nikog. Prezrivo gleda na Instagram par, dobacuje drugarici: „Vidi im face samo. Sve je to predstava. Čim neko ustane do toaleta, onaj drugi odmah skroluje, briše tragove, krije telefon. Sve je to neki jeftin ukrasni, šareni papir preko odnosa koji su odavno pukli. Ako su ikada i postojali.“

Drugarica se slaže, i dodaje: „Kupili su ružu u poslednjem trenutku i sad misle da su mirni godinu dana. Bajate fore koje pale. Možda smo mračne, al' bar nismo fejk“, konstatuje drugarica.

U uglu sedi deka, pije domaću. Buket cveća na praznoj stolici pored njega. To me trgne. Čovek ne fotografiše, ne komentariše. On se samo seća. Jer ovog 14. februara nije samo Dan zaljubljenih, ili Sveti Trifun, već i Velike (zimske) zadušnice. Zapitam se da li je svestan scenografije oko sebe i da smo svi deo jedne (ne)obične priče. Moje, tvoje, naše projekcije ljudi i sveta.

Iz skeniranja me trgne iskren smeh. Dvoje srednjoškolaca razmenjuje poklončiće i zaljubljene poglede. Podsećaju me na rano proleće, mir, sunce, i lepotu. I na pitanje: „Gde smo svi (pre)ostali zalutali?“.
Konobar prilazi šanku, psuje sebi u bradu. Čeka kraj smene kao ozeblo sunce. „Još jedan kapućino sa srcem na peni“, kaže koleginici za šankom i odlazi do narednog stola.

Moja porudžbina je spremna. Uzimam kafu, i razmišljam da li da vrata otvorim laktom ili kolenom. Uz malo sreće možda mi neko otvori vrata. Uspešno izlazim sa šest kafa i posmatram ljude kako polako žure. Neki s poklonima, neki bez, ali sa emocijama. Jer od njih, na kraju dana, niko ne može da pobegne.